Инсајдер 1

Глас из позадине:  Вечерас на вашој омиљеној телевизији, најбољи talk
show и најбољи водитељ Јован Жељић угостиће новог писца, професора историје Жељка Јовановића.Јован Жељић: Добро вече драги гледаоци, ево нас по ко зна који пут у најбољој емисији на свету под називом...

Публика: У вашој глави!!!!

ЈЖ: Вечерас је са нама нова звезда наше књижевности, мајстор писане 
речи, који своје приче објављује само путем интернета на свом блогу, иначе професор историје Гимназије у Обреновцу...Жељко Јовановић. Добро вече професоре, могу ли да вас зовем професоре?

Жељко Јовановић: Добро вече, Јоване. Нема потребе да ме зовете 
професоре, ипак смо ми, чини ми се истих година. Можете слободно да ме зовете Жељко.

Ј.Ж: Не бих баш рекао да смо истих година, али добро, нека 
буде.Жељко, кажите нам, како сте почели да пишете?

Ж.Ј: Па, пре десетак година један мој пријатељ је отпутовао у Америку...

Ј.Ж: Немојте одмах са Америком. Шта мислите да само ви имате пријатеља у Америци?

Ж.Ј: Немам пријатеља у Америци...

Ј.Ж: Зар нисте сад рекли да је отпутовао у Америку?

ЖЈ: Јесам, али се недавно вратио.

ЈЖ: Из Америке?

ЖЈ: Не, из Аустралије.

ЈЖ: Чекајте, зар нисте рекли  да је отпутовао у Америку?

ЖЈ: Јесам.

ЈЖ: Па како онда из Аустралије?

ЖЈ: Пустите ме да кажем.

ЈЖ: Изволите.

ЖЈ: Отпутовао је на студије у Америку, па је после отишао у Аустралију.

ЈЖ: Студије?

ЖЈ: Да. Астро-физике.

ЈЖ: Астролог значи.

ЖЈ: Не. Астроном, заправо астро-физичар.

ЈЖ: Зар то није исто? И једни и други се баве звездама.

ЖЈ: Није баш тако...

ЈЖ: Добро. Маните науку. Какве то везе има са вашим причама?

ЖЈ: Ми смо се дописивали преко интернета и тако кад сам схватио да не
знам шта бих му писао и написао сам неколико кратких прича.

ЈЖ: Које од ових објављених?

ЖЈ: Бојим се да није ниједна.

ЈЖ: Ниједна? Због чега? Мислите ли да те прве приче нису довољно 
добре? Ни ове вам нису бог зна какве.

ЖЈ:Извините, молим вас. Мислим да су прилично добре. Неке мање 
неке више, али свакако нису лоше.

ЈЖ: Нек вам буде.

ЖЈ: Те прве приче нисам сад објавио зато што сам их поклонио.

ЈЖ: Поклонили сте их?

ЖЈ: Да.

ЈЖ: Коме? Због чега?

ЖЈ: Не бих вам то рекао....

ЈЖ: Али наша јавност има право да зна.

ЖЈ: Мислим да нема.

ЈЖ: Много нешто мислите. Да нисте ви можда те приче продали 
па су искоришћене под туђим именом?

ЖЈ: Не. Приче се не продају. Поклонио сам их.

ЈЖ: Никад не бисте продали причу да буде искоришћена од неког другог?

ЖЈ: Никад.

ЈЖ: Ми имамо податак да сте извесном М.Д-у продали своју причу још 1989. године.

ЖЈ: Не сећам се.

ЈЖ: Немојте тако. Па ви сте историчар. Професија вам је таква 
да се сећате и најмањих ситница. Били сте шести разред, вашем 
другу сте продали причу, коју је он потом потурио на писменом 
из српског и добио 5. Прича је била о брању шљива и о томе како 
се пече ракија. Да ли вам се враћа сећање?

ЖЈ: Нешто као кроз маглу. Помогао сам му да напише. Нисам му продао...

ЈЖ: Нисте му помогли! После писменог вам је купио сладолед.

ЖЈ: Не сећам се. Уосталом, како ви то знате?!

ЈЖ: Зато што је име ове емисије...

Публика: У вашој глави!!!!

ЖЈ: Добро. Видим да сте урадили домаћи. Ипак ове приче нисам продао него поклонио.

ЈЖ: Све из тог периода.

ЖЈ: Све.

ЈЖ: Ми имамо информацију да имате у поседу још две приче настале у том периоду, а да нећете 

да их објавите.

ЖЈ: Ко вам је то рекао?

ЈЖ: Није важно. Да ли је то истина?

ЖЈ: Јесте.

ЈЖ: Кажите нам, због чега не желите да их поделите са вашим верним читаоцима.

