субота, 31. мај 2014.

Поплава или страхови једног оца

     Колубара нас је поплавила тог четвртка нешто после девет сати увече. За двадесет минута је бујица нанела преко пола метра воде у двориште. Нисам веровао да је то могуће. То сам пре тога и написао у смс-у бројним пријатељима који су ме нешто пре тога питали каква је то поплава у Великом Пољу. Није то код нас, одговарао сам, велико је ово наше Велико Поље. Неће вода стићи до моје куће. Показало се да нисам био у праву. Стигла је. Веома брзо. Нисмо стигли ни да реагујемо. Ауто је остао у дворишту. Вода је брзо надирала у њега. Више нам изласка из куће није било. Бујица је била јака. Не сећам се више редоследа догађаја. Сећам се само својих страхова. 
     Вода се није зауставила. Полако је расла. Мислили смо да неће ући у кућу. Тата је поучен неким ранијим поплавама подигао темељ више него што је уобичајено. Одмах сам послао Биљу са децом на спрат. Рекао сам јој да сад треба да буде са њима горе и да их што пре стави на спавање и да мора остати прибрана, јер деца не смеју да осете наш страх ни за тренутак. Беби је мање више свеједно. Она још увек није спознала опасности овог света. Огњен је мало већи проблем. Брзо је скапирао да нешто није у реду. Узнемирио се. Убрзо га је било тешко смирити. Говорили смо му да нема разлога да се брине, да је вода само мало поплавила двориште и да ће брзо да оде. Није баш поверовао. Мало је плакао, а пуно се плашио. Срце му је лупало као блесаво. Тата и ја смо били доле. Са нама је био и Душан, наш рођак из Бајине Баште. Гледали смо у воду са неверицом. Комшиница преко пута је дозивала у помоћ. Има једва покретног мужа. Тата је отишао да им помогне. Стигао је неки булдожер и комшије су спасене или евакуисане, како је то сад популарно рећи. Код комшиница у кући до наше вода је врло брзо почела да улази у гаражу и у шпајз који су нешто нижи од осталих делова куће. Искључили су себи струју да им вода не би изазвала кратак спој. Звали смо их да пређу код нас, али нису хтеле. Прошао сам на терасу иза куће и загазио у воду до пола бутина да бих пришао котларници и искључио из струје пумпу од котла која је била уређај преко којег је вода могла најраније да нам изазове кратак спој. Сви други уређаји, а и утичнице су биле још увек на безбедном. Први корак у воду сам направио несигурно. Ледена вода. Задрхтало ми је цело тело. Дрхтавица је била кратка. Искључио сам пумпу и брзо се вратио у кућу. 
     Пресвукао сам се. Лагано сам испричао Огију како сам газио кроз воду и како то није ништа страшно. Брзо ће проћи сине. Пробај да спаваш. Ено и куца је на безбедном склонили смо је на терасу. Вода је и даље надолазила, али сада већ не тако брзо. Полако смо схватали да ће можда и ући у кућу. Комшинице су у неком тренутку назвале Биљу и рекле јој да зове неки број и да тражи да неко дође и да их одведе на сигурно. Биља је звала и успела је да добије неку службу која је обећала помоћ. Помоћ је стигла у чамцима. Неколико људи, неки од њих су били ватрогасци. Нисам могао добро да видим по мраку и киши. Комшинице су ушле у чамац. Хоћете ли и ви, упитале су. Нећемо, одговорили смо скоро једногласно тата и ја. Видео сам израз неверице на њиховим лицима. Тог трена сам зачуо глас мог рођака Марка, иначе ватрогасца: Жељко хоћеш да евакуишеш децу? Нећу, рекао сам. У делићу секунде сам добро размислио и схватио да је за Огија, па и за бебу сигурније да остану у кући. Да их по мраку и киши уведем у чамац, било би за Огија превише. Он је и онако био престрашен. Касније сам чуо да је бујица чамац носила малтене куда је хтела и да су једва дошли до сигурног места. Осим тога где бих их и одвео? Негде у град... Сутрадан је поплава стигла и до града. Могли су се изложити новој опасности. Тада то нисам знао, али сам био уверен да су сигурнији на спрату. Ако би вода дошла до спрата, онда нигде у околини не би били безбедни. Могла би нам помоћи само Нојева барка!
