Срећко Далековић

 

            Полако се дан гасио. Кроз дрвеће се пробијао тек понеки залутали зрак сунца. Коњаник се пробијао кроз све мрачнију шуму. Сигурно је водио коња иако пута нигде није било. Ускоро их је тама потпуно обухватила. Коњаник је наставио даље као да види у мраку. Није се обазирао на звукове који су све чешће долазили из мрака. Недефинисани звуци. Попут јаука неког ко је био страшно повређен. Јауци су у моментима прелазили у церекање и одмах би само утихнули. Потом би се јавили ближе иза леђа коњаника. То га није натерало да потера коња брже. Полагано је наставио даље. У даљини су се већ назирали одсјаји неке ватре и чула се граја људи. Јауци и церекања иза су се наставили, али су полако заостајали.

            Коњаник сјаха испред ватре која је горела испред мале крчме. Изнад улаза је стајао натпис Срџбом против сокоћала. Столови су били распоређени око ватре без неког нарочитог реда. Из крчме изађе девојка и упути се ка једном столу не погледавши придошлицу. Ставила је флашу испред човека који је седео сам. Заправо, није био сам. На супротном крају стола била је сова, која је само стајала и гледала около. Коњаник приђе и седе између сове и овог необичног човека. Сова се није уплашила. Само га је погледала и преврнула очима.

            - Помаже Бог - рече коњаник.

            - Бог ти  помогао, незнанче, ако овде може да ти помогне. Мени не може. Је ли тако совице? - рече необични човек.

            Сова опет преврну очима.

            - Ја сам потпоручник Феликс Вајтнер. С ким имам част да разговаравам? – упитао је коњаник.

            Човек са совом рече:

- Феликс Вајтнер? То и није неко српско име. Енглез или Немац? Ја не знам своје име. Не знам ни да ли имам име. Ови добри људи што ме трпе овде зову ме учењак Милутин. Није ми то име. Не знам ни да ли сам учењак, али понекад се сетим неке лепе приче о прошлости Срба, па можда и јесам. Сетим се и нечега што ће тек бити, иако ми нико не верује, али су се неке приче оствариле што је довољно да ме трпе и не отерају одавде и тако ево већ четири године или ми се тако чини. Види мене, ја се распричао…

            Учењак Милутин потегну из флаше и пружи је Феликсу. Феликс га је зачуђено гледао. Прихвати флашу и потегну добар гутљај ракије.

            - Добра ова мученица, рече враћајући флашу. Него, у праву су људи. Можда си стварно неки учењак. Иако одлично говорим српски језик, ја сам Американац. Био си близу. Можеш ме звати и Срећко Далековић, како су ме твоји земљаци прекрстили.

            - Странац – Американац, што би рекли у једном нашем филму.

            - У чему? - упита Срећко.

            - Не знам шта то рекох.

            - Изгледа да је добра ова мученица - намигну Срећко.

            - Да знаш да јесте - рече Милутин - ајде да попијемо још. Боже господе, пуст ме међу госпође! - па потеже још један добар гутљај.

            - Мала, дај овамо још једну флашу! - викну Срећко - Дај нешто и да се поједе, за мене и за Милутина. Одавно сам кренуо, а не знам ни кад једох последњи пут.

            Девојка брзо донесе куваног и печеног меса и вруће погаче. Јели су и пили у тишини, проматрајући један другога. Милутину је био познат овај потпоручник, а Срећку је био интересантан овај учењак који као да није био из овог света и времена.

            - Кажи ти мени, Срећко, којим добром се смуцаш овом мрачном шумом? И још по ноћи, као да не знаш да овим пределима није безбедно проћи по ноћи.

            - Не бојим се ја мрака, ни онога што вреба из мрака. Свашта сам претурио преко главе. Ја сам потпоручник у добровољачком пуку пуковника Ђоке Влајковића. Носим писмо од руског цара за ђенерала Черњајева. Шушка се по Београду да се цар наљутио на ђенерала што је са добровољцима дошао у Србију. Тако је директно умешао Русију у рат са Турском, а за то још није време. А ни у Бечу не гледају на то са одобравањем.

            - Живео ђенерал Черњајев, велики победник код Шуматовца! - зачу се из грла неколико сељака који су седели за суседним столом.