ЖЈ: Мислим да нису довољно добре.

ЈЖ: Као да ове јесу.

ЖЈ: Опет ви!

ЈЖ: Извините. Ми имамо информацију да су те приче ласцивне.

ЖЈ: Ма, ко вам је то рекао!!!

ЈЖ: Па је ли то истина или није?

ЖЈ: Није. Приче су о неким мојим дилемама у вези неких млађих девојки кад сам био студент.

ЈЖ: Каквих дилема?

ЖЈ: Па, био сам врло популаран својевремено и било је девојки које су хтеле...

ЈЖ: Шта су хтеле?

ЖЈ: Па, да постанемо мало приснији.

ЈЖ: Са вама?

ЖЈ: Са мном.

ЈЖ: Ма ајте молим вас. Па сви знамо на шта сте личили тада? 
Ко би вас хтео са оном дугом косом?

ЖЈ: Што? Баш ми је добро стајала.

ЈЖ: Нек вам буде. А и оне огромне наочари...

ЖЈ: Па није било другачијих!

ЈЖ: Немојте. Ево, вероваћемо вам. Кажете били сте популарни?

ЖЈ: Да.

ЈЖ: И? Шта је проблем са причама? Да нису пуне дивљег и необузданог сек.....

ЖЈ: Неееееее!!! Само нека двоумљења око неких питања.

ЈЖ: Којих?

ЖЈ: Да ли је у реду бити у вези са девојком 5-6 година млађом, на пример.

ЈЖ: Ма као да вас је нека млађа хтела...

ЖЈ: Опет ви! Било је и таквих. Нисам хтео ништа са њима, 
али сам њихове покушаје преточио у приче.

ЈЖ: Можете сад да их објавите.

ЖЈ: Не. Мало су застареле и више не приличе једном ожењеном 
човеку, оцу једног детета. Хтео бих овом приликом да поздравим 
жену и сина који нас гледају....

ЈЖ: Не! Нису вам ово жеље и поздрави. Мало сте нас сморили, па зато – РЕКЛАМЕ!!!!

Ослободиоци - Епилог

                После оне приче о Ослободиоцима доста сам размишљао о свима које сам споменуо. После скоро 17 година од кад се десила већина мојих доживљаја из приче просто је невероватно како су се многе ствари измениле. У то време сам био сигуран да су неке ствари непроменљиве и да ће заувек трајати. Ево шта се касније збило са ликовима.

                У причи су споменуте три професорке, моја разредна, Даца и Веца. Са разредном сам још једном био на екскурзији, али овог пута сам и ја био разредни. Нисам се напио, али сам се опет посвађао са разредном. После је та свађа прерасла у нешто много горе, али то је тема за неку другу причу.  Са Дацом и Вецом радим у истој школи. Нису се удале за оног Црногорца. И даље знам оно што ме Веца научила и понекад то показујем ђацима иако то није мој предмет.

                Она моја коврџава ме мамила још неко време, а после сам оладио. Она је завршила у браку са Тиком, а он је свој капитал још више увећао.

                С Новицом сам се после још дружио. Излазили по Београду, са Даретом, али кад се он бацио у бизнис, полако смо се удаљили. Сад се понекад сретнемо у Дому здравља кад одведемо клинце на преглед.

                Даре је завршио у мајчици Русији. Дружили смо се још неко  време, а после неколико година све је пукло уз велики прасак. После смо обновили контакт, али то је сада само преко нета, због даљине. Она његова шетња до Бечића је делимично уродила плодом. Једино што се није примила она девојка којој је причао, него њена другарица која је ишла са њима. После га је јурила, али ништа...

                Велибор је постао подофицир, Пантић конобар на неком броду на Карибима, а Радослав, како сам чуо, чак и подводач.

                Моја стара пријатељица Тијана је и даље важна у мом животу. Не виђамо се баш колико би требало, али то је нераскидиво другарство.