     Тата, Душан и ја смо онда почели да бесомучно дижемо све ствари са пода на кревете ормаре и столице. Празнили смо фиоке, и доње полице, неке ствари смо дизали на спрат и тада сам приметио да су и Биља и Огњен престрављени. Биља је сматрала да смо морали отићи са чамцима. Убеђивао сам је да нисмо и да смо на спрату безбедни. Није ми баш поверовала. Рекао сам јој да децу одведе на спавање. Огњен никако није могао да се смири и да заспи. Срце му је ударало јако. На крају сам и ја легао крај њега, чврсто га загрлио и почео да га тешим и да га уверавам да ништа није страшно. Ево и тата је легао, немој да се плашиш, само спавај, ујутро ће све бити боље. Ставио сам шаку на Огијеве груди и чврсто га загрлио. Он се мало умирио, али му је срце и даље доста снажно ударало. Кад је већ био у полу сну, позвао ме је тата да бранимо да вода уђе у кућу. Човек своју кућу не прадаје никад без борбе. Нас тројица смо знали да је све што радимо узалудно и да ће у приземље свакако ући, али нисмо могли да се предамо тек тако! Испред врата је тата још пре тога ставио један тепих и две тепих стазе и то притиснуо неким кантама са водом, да их вода не подигне. С унутрашње стране смо ставили гомилу неких фротира и пешкира. Сличну брану смо направили и на вратима терасе. Негде од један до два смо купили воду у лавор и просипали је у судоперу. Поделили смо се на два фронта. И неко време смо успевали. У једном тренутку сам носећи лавор ка купатилу осетио да вода шљапка испод патоса. Тада смо схватили да је све узалуд и повукли смо се на спрат.
      Легао сам поред Огија. Загрлио га. Убеђивао сам га да је све у реду и да треба да спава. Биљу исто тако. Безбедни смо! Још раније је нестало струје. Једино што их је могло преварити да се умире је била моја мирноћа. Лежао сам апсолутно смирен држећи чврстим загрљајем дрхтеће тело и умирујућим гласом сам му причао да спава. Огија сам преварио. Он је убрзо заспао. Срце му је нормално куцало. Биљу мислим да нисам успео да умирим. Ни мени сан није долазио на очи. После неког времена сам устао провирио у ходник и видео да вода за скоро сат времена није подигла ниво више од 1 центиметра. Вратио сам се у кревет и некако заспао. Не знам колико сам спавао, али у једном тренутку сам скочио и погледао у ходник,а  вода је већ била близу спрата. Престравио сам се. Срце је хтело да ми искочи из груди. Следећег тренутка сам отворио очи и схватио да је то био сан. Срце ми је и даље лупало као лудо. Полако устанем, приђем ходнику, погледам низ степенице и видим да вода није нарасла много. Још један центиметар само. Вратим се у кревет и умирен наставим да спавам.
      Зора није донела ништа лепо. Изашао сам на терасу на спрату и погледао двориште. Језеро. Право језеро, које је и даље расло. Вода је надолазила и даље. Врло споро, али ипак приметно. Сузе су ми саме кренуле. Поплављена ми је кућа у којој сам одрастао. Никада до тада нисам схватао колико сам везан за ову моју кућу. Нисам се у њој родио, али сам у њој одрастао и сад је поплављена, а вода и даље надолази. Брзо сам се прибрао. Нико не сме да види да сам потресен. Поготово Оги. С осмехом на лицу сам га довео до терасе и показао му воду. Види сине мало смо поплављени. Овде смо безбедни. 
     Убрзо су нам стигле прве вести да је и Обреновац потопљен. Сека нам је јавила да су њен свекар и муж кренули овамо да нас неким чамцем изваде из куће. Схватио сам да је време да се иде. Ова вода се неће скро повући. Оги, не бој се ништа, сад ће доћи теча Иван да нас води код тете. Оги се обрадовао. А како ће доћи? Па чамцем, рекох уз осмех. Супер, никад се нисам возио чамцем. Дошли су после 4 сата чамцем на који су случајно набасали. Приватним чамцем. Државни су већ били заузети спашавањем људи у граду. Из куће смо изашли кроз прозор. Право у чамац. Прво Оги, сад већ не тако весео и поново уплашен, па беба, Биља и Душан. Тата је остао да сачека да се врате по њега. Сео сам поред Огија и загрлио га и рекао да се не брине. А шта ако упаднемо, ништа рекох, вода није дубока, до татиних је груди, тата ће те држати у наручју, а вода те неће ни пипнути! Крвнички сам стезао конопац везан за чамац и смешкао се сину...
    Убрзо смо били на безбедном!