            Милутин их погледа и рече:

- Па и није била нека велика победа. Скупо нас је коштала. Тај алкохоличар није баш најбоље водио битку. Држао је запаљиве говоре кнезу Милану и министрима и убедио их је више својим великим оптимизмом да ће се Русија и званично умешати у рат брже него што је то реално. Наша је војска имала велики број необучених војника. Много их је изгинуло без потребе, а веома често због погрешних наређења. Причају људи да је лично ђенерал Черњајев плаховите природе какав јесте натерао једног нашег официра на самоубиство, пре тога га оптуживши за кукавичлук.

            - Свашта се прича. Ко зна шта је истина! Не заборави да је Черњајев назван Лав од Ташкента због својих успеха. Уосталом, ко је вама Србима крив што вам је кнез тако промењиве природе. Час би ратовао, час не би. Што би ти, Милутине, рекао, причају људи да је био запрепашћен кад се вратио са својом Наталијом коју је тек испросио, а у Београду га дочекале војне параде и одреди добровољаца и позиви да крене у рат против Турске и помогне устаницима у Херцеговини. Прво није хтео ни да чује, а после је био највећи поборник рата!

            - Немој да ми дираш кнеза Милана, он ће бити српски краљ и ослободиће нас Турака и унапредиће државу готово до ранга европских држава колико је то са оваквим народом могуће. Додуше, правиће и грешке и неће Обреновићи дуго трајати после њега!

            Срећко га погледа зачуђено:

- То опет мученица проговара из тебе или ти шапуће ова сова. И стварно, каква је ово сова?

            - То је моја типсчица! Некад је разговарала са мном, а сад само ћути и понекад ми пошаље неки знак.

            - А да ниси ти претерао са овом ракијом или ти је ова мала нешто сипала у ту флашу, па те мало замађијала. И шта ти је то типсчица?

            - Типсчица, па тако је мој мали син звао птичице.

            - Имаш сина?

            - Понекад мислим да имам троје деце и да се зову Огњен, Невена и Вукашин, а понекад да се зову Змај Огњен и Вук. Не знам. Можда сам се и напио од ове ракије и сањам и тебе и све ово.

            - Бога ми, мене не сањаш. – рече Срећко - А не знам ни да ли би могао да сањаш овако лепу крчмарицу? Да си мало с ума сишао, то би се могло рећи, али ми се чини да ниси још за онај дом у докторовој кули у Београду. Шта велите људи? Је ли Милутин мало с ума сишао? Ако јесте да га водим одавде!

            - Немој га водити. Лепо приповеда о нашим старим краљевима, а некад и неке приче неразумљиве које ће тек да се десе, а лепо и пева. Зна пуно песама. Зна и о кнезу, а зна и веселе необичне песме. Понекад пева и са музикантима. Немој га водити! - замоли један од сељака за суседним столом - А понекад и понеког излечи.

            Срећко погледа ка сељацима, па погледа Милутина који је гледао у своје руке које трљао једну о другу, чврсто преплићући прсте.

            - Знаш да певаш Милутине?

            - Знам, али ме тешко слушати. Свиђају им се речи, па воле понекад и да им певам.

            - Ајде неку о кнезу! Хоћеш ли? Мала, дај ракије!

            - Није она мала. Она је лепа Мара кћи старог крчмара!

            - И  то неки стихови. Ајде о кнезу.

            Милутин устаде полако, почеша се по глави, накашља и поче полако да пева, тихо:

                        - Марширала, марширала кнез Милана гарда

                        Корак иде за кораком, а ја јунак за барјаком

                        Бој се бије бије застава се вије за слободу Србије

                        Гледале их гледале их београдске даме

                        Клекле доле клекле доле па се Богу моле

                        Боже мили, Боже мили лепих ли младића

                        Да л ће који из рата изићи…

            Песма утихну. Срећко и сељаци су гледали у Милутина који се полако спуштао и сео, натегнувши поново флашу.

            - Стварно знаш лепе стихове. Јеси ли то ти смислио или неко други? - упита Срећко.

            - Нисам ја. Не знам одакле је знам - попи још један гутљај - али чини ми се да је она заправо о краљу Петру Карађорђевићу.

            У том тренутку настаде мук. Сељаци и Срећко се само згледаше.

