Нисам те дуго видео. Скоро двадесет година је
прошло од кад смо се видели последњи пут. А ипак, има већ две-три године како
те се често сетим.
Ишли смо заједно у основну школу. Седели смо
заједно у клупи неколико година. Одлично смо се слагали. Оног трена када би сели
једно поред другог улазили смо у неки наш свет. Ништа није постојало око нас,
ни одељење, ни учитељица, нико... Причали смо непрекидно. Тек упорно опомињање
учитељице би нас ућуткало... Само на кратко, а већ после пар минута бисмо настављали.
Мајка је долазила са родитељског и држала ми предавање да не причам са тобом на
часовима. Бранио сам се, оптужујући тебе да ти причаш, а ја не. Исто си ти
радила код твоје мајке. Истина је била да смо причали обоје. Били су то они стални
дечији разговори о свему и свачему.
У старијим разредима нисмо седели заједно. Чак
ни у истом реду. У неком периоду сам схватио да волим да видим кад се смејеш,
да бих могао да се утопим у твојим сјајним очима. Поново сам хтео да причам са
тобом, али сада неке друге приче. Покушавао сам немушто то да ти кажем. Слабо
ми је ишло тих година. Знала си шта мислим, али тебе и остале девојчице су
привлачили неки други дечаци, старији. Постала си моја тиха патња.
После основне школе видео сам те још једном
или два пута. То више ниси била ти. Кренула си другом страном стварности. На
крају те је, исувише рано, стара госпођа у црном одвела на другу страну.
Пре две-три године сам ушао у једно од нових
одељења које сам добио. Као и увек, почео сам са причом, шта ћемо и како ћемо
радити и глас ми је замро. На тренутак ми се учинило да седиш у једној од
клупа. Нисам могао да верујем колико ме је девојка подсетила на тебе. Исти
осмех, исте сјајне очи...
Скоро сам пронашао неку нашу стару
фотографију. Дуго сам је гледао.
Остала си моја тиха патња...