                Моја и Јованина веза је после дроце почела да тоне. Није то било у вези с тим, већ са непремостивим разликама у начину размишљања. Веза је почела нагло да губи на снази од оног тренутка када је она поново почела да се дружи са Маријаном. Заправо ја сам тад схватио да је готово, а после је било само питање тренутка кад ће све да пукне. У почетку наше везе она се редовно дружила са Маријаном, док је ја нисам подносио. Њено друштво је баш волело Маријану. Кад су с њом, опусте се, буде им боље, лепше, мада не увек. Њена другарица Ана је плакала скоро сваки пут кад би се дружила са Маријаном. Кад сам је питао, па што се дружиш с њом више, па сваки пети пут ми буде добро, и баш се исмејем. Мени је у вези те Маријане пукао филм врло брзо. Изађемо у КСТ, а Јована одмах с Маријаном, као и сви њени. И врло брзо хихихих и хахахах, а мене баш нервира. Понашам се нормално с Јованом као и увек, не обраћам пажњу на Маријану, али одједном моја девојка, поче да ми продаје памет, као то што ја покушавам да урадим и да искористим што је она под Маријаниним утицајем, неће проћи. Е, ту ја мало попиздим и она је из мог умиљатог погледа схватила да ми је пукао филм. Потом је почела да ми објашњава да је, кад је с Маријаном, мало осетљивија, да јој чула мало боље раде и тако то. После се више није дружила с Маријаном, све до после дроце. Одемо ми на неку седељку, кад после неког времена, ето ти Маријане, крене по друштву од једног до другог, нешто им шапуће, умиљава се, ја већ преврћем очима, почиње да их ради, они се клибере без потребе, прилази Јовани и она је прихвата, увлачи јој се у поре, чини ми се да постају једно, у Јованином погледу видим Маријанин, ова прилази и мени, кажем јој одјеби од мене сестро, и она наставља даље прескачући ме, један тип ми каже, немој да си такав, она нам помаже да се опустимо, то је ваш проблем, мени она не треба. Веза нам је после брзо тонула све даље са ситним узлетима. Ускоро смо раскинули. Више није било разлога за нас.

                Онај ученик што ме замало није лупио колима, кад не продаје цвеће, дрнда гитару у неком бенду и сања о слави. Ломићева ме слуша два пута недељно на часу и понекад ми пусти неки линк хладног пива.

                Моја стара мајка не слуша више рескирај и Ослободиоце. На небеској ливади бере само за њу изникле гербере и руже.

                А ја? Имам живот скоро савршен. Оженио сам ону коју сам хтео и није ми жао. Направио дете какво сам хтео. Јуримо диносаурусе и Шир Кана. И нема ништа лепше него кад чујем: Тата, где си?

 Пишем и јурим неке своје ветрењаче.

Штрумпфета

                Навикли смо сина да му свако вече пред спавање читамо приче. Једна до две приче и спавање. Некад су то приче о Нодију, некад о животињама са фарме, а некад о штрумпфовима. Пре неко вече легнем крај њега да му прочитам причу о штрумпфовима под називом Штрумпфета.

                Није то било први пут да му читам ову причу, али први пут сам озбиљније обратио пажњу на текст приче. Прича иде мање више овако: зли чаробњак Гаргамел је осмислио нови лукав план, створиће Штрумпфету, уз чију ће помоћ коначно похватати штрумпфове; Штрумпфета је скоро успела то и да оствари, посвађала је штрумпфове, угрозила њихово село, али је, наравно, на крају ухваћена и разним чаробним препаратима преображена у добру Штрумпфету.

                Стандардна прича. Једино ми је пажњу привукао рецепт за прављење Штрумпфете или женског штрумпфа: у плаву глину додати неколико крокодилских суза, змијски језик, мало пилећег мозга... Нисам могао да верујем. Крокодилске сузе!? Змијски језик!? Пилећи мозак!? Све сами стереотипи о женама... Или можда ја мислим да су стереотипи?

                Шта имамо прво? Крокодилске сузе то јест лажне сузе. Израз настао на основу суза крокодила, које се појављују док прождире плен. Па да ли жене стварно користе крокодилске то јест лажне сузе? Чешће плачу од мушкараца. Никакав им није проблем да пусте сузу. Ако гледају неки тужан филм – ето суза. Ако гледају неки филм са срећним завршетком - ето суза. Ако им дам четворку – ето суза. Ако се обрадују – ето суза. Ако су тужне, бесне, уплашене – ето суза. Лаке на сузи. А да ли је користе да добију нешто? Користе сигурно, али волим да мислим да не тако често. Мада и ми са друге стране волимо да их тешимо кад плачу. Кад видимо женску сузу, стегене нам се нешто у грлу, све би урадили да сузе не теку. Одмах нам кроз главу пролети да мора да је искрена чим плаче. Поготово ако је суза из драгог нам ока. Како смо наивни. За већину женских суза човек не може бити сигуран да су искрене. Превише их лако пуштају. Не може се веровати ни мушким сузама, али оне у нас имају сасвим друго значење: види ону пизду како плаче.

                Затим је потребан змијски језик. Ух! Стара прича. Жене имају језик као змија. Отрован. Немају све. Мада све имају својих момената. Стара веза жене и змије. Знам неке са баш отровним језиком. Не бих даље о овоме да не бих био изложен отрову.