            - Не будали Милутине? Карађорђевићи нису били краљеви, нити ће бити. Џабе оне гласине о Карађорђевом унуку Петру који ратује по Босни.

            - Штета што Клеопатра умре млада. Она и Михаило су могли променити ову несрећну земљу - тужно рече Милутин.

            Крчмарица приђе и рече:

- Милутине, ту је једна девојка. Довео је отац. Бледа је и малаксала. Отац мисли да је неки вампир прогони.

Док је изговарала ово крчмарица се прекрсти три пута.

- Да видимо - рече Милутин, док су се остали сашаптавали и крстили - нема вампира. Не постоје. Само је малокрвна. Нека неко време често једе џигерицу и нека јој праве сок од цвекле. Брзо ће јој се вратити боја у лице.

Девојка сe са оцем бојажљиво удаљи, а крчмарица стави нову флашу испред Срећка и Милутина.

- Није ваљда да овде људи верују у вампире? - рече Срећко.

- А што не би? Па, први вампири су Срби. Прича се да је неки Петар Благојевић у 18. веку људима сисао крв и уморио их преко десет док му нису откопали гроб и спалили му тело. Можда су га и глоговим колцем проболи.

            Срећко, погледа у флашу, па у Милутина.

            - Па и сам рече мало пре да нема вампира, Милутине! Ја знам да су то они докони Енглези измислили, онај Полидори, онда кад и она Мери Шели измисли оно чудовиште од људских делова. Какав сад Петар Благојевић?

            - Па није само он. Био је и Павле Арнаут, и још многи. Али не бој се, то су само приче. Обично се деси да је то неку удовицу посећивао оближњи комшија, па се причало да је посећује вампир, као што је онај из Неготина пре пар година радио.

            Још Милутин није завршио своју причу, а из шуме се зачу неко шуштање. Неко је полако газио по сувом лишћу. Била је то нека прилика са белим покровом око врата за којим су се вукли неки ланци и звечали бучно. Налик на човека, без костију, надувена као мешина, чупава, рундава, великих очију и ноката, са устима из којих је полако цурила крв и сливала се низ браду. Пришавши столу за који су седели Срећко и Милутин, прилика рече:

            - Док сам био жив, волео сам оваква места…

            - Далековићу, ево ти вампира! - викну Милутин и преврну се преко стола, ударивши главом у ивицу и док је тонуо у мрак, видео је вампира како му прилази…

 

***

            - Тата, тата, буди се! Заспао си пишући причу! Па, ти ниси ништа ни написао осим наслова, рече Невена, док сам је забезекнуто гледао не знајући где се налазим.

            - Бежи, море, на спавање! Имао сам сан! Имам идеју…

Ребека

        Не знам ни сам зашто сам узео да читам овај роман. Неколико година сам га прескакао иако сам стално размишљао да га прочитам. Ребека од Дафне ди Морије ме је одавно мамила. Не нешто због радње описане на корици књиге, нити због изгледа корица. Највише ме је мамила зато што ме је подсећала на неки филм који сам гледао у детињству. Не сећам се филма. Сећам се само да је био неки ратни филм. Савезници против Немаца. Савезници су користили књигу Ребека као шифрарник за своје поруке које су размењивали са својим убаченим агентима. То је све чега се сећам о том филму. Нисам очекивао ништа, чуо сам глас Мика Џегера, који је певао како је време на његовој страни и почео сам да читам: ,,Ноћас сам, у сну, опет била у Мендерлеју.“

