Мајко!

Еј, мајко! Мајко! Недостајеш ми мајко! Осврћем се да видим чекаш ли на вратима да ти откључам да уђеш. Нема те мајко! Нема те...

Навикла си ме мајко да ми свако јутро куцнеш, да те видим кроз стакло, да те Огњен пољуби кроз стакло, да уђеш да закључаш да нам не излети на степенице. Што је плакао ноћас питала си често, не знам мајко, мора да је нешто сањао. Заједно смо налазили разлоге, обданиште мора да је криво, можда је нешто видео јуче, па му је на сан дошло. Свашта нам је на ум пало, али нисмо могли знати шта је било.

Прошле недеље слабо је спавао сваке ноћи. Будио се често и плакао и тражио неког, показивао на врата и нешто нам је причао. Мали је, мајко, не уме још да каже своју муку. Дођосте ти и тата, да видите шта је. Тата ми га узе и не би ми право. Морам ја да га смирим, пролете ми кроз главу. Шта ћу сутра кад тата не буде код куће, ко ће тада да га смири. Не сетих се да сам секу само ја могао да смирим, ни ти, ни тата, ни Жаре, само ја! Ти ми причаш, да га морамо смирити, а ја те и не чујем мајко. Мало сте га умирили, па га узех и он заспа мирно. Следеће ноћи није хтео да се купа. Вриштао је, иако воли да се купа. Једва смо га смирили. Лоше је и те ноћи спавао. Рече ми ти тај дан да би га требало водити на саливање страве, а ја само одмахнух главом. Следеће је ноћи опет плакао, око један се пробудио и нисам могао да га умирим два сата, плаче, вришти нешто ми прича, а ја не знам шта ми каже. Сутрадан кад га поведох у јаслице, ти ми рече да си га чула да је плакао. Тражила си од Огњена да ти да руку да је пољубиш и он ти је пружи мајко. Звао те је да га водиш горе да не иде у јаслице. Испратила си нас до врата и чекала да уђемо у кола, врата си затворила пре него што смо кренули и тад смо те последњи пут видели живу мајко...

Звала си ме мајко тај дан. Нисам видео, па ти се нисам јавио. На следећем одмору, ми се ниси јавила. Можда си напољу. Спремаш зелени ајвар. Претходни смо дан купили паприку. Нисам имао следећи час, звао сам те и на мобилни и на фиксни и на други телефон и ништа. Једанаест је сати, помислих да си можда у комшилуку, пијеш кафу с Моком, по старој навици. Не даде ми нешто мира, назвах те опет мајко. Звоне телефони, али твога гласа нема... Назвах секу, питам где си, сека ништа не зна, треба да полаже испит, каже остала си кући. Назвах Жарка да видим да се није чуо са тобом. Није. Каже пошаљи неког да види је ли све у реду. Моку сам ти послао мајко. Дугих пет минута ми ништа не јавља... Назвах наш број мајко, јави се неко, ко је, виче, овде жена умире...

Ништа више не знам, мајко...

Излетех из школе и појурих кући... Испред куће, мајко хитна беше стигла. Окупио се комшилук, све ми беше јасно... Сви ми се склонише са пута, улетех у кућу и видех те... 

Лежиш на клупи. Жмуриш мајко, рука ти крај клупе виси... Питам лекаре, је ли жива мајка. Није... Сузе мајко кренуше саме, стегло ме нешто, обори ме доле... Мајко...

Те вечери те Огњен звао. Баба! Баба!

Нема бабе сине, отишла је на облак и гледа те одозго. Чува тебе твоја бака.

Огњен од тад спава мирно.

Салила си му страву мајко...

Мајко...