                На крају пилећи мозак! Шта, као, жене су глупе? Неке јесу. Неке нису. Глупост је данас заразна. Знам доста паметних жена, али и глупих мушкараца. Знам и глупих жена. Постоје неке ствари које жене баш не капирају, а које мушкарци много боље схватају и одатле цела прича.

                Тако ја мог малог сина посредно учим да су жене глупе, да имају отрован језик и да ће све користити, између осталог и сузе, само да остваре своје циљеве. Није лоше да буде опрезан. Добро је да зна да постоје маске иза којих се неки крију, али то не важи само за жене. Маске користе и мушкарци.

                Кад се мало боље удубим у причу, видим да су на крају штрумпфови глупи. Уз помоћ препарата ствара се боља Штрумпфета: плавуша, лепо обучена... Сви су се заљубили у њу. И ко је онда ту глуп!? 

Сине!!! Буди опрезан. Врло је битно шта се иза маске крије. Кад видимо нашминкану и дотерану жену, не обраћамо пажњу на змијски језик и крокодилске сузе, а ни на пилећи мозак, мада неки тврде да воле да имају глупљу девојку-жену, да би могли да доминирају. Несигурни типови. И тако после неког времена, шминка се скине, отровни језик остаје, а мушкарац почне да плаче и то не крокодилским сузама, већ правим.

Мораш водити рачуна о свему овоме, па ћеш проћи добро као тата.

Како да успеш у томе?

Па, као у оном старом филму: Use the force, young Jedi!

Користи силу, толико си наследио од мене!

Ослободиоци 6

           Брзо сам заборавио на концерт. Имао сам негде у глави да ће бити, али ми је датум побегао. Тек једне суботе повезем сестру код момка, кад стиже смс порука: Идеш ли на Ослободиоце? Порука од моје старе другарице Тијане. Погледам датум, оно деветнаести, наравно фебруар, јеботе, па свирка је вечерас, назовем прво жену, као сваки добар муж, па јој саопштим да ћу можда ићи на концерт, пошто смо се сложили да не би било лоше да идем, назовем Тијану:
            Ало, Милојевићева, шта има, ма ништа, идеш на концерт, ма не знам, нешто сам без везе, што, ма онако, кад почиње концерт, па у 9, али има нека предгрупа, а Ослободиоци ће тек од 10, е, па добро, ајде онда без везе долазим ја око 9 и 15 по тебе, па идемо на концерт, хахаха, ајде важи, видимо се, ћао.
            Мало касније, стиже смс од Тијане: Са нама иду и Мара Бабић и Милана Анђелић. Одговорим поруком: Нисам ни сумњао.

 Одвезем сестру, вратим се кући, ископам једну стару карирану кошуљу, спремим се и већ пре 9 будем код Тијане. Мало попричамо, актуелне теме, штрајк, плате, посао, блог и кренемо. Покупимо Мару и Милану и нешто око пола десет се паркирам испред СКЦ-а, како се сада популарно назива Дом Културе. Гомила се већ окупила испред, разна годишта, од 15 до 45, а богами и више. Од познатих прво налетим, наравно, на братовог кума.

Где си куме, не могу да верујем да си дошао, па куме ово се не пропушта, нисам ја ко мој бата, знам, звао сам га, каже, као доћи ће, ма да, пази да га не пусти жена, мислим, разумљиво је, свеж у браку, мала беба, да, да куме, ма прсо је с мозгом, изгубио контролу, како ону кажу, ја сам папуча, али он је папучетина, с ким си дошао, кумеее, па видиш с три девојке, а жена, па чува малог, свака ти част куме, е одох унутра, видимо се, наврати до нас, не знам, куме, немам времена, што, па знаш девојка, шта нека нова, не, иста, па бата ми рече да си раскинуо, поново смо заједно, знаш како је, знам куме, ај видимо се после...

Унутра много већа гужва, тамо вамо, гомила људи, свих годишта, они који су били на овом истом месту пре више од 15 година кад су Ослободиоци последњи пут овде свирали, они који се тад нису ни родили или су били у јаслицама. Гомила мојих ученика, али не из мог одељења. Сви скоро имају пиво у рукама, и ученици и ови други...

Добро вече, професоре, како си, добро сам, неки дан сам ти свашта рекао, па одмах сам те препознао и тебе и Снежу, зато сам натерао кола право на твоја, па ја тебе нисам уопште регистровао, светлост је тако падала на шоферку да уопште нисам провалио да си ти, све док се нисмо мимоишли, па ја као фора, а онда видим да си побеснео, ма нисам, у реду је, само сам ти свашта рекао, хаха, идем сад, ајде...

Уђем са девојкама у салу, а оно свира нека предгрупа, одједном топлотни удар, сала изненађујуће пуна, нигде прозора, пакао...

