Нешто
је много мрачна ова главна улица јутрос. Могли су баш да упале ово улично
светло. Чекај мало, па и излози су мрачни. Значи, нема струје. Јесам геније.
Уместо да одмах скапирам... Морам престати да лежем у три сата. Два сата је
очигледно мало за спавање. Мада је спавање губљење времена. Можда ће шеф да нас
врати кући. Како да радимо без струје. Могу ђаци да се поплаше. Нема мејла од
шефа, значи радимо. Брзо ће да сване, па ће се стећи сви услови за нормалну
наставу.
Нешто
ми се ова улица отегла. Никад стићи до школе. Мајко божија, па ја не знам ни
како сам стигао довде. Што не дођох колима? Чекај мало! Како сам стварно дошао
довде. Не сећам се. Нешто ми се срце узлупало. Како беше оно кад осетите да
ћете да добијете инфаркт, накашљите се неколико пута. Ево кашљем, нешто не
помаже. Диши дубоко. Полако. Све је у реду сад. Наслонићу се на зид. Где ми је
телефон? Сад ни он не може да се упали. Ајмо даље. Ено киоска. Нешто ми је
чудан укус у устима. Да ли сам прао зубе јутрос? Не знам. Шта је ово мајко
моја? Какав је ово прекид филма? Нити знам како сам стигао, нит знам шта сам
радио јутрос. Морам узети неке жваке. Може неко ући у библиотеку, па нећу смети
да отворим уста. Како сам заборавио да оперем зубе? Ево киоска. Добро је ту је
и школски улаз. Да ли ради киоск без струје? Ради. Мутна им је сијалица.
Сигурно имају неки агрегат.
Дајте
ми жваке, и само да погледам ове стрипове. Шта је ово? Одакле оволико стрипова.
Све нова издања. Немам појма ко је ово издао. Није ни важно. Мора да су неки
нови. Колико коштају ови стрипови? Сто динара сваки. Јесте ли сигурни? Па,
можда да узмем неколико. Нисам још платио рачуне. Има пара. Чекај, види овај, па
овај, види Вулверин, Панишер, а није Дарквудов, Модести, каква је ово Модести,
ко Керац да је цртао, опа, нове авантуре Мистер Ноа, није хрватско издање, која
ли је фора да су по 100 динара, Дардевил, види Зелени стрелац, и шта кажете ово
је јуче стигло. Мислио сам да не радите недељом. Узећу и овог Хелбоја, не могу
да верујем да су објавили и Електру. Добро то је то. На гомили их има једно 22.
Колико сте рекли? 1500 динара. Како кад сам узео 22? Попуст на количину. Баш
лепо. Ево, изволте. Дај одмах да ставим жваку, види како се продавачица мршти.
Добро је. Сад је боље. Љута жвака. Не знам од чега је. Са укусом љуте паприке.
Е, свашта данас. Дај да узмем стрипове. Нема гомиле. Ни испод новина их нема.
Госпођо, где су ови стрипови? Како који стрипови? Сад сам вам дао паре за њих.
Шта? Само за жваке. 1500 динара за жваке. 60 динара. Па сад сам вам дао 1500 за
стрипове и жваке. Како које стрипове? Па, изгледа да сте у праву. Нема
стрипова. Извините.
Дај
да се домогнем школе и да се смирим у мојој библиотеци. Шта је ово јутрос? Прво
срце, а сад и халуцинације. Види, опет се извалила ова коцка на стази. Морам
рећи шефу да зове опет оне мајсторе да ово поправе. Види руже. Кад ли су
посадили оволике руже поред стазе? Мора да је за викенд. Нема никог. Нисам
ваљда опет дошао први. Ни на једном прозору нема светла. Што је зима одједном?
Само ми је ветар требао. Ко да се и ова стаза продужила? И ова жвака љута и
даље. Морам је пљунути у руже. Ваљда ме нико неће видети у овом мраку. Пих, ал
сам баксуз, право паде на ону малу ружу. Морам је покупити. Бацићу је у неку
канту. Колико трње имају ове руже? Јаој, мајко божија, сав се изгребах. Нека је
ту. Ко да ме неко може видети? О, добро јутро, шефе? Шта радим? Ништа, испаде
ми жвака па рекох да је дохватим, ал се сав изгребах. Наружила ружу, шефе. Да, да,
морам је покупити, ипак је ово школа. Видимо се, касније. Коначно је дохватих.
Ала лије ова крв. Срећа па имам ове марамице.
Сад
ће шеф ваљда интервенисати да добијемо струју, мада ево већ се види по мало.
