Косачи

            Киша. Проклета киша. Што не престане већ једном. Скроз сам мокар, мислио је Јован стојећи у мраку једног уског пролаза дорћолске улице док је помно посматрао улаз у зграду преко пута. Што не послушах жену јутрос кад ми рече да понесем мантил? Правим се паметан, не верујем прогнози, волим тексас јакну... Билмез. Сад се тексас скроз смочио и отежао. Влага ми је продрла до костију. Ако не закачим упалу плућа, ништа нисам урадио. Све је данас против мене. Ем киша коју не подносим, ем је Миљан извукао дужу сламку и остао у колима, а и овај манијак никако да дође, па да завршимо посао. Сам сам крив. Тако ми и треба. Могао сам лепо да смарам децу у школи са француско-пруским ратoм и светородном династијом Немањића, да радим пола дана и што је најважније да не киснем, али неее, хоћу ја да будем агент специјалне службе, да ватам окореле криминалце, агент из филмова... Јебо ме онај ко ме на ово наговорио. Још ће ова вода да ми огули кожу. Лепо је говорио мој покојни деда, да вода ваља човек би био риба.

            Суморне мисли прекинули су фарови таксија, из којег је изашао човек, у којем је Јован препознао Голубана Цвејића, манијака којег је чекао. Голубан уђе у зграду, а Јован сачека мало и пође према улазу, где застаде, тек толико да га види Миљан који је био двадесетак метара низ улицу. Миљан покрену ауто и заустави га пред улазом и смејући се приђе Јовану.

- Што си тако мокар? Врућина, је л` да?

- Немој да се правиш паметан. Овај је стигао. Хајдемо.

Попели су се на трећи спрат. Тихо приђоше белим вратима. Из стана је допирала гласна музика.

- Да покуцамо, прошапута Миљан.

- Ма, јок. Видео сам да је стигао.

- Немој опет да најебемо ко прошли пут.

- Нисам ја крив што сам окренуо папир, па је стан број 6 испао број 9.

- Ниси ти крив. Само мајка природа...

- Доста, бре. Разваљуј! Од музике нас неће чути.

- Хајде овај пут ти. Нећу опет да ишчашим раме.

- Ма, ово су обична врата на најобичнијим шаркама. Јачи си од мене, а и зар ниси ти онај који се бави источњачким вештинама, како се оно зваше тај-чи, концентрисање снаге и тако то.

- То си у праву да сам јачи, јачи сам, али оно су била храстова врата. Откуд знаш да су ово обичне шарке.

- Па, мој тата је столар. Радио сам с њим.

- Е сад си ме убедио. Ти си радио столарију! Колко се ја сећам ти си само шмирглао и лакирао.

- Еј, бре, идемо заједно.

Са извученим пиштољима, залетели су се, али је само Миљан ударио у врата, јер се Јован зауставио тик испред њих. Миљан паде преко врата, а Јован полако уђе, осматрајући ходник, који се пружао испред њих. Светло је било угашено свуда, а у дну ходника се назирало пригушено светло, које је допирало из полуотворене собе. Полако су се примицали вратима. Одједном музика утихну. Обојица се укипише и уперише пиштоље ка вратима. Из собе се чуо само дечији јецај и танки мушки глас.

- Ништа се не бој, брзо ће бити готово. Немој да плачеш. Чика не воли девојчице које плачу.

Нагло отворивши врата собе, Јован и Миљан угледаше Голубана који се приближавао девојчици.

- Дижи руке! Одмах!!!

- Брже!!!

- Води малу, Миљане! И позови полицију!

Миљан и девојчица изађоше, а Јован остаде са упереним пиштољем.

- У реду, у реду, рече Голубан, предајем се! Хоћу да назовем адвоката.

               Јован је  ћутао.

- Нисте ни значке показали. Ко сте ви уопште?! Нисам ништа урадио!

- Знамо да јеси!

- Немате доказа. Ништа ми не можете! Девојчицу сам нашао на улици. Нисам јој ништа урадио!

- Спремао си се!

- Нисам. Немате доказе!

- Не требају нам докази. А уосталом у тим дисковима које си тако пажљиво средио, сигурно ће бити доказа!

Чим је то рекао Јован подиже пиштољ и испали три метка у Голубана.

- Сад више никог нећеш повредити!

У стан утрчаше два полицајца.

- Стој! Баци оружје!

- У реду је момци! Ми смо косачи.

Полицајци се згледаше и склонише се да Јован прође.

Цртице из Норвешке

Нисам летео авионом више од 20 година. Потпуно сам заборавио како то изгледа. Сад ми се указала прилика да обновим знање. Да би неко летео авионом потребно је да се стигне бар два сата пре полетања. Онда чекирање, па баци своју воду, па чекање у реду, па скенирање, па купи њихову три пута скупљу воду, па чекање, па смарање, па ред, па опет скенирање, и коначно седнеш у авион. Ништа посебно. Врло досадно. Кроз прозоре се не види ништа осим облака, а кад нема облака онда крило заклања скоро све. Наравно да сам добио седиште са погледом на крило. Срећом гремлин се није појавио да га поломи. После три сата слетели смо у Осло. И онда опет ред за нас обичне смртнике. Божанства из Земље бајки и меда имају свој ред у којем нема скоро никога, а и кад има пролази се врло брзо, без проблема. Чудно ми је само што Норвежани чекају са нама. А да, заборавио сам они нису божанства из Земље бајки и меда, они су као и ми, само смртници.

Са аеродрома до Осла и даље сам путовао возом. Седим и гледам кроз прозор. Занимљива земља. Наилази кондуктер. Поништава карте. Кроз прозор гледам типичне норвешке куће. Махом су дрвене, обојене у разне боје са црним крововима. Кондуктер поново пролази. Стаје близу мене. Потпуно ми је чудно да се овде нису досетили да користе апарате уместо кондуктера. Можда бих могао да им продам ту генијалну идеју. Шта ће им кондуктери? Све се може завршити и без људи. Гледам кондуктера и размишљам, шта ли ће он бити кад усвоје моју идеју. Мораће да се преквалификује и да постане контролор, ако жели и даље да ради у возу. Тада приметих нешто на његовј подлактици. Имао је тетоважу. Нешто је било исписано од лакта до шаке. Искренух главу и прочитах: You'll Never Walk Alone. Па, кондуктер је навијач Ливерпула. Тог трена ми је био баш занимљив, навијач, хулиган како би многи данас рекли, а ради као кондуктер. Чак је врло љубазан. Помаже људима да изнесу своје торбе. Невероватна слика. Тад се сажалих на њега. Нећу им продати идеју која ће укинути кондуктере и оставити га без посла.

Изашао сам на станици у Драмену. Чекала ме је авантура. Истраживање мени непознате земље, да одважно крочим тамо где моја нога никад раније није крочила. На небу су се јасно виделе планете Венера и Јупитер, а ја сам закорачио у норвешки мрак.