Што је вруће, јесте, гужва је, е уопште се не осећам толико старо кад видим све ове људе, баш је гласна музика, ма дај уопште није, видиш ли ове ликове, има оних који се нису променили 15 година, баш је бучно, хоћемо ли да изађемо мало, хахахах, да, да, баш нисмо матори, чујете ли ви себе, тек смо 5 минута овде, већ хоћете да изађете, хахахахах, ајде, могли би да скинемо јакне и да их однесем у кола, баш би могли, дај овамо....

Понесем јакне, кад испред мене искочи једна моја ученица...

Добро вече професоре, добро вече Ломић, где ћете те јакне, да нисте гардеробер, ха ха, нисам, носим ово у кола, врућинчина овде, погледам јој у руке, кад у руци пиво, она одмах уз осмех цимне флашу иза леђа, треба ли ово да склоним да не видите, ма не, и немој да ми персираш, није прикладно за овакво место, добро, нећу, откуд ти овде, дошао мало на концерт...

Вратим се после са девојакама у салу и крећу Ослободиоци, чини ми се бољи него раније, или ја одавно нисам био на концерту, пошто нисам баш за неко скакање, станем са стране, позади и креће, никад немој рећи хвала, срљам до дна нирвана, насмеши се, прођи као случајно крај мене, више се не залећем наивно јабучицом грлом на нож, не могу да верујем колико добро звуче, гледај све ове људе, ко би рекао да ће нас оволико бити, па и ови млађи, ено је Ломић, пева, зна речи, сви певају, право чудо, култни бенд, па то ти је, хтедох све да признам, али ми нешто није дало, колико ми је до тебе стало, ни помислила ниси кладим се шта се испод маске крије, певам и ја, иако ми није баш до певања већ неко време, сваке ноћи сањам исти сан, више нема разлога за нас...смејем се онако без везе, успавала ме тамне обрве, испод шишки скривене, шта сад, Жељко јеси ли ту, Жељкооо, ма пази да не изађем, Пера тебе зове, намигнем Тијани, Жељкооо, седим улудо кратим се... не свирај, не свирај, не свирај, рескирај...Лаку ноћ, видимо се, надам се не опет за 20 двадесет година...