Шта је сад ово? Ово као да се и зграда гимназије променила. Стварно ми није
добро. Ово више не личи на школу. Ко да је нека кафана. Шта пише оно изнад
врата? Бес против Машина. Мора да је неко од колега имао неки пројекат током
викенда. Негде сам то већ чуо. Бес против Машина. Звучи тако познато. Не, Оги
пева оно: Једва чекам рат људи против машина. Није то. Дај да уђем. Нешто су
много изменили. Да ли сам ја био пијан синоћ толико да халуцинирам цело јутро?
Не, само два пива код брата Воје и то је то. Није довољно ни за почетак. Дај да
уђем, па да видимо.
Па,
ово стварно кафана. Али као нека америчка. Сва у дрвету. И то махагони прави.
Тата је сигурно поносан како разликујем врсте дрвета. Колики шанк. Морам
напоље. Немам ваздуха. Па, сад сам видео шефа. Шта је ово? Нема врата. Ово је
зид. Па, Силвестре је ли било већ лудака у твојој породици? До сад није. Али ми
Лаза не гине. Жестоко ми није добро кад све ово видим. А опет ово и није тако
лоше. Лепа кафана, кафић, шта ли је? Само мало празна. Дај да седнем за онај
сто, али леђа уза зид да не завршим ко Дивљи Бил. Нема ни конобара. Ало има ли
кога? Види иза шанка само пиво. Нема ништа друго. Ово је изгледа нека пивница.
Гимназија се претворила у пивницу. Мајко божија.
Слаба је светлост. Не видим никог. Ало, конобар!
Има ли кога, конобар!? Ено некога за шанком. Само се глава назире. Може ли
једно пиво? Старопрамен ако има. Ћутљив овај конобар. Право чудо. Таквих слабо
има. Шта му је сад? Шта му се оно шири код главе? Ко крила да има? Личи на
птицу. Види ногама узима две флаше. То је сова. Ево је лети ка мени. Види носи два старопрамена. Зажмури,
бог те твој, полудео си скроз. Чек, да отворим једно око. Ево пиво испред мене.
Друго око. Пиво на другом крају стола и сова иза њега. Мала сова. Совица. Чудо
је да је могла и да понесе пиво. Дебилу, је л чујеш себе? Сова ти донела пиво.
А био си тако нормалан. А ево сад причаш сам са собом. И са совом. Гледај како
ме гледа. Нешто ми је позната. Шта? Ти причаш. Шта, нећу ваљда да пијем пиво
овако рано? Није рано. Шта? Пиво се не пије пре 4 поподне. Ти ћеш да ми кажеш.
Можда и не бих требао да пијем. Ево већ причам са совом. Ладан овај
старопрамен, баш ме освежио. Не гледај ме сово. Нешто си ми позната, совице. Да
се нисмо срели већ? Јесмо. Је л? Где? Овде? У нека друга времена. Не сећам се,
совице, мада се од јутрос скоро ничег не сећам. Ајде бежи одавде. Шта кажеш? Нећеш.
Дуго си ме чекала, совице? Па, добро попи пиво и ти. Гледам и не верујем, по ко
зна који пут од јутрос. Совица устаје и узима рукама и пије пиво и одлази и није
више тако мала и као да прилазећи шанку добија неки људски обрис. Еј совице,
врати се! Ало, дај бар још једно пиво.
Од шанка прилази одједном неки конобар. Добро
јутро. Шта желим? Још једно пиво. Али совица да ми донесе. Како која совица?
Па, сад је седела са мном. Ко пијан? Па, не могу бити пијан од једног пива.
Шта, већ си виђао такве случајеве? Па нисам ти ја случај. Мада као да ми је
прошао метак кроз главу. Дај још једно пиво, па ћу да идем. Немој да ми будеш
непријатељ. Морам да упознам непријатеља, па ће ми постати пријатељ. Ко да
напусти локал? Ја? Што? Нисам пијан кад ти кажем. Само ми није добро од јутрос.
Ево дошао сам на посао. Знам да не радим овде, али се моја библиотека
претворила у ово. Нећу да напустим локал. Уосталом, нема ни врата на која сам
ушао. Јеби се, нећу да урадим то што ми кажеш. Знам да си јачи и да можеш да ме
избациш, али ако кренеш на мене можда те ударим са песницом од челика. Добро,
ево смирићу се. Бићу миран као бомба. Дај то пиво. Хвала. Ето сад је све у
реду. Совице? Где си? Нема је.
Можда сањам ја све ово. Спавам сад у ватри! Спавам
сад у ватри! Морам да узмем моћ назад над собом. Као да се ја ништа не питам.
Пробуди се! Пробуди се! Пробуди се!
****
Отворим
очи и чујем Рејџ са телефона:
No
matter how hard you try, you cant stop us now…
Аларм ме буди, треба ићи на посао.
We're
the renegades of funk...
Што је мрачно напољу?! Ко да нема струје...
