Моје одељење

                Позната учионица. По старом обичају уписујем час. Заправо, часове, мало сам каснио са уписивањем. Жамор ђака се чује. Није онај на који сам навикао у овој учионици. С времена на време погледам по одељењу, жамор се смањи, па се опет појача. Упишем одсутне. Прозовем једну ученицу која је имала да припреми лекцију. Хоће да седне на моје место, устанем и почнем да шетам док она почиње причу о три вожда. Уопште је не чујем, гледам по зидовима учионице, позната имена, имена ђака, ђака мог одељења, одељења четврте године, које је завршило са часовима прошле недеље. Мојих матураната. Учионицу им је одмах заузело неко друго одељење. Тако сам ја поново овде, али без њих. Нека ме сета ухватила, док читам имена по зидовима: Сашка, Мира, Остоја, Јокић, Саџа на више места, Аки, Хиса...

                Сећам се када сам први пут ушао у њихову учионицу. Било је то у време неуспешних револуција. Директор ме је представио као новог разредног. Видео сам и неке сузе у том тренутку. Некако смо у наредном времену успели да превазиђемо почетне супротстављености, полако смо постали целина.

                Добро смо сарађивали. Они су лагали, а ја сам делио неоправдане. Било је ту свега и укт каблова, и ујака које су сретали па стално каснили, и лекарских извештаја са ројковачког дома здравља, и поремећаја чула мириса, и лажљивих родитеља, и... ко ће се свега сетити?!

                Њихови непријатељи су постајали моји непријатељи, а било је и обрнуто. Понекад су скупо платили, што сам им ја разредни, али ваљда су из свега нешто научили. Свашта су им говорили, (не могу вам ја дати боље оцене, нек види ваш разредни са неким с ким је бољи; ви тамо на екскурзијама, то је све секс и алкохол; ко је вама рекао да сам ја непристојно обучена - па наш разредни – е па бићете кажњени; немој да ме питате приватна питања – где ћете за Нову годину – е сад ћеш ти у напомену...) тешко сам све то могао да истрпим, па сам понекад реаговао бурно, а то их је после стигло.

                С годинама постајали су ми све ближи. Некима сам постао драга савета за разне проблеме. Пре бих сазнао за новог момка него родитељи. Више бих критиковао једним погледом, него бујицом речи (разредни, шта ме тако гледате?). Било је и кад бих тихо причао, било је и кад би се учионица орила због вике.

                Морао сам сваки дан да навратим у учионицу, само да их видим, да као глумим строгоћу. Брзо су ме провалили. Знали су да нисам строг – разредни, Ви нас само кудите, а заправо...

                А заправо...

      Заправо су постали моја деца!

      И моји другари.

      Моје одељење!