Ослободиоци 5

     Са екскурзије смо се једва вратили. Негде на пола Црне Горе се покварио један аутобус. Натрпали нас све у исправан и тако смо се возили негде до Нове Вароши, где су нас поново препаковали у два. Није било толико страшно. У садашњост ме враћа порука. Да ли ћу присуствoвати концерту Ослободиоца у Кул Клабу, 19. Фебруара у 21 сат? Рука аутоматски кликну – да. Без размишљања. С ким да идем? С женом? Ко ће да чува Огњена? Па с ким да идем? Мораћу да размислим. Ослободиоци. Баш култни бенд моје младости. Није да сам сад матор, али...
            Није могла журка да прође без Ослободиоца. Сећам се, моја стара мајка ме питала која је то песма која стално иде на журкама кад их ја правим, каже код Жарка не иде. Е, мајко моја. Рескирај је била. Хармоника јој је привукла пажњу. Добра песма. Једном ме замало девојка није оставила због те песме. Српску Нову 96-ту сам чекао код моје девојке Јоване на Белим Водама. Девојка у Београду? С ове тачке, опасна глупост. Али тад сам био млад и луд. Спреман на разне физичке и менталне напоре због љубави. Као да се нешто променило. Напорна веза. Она сестра мог најбољег друга Дарета. Све се било наместило да будемо заједно. Слаб сам био на сестре својих другова. Док сам ишао у гимназију, виђање и није било напорно, ритам од суботе до суботе плус понекад преко недеље и гурало се некако. Лето пред факултет идеално. Кад сам кренуо на факултет, олакшано виђање, али имао сам разних проблема. На пример, санкције, нема аутобуса од моје куће до града, последњи из Београда иде у 12 и 15, а први после тога у 3 и 30. Па ти види како ћеш да се виђаш са девојком. Дођем у један и 15 у Обреновац, па пешке у Кампус Магнус, кући сам око 2, док се средим пола 3, а у пола 6 устајем да идем на факултет. И како онда човек да заврши машинац?
            На дочеку се скупило њено друштво, Даре, наравно ја и право изненађење однекле је набасао и мој кумић са Бановог брда. Друштво онако. Фенси, дизел, Београђани, али са Белих Вода, Церака и околине. Био сам задовољан од свих њих само својом девојком. Даре и ја се понашамо нормално, као и увек. Мало Балтик, мало мезе, мало Балтик. Журка се развила у седељку. Седимо за столом, једемо, пијемо и причамо. Решимо Даре и ја да размрдамо мало друштво и пустимо Ослободиоце и... Ништа. Чудно нас гледају. Као шта је ово, који су вам ти, то неки ваш локални, баш су без везе... Били смо потпуно изненађени. Па, ови нису ни чули ово. Крене рескирај, Даре и ја почнемо да скачемо, мало шутка, рескирај се заврши, а ови остали нас гледају бледо. Е ту је дошло до прекида филма. Намерно пустимо све још једном. Седнемо и Балтик, и певамо. Кад је поново наишла рескирај, већ ме омлатио Балтик, певам ја Седим улудо кратим се, дувкам и певушим, I’ll never trust your love again, и уместо да певам Цеца седи поред ту, ја певам дроца седи поред ту, прети да ће да ме удави, одбрусих јој пукнут сам бејби и зато не свирај, и тада као да ово није довољно погледам нежно своју девојку на столици до моје и кажем јој, ниси ти дроца... Прекид, свима је дисање стало, а ја балтикован не капирам шта је, певам даље, лице јој се изобличило, склањам главу да је не слушам, ха, врисну дроца... опет дроца и опет је гледам, нежно, али кажем дроца нетремице је гледајући. Тад ми се чинило духовито да то кажем, као није она дроца, то ја само певам, рескирај, рескирај...
            Следећи излазак. Тишина. Она ћути, ја не капирам шта је. Није је јој то први пут. Била права љутица. Као кад ми је објашњавала како сваки пут кад изађемо обуче друго одело, а ја самоуверено, сигуран сам да сам те више пута видео у истој комбинацији, никад није била иста, увек је ту био неки другачији детаљ, ма јеси ли сигурна, бар сам имала мараму око врата или слично, нисам приметио, ниси, нисам, и онда три дана дурења. Сад  ме је очекивало горе. Што си ми оно рекао, које, знаш ти, на знаш ти ја се најежим, то ми је рефлексно још од кад се мајка враћала са родитељских састанака са наредбом причај, шта, знаш ти, ма не знам, шта си рекао, на дочеку, шта сам рекао, рекао си да сам дроца, е сад ми је било јасно, у изгледу тмуран излазак са грмљавином, пробах да се извучем, ако се добро сећам рекао сам да ниси дроца, она ме погледа бесно, што си то рекао, па, знаш песма Ослободиоци, рескирај, а и стварно ниси дроца, како сам то изговорио она ми пусти руку и поче да хода брже, еј, па шта је у питању, како си мого то да ми кажеш, није у реду, пред мојим друговима, сви су ме гледали, и Даре је рекао да није у реду, шта бре није у реду, није у реду што му сестра није дроца, је л то можда није у реду, ниси морао то да кажеш, али рекао сам, знаш балтик, па ти знаш да ја тебе...... И некако после 7 дана се извукох.