            После четири стране био сам, као у сну, у нашој трпезарији и седео за столом у врху и писао неки састав. Заправо покушавао сам да пишем састав, док сам се левом руком играо цвећем које се зове кућна срећа или девојачка косица, које је мајка држала на сред стола посађено у некој шољи неке чудне светло розе боје. И мајка је седела крај мене и вешто хеклала неко миље, вероватно, нисам сигуран. Седела је са моје леве стране на свом сталном месту и с времена на време би ме шљепила по руци да се не играм са косицом, јер је приметила да се помало суши. То је наравно повезала са мојојм навиком да ситне зелене лиске провлачим између палца и кажипрста потпуно несвестан да то радим. Кад је приметила да састав не напредује, почела је да ме саветује како да пишем. И сад док читам како се јунакиња присећа Мендерлеја и у реченицама којима га описује, препознајем савете моје мајке како да напишем тај састав. Присећам се и једног њеног састава, из којег ми је често наводила примере како је она описивала природу. Ако ме свеже обновљено сећање не вара нешто овако: корен дрвета је био толико раширен и преплитао се са маховином да је подсећао на косу девојке која се у немирним праменовима просипала по капуту који је био орошен крупним капима кише која је почињала да пада и задржавала се као роса на маховини. Схватим да је мајчин стил био инспирисан начином писања Дафне ди Морије, а можда и још неким другим писцима чије је књиге гутала и најлепше описе бележила у једну свеску нама врло драгу у оном периоду кад смо се стално трудили да докучимо зашто то мајка уопште бележи. 

           Престао сам да читам. Сећања су само навирала. Грло се полако стезало, лагано ме гушећи, док је Мик сада певао о болу у срцу. Бол се полако ширио телом и претио је да се излије попут неког цунамија који руши све пред собом. 

            Једна суза је склизнула и полако се спуштала до необријане браде од седам дана. Обриј се, ружно ти је тако, као да сам чуо мајчин глас...

            Мајко...

Мала љубавна прича

Будим се. Везан сам. Осећам млаз нечег топлог како ми се слива низ лице. Мора да је крв. Не видим баш најбоље. Чини ми се да испред мене седи неко. Као кроз маглу назирем да седи на столици.

- Јелице? Јеси ли то ти Јелице?

- Ја сам Јоване. 

- Шта је ово? Ко ме је ударио и везао? Одвезуј ме брзо.

Јелица ме погледа и лагано се насмеши:

- Ја сам те ударила и везала.

- Шта то причаш, Јелице? Одвезуј ме!

- Јок. 

- Откуда ти право да ме наградиш болом? Растужила си ме. По мом срцу руже туге си посадила.

Јелица ме гледа, некако подсмешљиво:

- Немој те сладуњаве речи мени да причаш. Неће ти проћи. Боље да признаш ко те послао у наше село и са којим циљем? Који су ти задатак поверили твоји другови?

- Какви другови, Јелице? Све сам ти испричао.

- Твоји црвени другови. Шта сте мислили да сам ја приглупо говече са цветних ливада, па ћеш ме лако завести?! Јок, море, моја је крв иста као и крв Горског Змаја. Мог стрикана, због којег си овде. Џабе си се трудио. Никад ти ништа не бих одала.

Ћутим. Не знам колико зна. 

- Знаш ти шта сам ја од тебе хтео, Јелице. Нема везе то ни са каквим друговима. Не знам одакле то.

- Боље је да мени признаш него да сачекаш рођаке моје. Стрико те је одавно одмерио... Немој он да ти пресуди.

- По којем то закону ти мени судиш? Све што је било између нас си ми одузела. Ништа не нудиш!

- По закону краља и отаџбине! Знаш већ. Боље мени признај. Нико неће знати. Ја ћу стрикана обрлатити да те пусти. Он осим мене нема никога. Све ће ми испунити. Прво ћемо морати да те уверимо да си на погрешној страни. Па ваљда ти ја више значим од те црвене банде. 

Потпуно сам изгубио контролу:

- Ја не признајем тај твој суд. Признајем само суд своје партије! Немаш ти право да ми снове уништиш! Нећете ти и твоји рођаци по мом небу звезде слободе и наде у боље сутра да гасите. Ниси ми ти ни зрно среће донела, да би планину од мене добила и понела. 

Јелица ме је само гледала. Није ништа говорила. А ја сам наставио да причам и даље, све гневнији.

- Признајем био сам слеп код очију. Мислио сам да си мало самосвеснија и напреднија девојка. Није ми пало на памет да си са мном само из користи.

- Ти си Јоване, био са мном само из користи.

- Нисам Јелице! Био сам луд од љубави. Али сада знам да ниси ти неко због кога вреди умрети. Не вреди ни последњу сузу у болу због тебе пустити.

- Само признај Јоване. Спасићу те.

- Ниси ти девојка што би ми руку пружила и овако рањеног ме са свога прага спасила. Ниси! Знам то добро!

- Ево стрикана - тихо рече Јелица.