Не знам ни сам зашто сам узео да читам овај роман. Неколико година сам га прескакао иако сам стално размишљао да га прочитам. Ребека од Дафне ди Морије ме је одавно мамила. Не нешто због радње описане на корици књиге, нити због изгледа корица. Највише ме је мамила зато што ме је подсећала на неки филм који сам гледао у детињству. Не сећам се филма. Сећам се само да је био неки ратни филм. Савезници против Немаца. Савезници су користили књигу Ребека као шифрарник за своје поруке које су размењивали са својим убаченим агентима. То је све чега се сећам о том филму. Нисам очекивао ништа, чуо сам глас Мика Џегера, који је певао како је време на његовој страни и почео сам да читам: ,,Ноћас сам, у сну, опет била у Мендерлеју.“
После четири стране био сам, као у сну, у нашој трпезарији и седео за столом у врху и писао неки састав. Заправо покушавао сам да пишем састав, док сам се левом руком играо цвећем које се зове кућна срећа или девојачка косица, које је мајка држала на сред стола посађено у некој шољи неке чудне светло розе боје. И мајка је седела крај мене и вешто хеклала неко миље, вероватно, нисам сигуран. Седела је са моје леве стране на свом сталном месту и с времена на време би ме шљепила по руци да се не играм са косицом, јер је приметила да се помало суши. То је наравно повезала са мојојм навиком да ситне зелене лиске провлачим између палца и кажипрста потпуно несвестан да то радим. Кад је приметила да састав не напредује, почела је да ме саветује како да пишем. И сад док читам како се јунакиња присећа Мендерлеја и у реченицама којима га описује, препознајем савете моје мајке како да напишем тај састав. Присећам се и једног њеног састава, из којег ми је често наводила примере како је она описивала природу. Ако ме свеже обновљено сећање не вара нешто овако: корен дрвета је био толико раширен и преплитао се са маховином да је подсећао на косу девојке која се у немирним праменовима просипала по капуту који је био орошен крупним капима кише која је почињала да пада и задржавала се као роса на маховини. Схватим да је мајчин стил био инспирисан начином писања Дафне ди Морије, а можда и још неким другим писцима чије је књиге гутала и најлепше описе бележила у једну свеску нама врло драгу у оном периоду кад смо се стално трудили да докучимо зашто то мајка уопште бележи.
Престао сам да читам. Сећања су само навирала. Грло се полако стезало, лагано ме гушећи, док је Мик сада певао о болу у срцу. Бол се полако ширио телом и претио је да се излије попут неког цунамија који руши све пред собом.
Једна суза је склизнула и полако се спуштала до необријане браде од седам дана. Обриј се, ружно ти је тако, као да сам чуо мајчин глас...
Мајко...