Ослободиоци 4

            После неког времена све ме ово сморило, а и Јована није била баш заинтересована за моје скривене таленте, па сам почео да размишљам да не би било лоше да се вратим у хотел, али од Новице и Дарета ни трага ни гласа. Прокувао сам скроз. Пробијем се до шанка, наручим једно никшићко, потпуно заборављајући на Балтик који сам пио и шта може да ми се деси кад помешам пиће. Седим, пијуцкам и...
            Баш сам био жедан, где ли су ова двојица, да нису отишла без мене, добро је па прође домаћи блок, овај страни може да се поднесе, није лош овај ејс оф бејс, ено га Даре, Дарееее, може пиво, може Жељо, дај два пива, па где си се ти изгубио, ма пусти ме, шта је, шта је било, где си био, шетао сам, с ким си шетао, ма с неким рибама из б, то је била нека мало дужа шетња, а Даре, је л’ било шта, ма било је, жуљ на нози и отпале ноге, није ваљда ништа, па где сте шетали, око дискотеке, шетали смо до Бечића, докле, до Бечића, па ти ниси нормалан, па с ким си шетао, ма знаш ону Сању, знам, вас двоје, сами, ма јок, кажем ти са рибама, је л’ слушаш ти мене, ма мало ми попустила пажња, па колико њих, ишла и њена најбоља другарица, хахахахахааххахаах, најгора варијанта, па јеси ли успео нешто, ништа, можда, видећу, а ти, задњи пут си се мотао око Јоване, играш ко Ђогани, ма марш тамо, шта је било, ма ништа, изгубио сам ритам, а она није хтела спори плес, е мој Жељо, ништа од нас, оћемо да палимо у хотел, чекај да видимо шта ће после овог страног блока, ајмо по још једно, ај, а Новица, где је, ма с Тиком запалио у хотел, пази овај ди џеј опет хоће нешто да каже, нисам видео брбљивијег ди џеја од овог, а сада за госте из Обреновца мало спорији ритам, највећи хит ове године, шта ли ће овај да пусти Даре, па спору ствар, Дјуран Дјуран сто посто, но ординари ворлд, то је најбоља спора ствар, Даре шта је ово, загрли ме, пођи путем куда иду кукавице, Цеца Даре, палимо одмах, ово народњаке пуштају, идемо Жељо...
            Чекај Жељо, не могу тако брзо уз степенице, ајде бре Даре, стигло ме пиво, ево идем, где ћемо после, немам појма, видећемо где су ова двојица, ево их у соби, шта је Тико, оће ли оне из б и вечерас да се купају, неће, Жељо је л’ ти сад боље, ма где ми боље, шта ти је, ништа Новице, мало ми се узмували Балтик и пиво, па што пијеш кад ти шкоди, гле ко ми каже, једва стојиш, ја, па ти Новице, није тачно, ја имам систем, средио сам се и сад могу испочетка, који систем, пијем само пиво, па шта онда, ништа кад дође до врха ја га само избацим, мало гледам у шољу и готово, одакле ми кафа сад, шта ће ти кафа Жељо, па да гледам у шољу Новице, геније, па није то та шоља, иди мало поврати и можеш пива колко хоћеш, ма не могу да повратим, ја не повраћам, чекај Жељо, где ти је малиција Тико, шта ћеш с малицијом Даре, чекај Жељо, сад ћемо да те оправимо, бежи бре тамо, не прскај ме, маму ли ти јебем, угуши ме, чекај док изађем, хахахахахахахах, оде Жеља да се среди, ти си бре луд, потроши ми целу малицију, испустиће душу тамо, где си Жељо, јеси ли се смирио, јесам, сад ћу да ти разбијем главу, полако, полако, смири се, ала миришеш, сад ће све рибе да падну пред тобом, хоће ал’ у несвест од овог смрада, ма дај Жељо, зелена малиција је опијум за жене, јесте ал’ не у овој количини, има да смрдим до Обреновца, ма не смрди малиција, мени смрди, ајмо, где ћемо Даре, звала нас Тијана код ње у собу, тамо се сви скупљамо, журка се наставља....
            Даре, добро је овде, није лоше Жељо, није лоша мјуза, твоје су мисли биле далеко, хтела си у фото моделе, је л‘ ти боље, јесте, чим сам мало спрао онај смрад од малиције, спрао, само се ти теши, добар дан, добар дан, најлепши је онај дан, кад се будиш насмејан, чекај мало Тијана, да седнем ту, седи Желимире, јеси ли добро, јесам, мало ми се врти, што, мало си попио, нисам, знаш ме, ма знам те, зато и питам, ма скоро су ме отровали малицијом, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, мало тише Желимире, не певај тако гласно, избациће нас, ма што би нас избацили, баш смо добри, мало ти се умрсила коса Желимире, јесте, дужа је него моја, аха, могу ли мало да прилегнем, ајде, спустим главу у њено крило, е одавде је поглед мало бољи, еј, Даре пусти Ослободиоце, пст Желимире, одмарај, рескирај, рескирај, еј је л‘ спава Жеља, не спавам, умро сам због ваше малиције, хахахахахах, затворим очи на тренутак, чујем Ослободиоце, редом иду песме, Даре и Велибор певају пијаним гласовима, одједном мук, само се музика чује, отворим очи, видим Велибора, седи испред огледала и фиксира се погледом, нагло отрежњен, поред њега стоји разредна, рука ти дрхти, чело се зноји, сви је гледају, смеје се она, стоји крај Велибора, кажи четвртак, четвртак разредна, рече он брзо, редом сви кажите, Дарко, четвртак, Новице, четвртак, Пантићу, четвртак, Јовановићу, кажи четвртак, не блефирај сестро, коцкаш са јачим, са ђаволовим репом ти се качиш, Јовановићу, кажи четвртак, чееетвррртак, па само си се ти Јовановићу напио, нисам, ајде свако у своју собу, сад ћемо, оде она, рескирај, рескирај....

Ослободиоци 3

             Из хотела у Будви у стварност ме нагло врати песма коју је једна моја ученица окачила на фејсу. О какав ли је пакао, кад снег је врућ ко какао. Не могу да верујем. Снег је врућ ко какао, шта, као хладан какао, врућ снег. Насмеја ме слатко, али ту није крај. Знам тесна ти је обућа, а чуда нису могућа. Ххаахахахахаха! Пробудићу моје. Смејем се наглас! Ови сулуди стихови поново ме враћају у Будву. Следеће вече су нас одвели у оближњу дискотеку. Спаковали су нас у колону и спровели до дискотеке. Плашиле се професорке да нас не нападну Црногорци. Биле су у праву. Замало да дође до обрачуна. На путу до дискотеке нашем другу Радославу су добацивали неки ђетићи.
            Ало, момче, мени кажете, теби но коме другоме, тренираш ли ти што, не, па што се онда шириш јадо!
            Радослав је био смирен момак, иако је наводно тренирао теквондо, овде то није смео да спомене. Стигли смо до дискотеке. Чим сам ушао одмах сам се покајао. Просечна дискотека, ди џеј у једном крају, велики простор за игру, без столова, само шанк и столице, мало стробова, мало диско кугли и забава може да почне.
            Ај померај се, не гурај се бре, Даре, шта се дели овде, млеко, полако Жељо, немој да се гураш, ма ко се гура, види ове фрајлице, једва чекају да уђу, шта ли хоће, да заузму место, идемо на Марс, идемо на Марс, Дарееееееее, јебени Ђогани, што смо дошли, ајмо одавде, дај смири се, обећали смо девојкама, не можемо да их оставимо, ракија је крива што си сада ту, ти сад волиш неку жену зелену, ваљда ће да нам се исплати, смири се Жељо, Даре ја не знам да играм уз ово, не знаш ти уопште да играш, ха ха врло духовито, гледај мало, види шта све овде има, одох ја да нам донесем Балтик, само у сну љубав постоји за нас, аааааааа дај тај Балтик, чекај, како си рекао да се игра уз ово, ма овако, стегнеш песнице и наизменично испружиш једну, па другу руку, је ли Даре, је л’ те то Ђогани учио, није хахаха, али Слађа јесте, фуј, на кога се ти ложиш, кад ти уђе музика у уши, руке ће ићи саме, а и ноге ће кренути у ритму, која музика, па је л’ ово музика, ево вама још по један Балтик, где си Новице, пази која балада, очи боје дуге сад ми требају, срце пуно туге да обуздају, јао Даре, јебаћу те због овог, па можда и хоћеш ако наставиш тако, оволике женске играју, а он запео Ђогани, па Ђогани, ајмо Новице, еј чекајте мене, па где одоше, сад једна за наше госте из Младеновца, извињавам се из Обреновца, гледај ове смрадове, да л’си икада мене вољела као тебе ја, а ту сте, па можда бих могао да играм, 200 на сат, како је оно рекао, руке, песница, једна па друга, ајмо, једна па друга, добро, бензин у крви узбурко се, руке некако и раде, али види ову двојицу, вежбали су, да видимо како мени иде, кад ће те ноге да крену, 200 на сат, у кривину, једна рука, друга, љуљај, љуљај, чекај мало, шта је ово, љуља ми се деколте испред руку, успорио си, мораш да наставиш, занемари деколте, немој да гледаш, идемо једна рука, друга, 200 на сат, обожавам ту брзину, чекај, а чији је деколте, а Јована, па не облачиш се ти овако у школи, шта је оно рекао Даре, стегнуте песнице, ма да мало испружим прсте, не, не, закачићу се за деколте, јер сваку ноћ ја будим се, прсти сами крећу, деколте је на домак, бојим се да останем, јер тако силно желим да те дотакнем, дај тај балтик, чврсто држи часу, другу руку спусти, добро је, сад мало као ногом у ритму, ето тако, одолели смо искушењу, у праву је Даре није лоша ова дискотека, видиш чак и Тијана игра, овамо као Обојени Програм, абецеде авиони и то, а овде Моби Дик, родићеш му сина краља кокаина, ух што клизи ова вотка, ајмо опет руке, ако попијем још који балтик, знаћу да играм, лето је, не знам где си ти, и иду руке, саме, чекај да станем поред Јоване, није лош поглед ни одавде, лето је где си ти, не знам где си ти, ноћ је врела, еј Јована, нисам знао да си толико талентована, тек је дванаест сати, шта си рекао, нисам знао да си толико талентована, ал’ си безобразан, што, талентована за игру, знам ја шта си мислио, хахаха, тек је дванаест сати, заведи ме да не буде досадно, смеје се, ццц, какве су ове данашње девојке, ајмо ево и ноге раде, е сад ме и вотка ради, чекај да испружим прсте, ух извини било је случајно, освоји ме да буде нам опасно, шта си рекао, ма ништа, певам, баш волим кад сам у близини талента, еј сад си стварно безобразан, Боже ал’ ме ради ова вотка или је можда овај туц-туц, не могу да саставим пристојну реченицу, ма стварно ти кажем, још само да ти Јована увидиш мој таленат, предуго бјежим од твог погледа и сањам да смо сами и мрак око нас, па ти не знаш да играш, знам, али имам скривене таленте, могли би да вежбамо заједно, хахахаха, тек је дванест сати...