Шта ћу бити кад порастем? Врло
комплексно питање? Мислим да је ово питање једно од најстаријих питања које
мучи људску расу. Мене није никад мучило. Од кад сам била мала знала сам шта ћу
бити кад порастем. Бићу Дилан Дог, истраживач натприродних појава и гањаћу
вештице и ђаволе широм света. Уствари нећу бити Дилан Дог, бићу Дилана Дог,
ипак сам ја женско.
За све је крив мој велики брат.
Кад сам била мала, око 5 година, гледала сам са њим Кополиног Дракулу. После
пола сата бати се приспавало јер је филм гледао већ два пута. Рекао је да је
доста телевизије за то вече, да је већ пола 1 и да морамо да спавамо. Ја нисам
хтела и рекла сам да се ништа не плашим и да он слободно иде да спава. Није баш
да се нисам плашила, али он ме је послушао и отишао у кревет. Остала сам сама.
Ја и Дракула. Додуше заљубљен, али ипак највећи крволок који је постојао.
Одгледала сам филм и отишла на спавање. Те ноћи сам била Ван Хелсинг и забијала
кочеве у вампирска срца и на крају у само срце Лорда Таме, Влада Тепеша, свима
познатијег као гроф Дракула. Неколико дана после тога цела породица је била у
шоку. Брат је настрадао јер ме је оставио да гледам Дракулу. Ипак то није
оставило последице на мене, или бар ја тако мислим. Брат је од тада приметио да
се појачано интересујем за хорор, или је бар он тако звао оне страшне филмове
које сам гледала, а ја појма нисам имала шта му значи то „хорор“. Једног дана
ми је дао један стрип да прочитам. Стрип је имао црвене корице и велика слова
на врху стране, и слику једног момка у црном сакоу са црвеном кошуљом како
гледа једног женског вампира са искеженим зубима и наравно врло истакнутим
очњацима. Бата рече да је то Дилан Дог и да гледам слике које су страшне и зато
ће ми се сигурно свидети. Касније се моје дружење са Дилан Догом наставило. На
крају сам сазнала и шта пише у силним балончићима… и Дилан Дог ме је потпуно
освојио. Од тада је у мени сазрела одлука: бићу Дилан Дог, пардон, Дилана Дог
кад порастем.
Данас имам 16 година и уопше нисам
на добром путу да постанем Дилана и да уништавам Сатанине изасланике. На путу
сам да завршим гимназију и да упишем факултет и да упаднем у стандардну
колотечину нормалног живота и ништа од мојих „50 фунти дневно плус трошкови“.
Зато сам решила да од овог тренутка прекинем све моје контакте са школом и
кренем ка остварењу животног циља: да будем Дилана. Добро ми је дошао распуст
који је стигао да бих избегла опасне конфликте са мојим родитељима, који
сигурно неће разумети моју жељу. Морам прво да решим један крупан случај, да би
моја каријера истраживача натприродних појава кренула узлазном путањом. Шта би
то могло бити? Знам. Морам призвати ђавола и онда га преварити. То још нико
није урадио. Како да га призовем? Немам појма. Не верујем у оне форе са
пентаграмом на земљи од креде и речима које не значе ништа. Не верујем али сам
ипак пробала. Нацртам на стази пентаграм и пустим песму Цепелина Stairways to heaven
уназад и... ништа. Од ђавола ни трага ни гласа. Не знам како то није успело. Не
могу да верујем да су оне чике на телевизији погрешиле. А сат времена су
причали да ова песма пуштена уназад призива ђавола. Онда сам дошла до епохалног
открића. Ђаво живи на Тари у близини куће мог стрица. Тамо постоји поток који
се назива Ђавоља јаруга. Е па кад је његова сигурно ћу га тамо наћи. Моји су се
обрадовали мојој великој жељи да то лето одем на село. Ђаволе чекај ме стижем,
ја, Дилана, борац против нечастивог.
Стриц ми се обрадовао. Стрина још
више. Питала ме шта ћу да радим следећих дана, а ја јој сва озбиљна рекох да ћу
да јурим ђавола. „Буди Бог с тобом дете“, повиче стрина, крстећи се. Заклима
главом и оде да телефонира свом деверу да му јави да му ћерка баш није у реду
али да ће јој се мисли разбистрити на свежем планинском ваздуху, а ако буде
требало водиће је стрина у манастир да јој објасне неке ствари. Сутрадан сам
устала рано, у пола 5, искрала се из куће и упутила према јарузи да ухватим
ђавола кад се најмање нада. Нисам понела батеријску лампу, али знала сам да ме
води моје пето и по чуло, па неће бити проблема да нађем ђавола. Идући по
мраку, нисам се плашила. Прилично добро сам видела јер је био пун месец, баш
као у најбољим хорорима. После неког времена у дубини мрачне шуме наишла сам на
место где се од једном ништа није чуло осим злослутног совиног хука. Знала сам
да је то то. Стигла сам у Ђавољу јаругу. Сад је остало само да сачекам и да га
причом преварим и трајно онеспособим. Нећу бити први припадник српског народа
који је преварио ђавола јер је то већ урадио свети Сава у оној причи о поврћу.
Угледала сам једно дрво, довољно широко да седнем удобно у подножју и сачекам
ђавола. После неког времена сам се сморила и заспала. Пробудио ме шум. Осетила
сам сумпор у ваздуху и пре него што сам отворила очи знала сам... ЂАВО је
стигао и седео је наспрам мене. Полако отворих очи и угледах га. Уопште не личи
на себе. Није црвен. Нема реп, ал има рогове и то повелике. Мора да му је жена
опасна са стране. Гледам ја њега, гледа он мене. Кажем: „Ја сам Дилана и дошла
сам да те преварим.“. Ђаво ме је гледао и ђаволски се смејао. Хм, па како би се
он другачије смешкао, него ђаволски? Не смем сад о томе да размишљам, морам да
се концентришем. Он је ђаволски противник. Уф, ова терминологија је баш
напорна. Чекала сам да проговори. Очекивала сам да ће бити нешто као у песми
Стонса Please to meet you…и тако даље, не могу да се сетим даљих стихова. Међутим, он је и даље
ћутао и гледао ме својим одвратним жутим очима. Тако смо се гледали и било је
као у песми. Којој? Па оној „Сад чекаш сабах са шејтаном“. Ово значи сад чекаш
зору са ђаволом... па да, то је решење! Можда он не зна да га ми зовемо ђаво.
Почех да ређам имена: Ђаволе, Сатано, Сотоно, Нечастиви, Диаболо, Диаволо,
Луциферу, Шејтану, Саво (посвета батином капетану из војске, званом из милоште
Сава Ђаво), Звери, Мефисто, Враже... „Досадо једна прекини да ме називаш једним
истим именом и реци шта хоћеш? Сад ће јутро, хоћу да спавам!“ „Рекох ли ја теби
сотоно ђаволска. Хоћу да те преварим!“, викнух бесно, ал у руци стегох мали
крстић који сам „случајно“ понела. „Даћу ти задатак који нећеш моћи да испуниш
и тиме ћу те преварити,“ рекох храбро, чекајући да видим реакцију. Он ме само
погледа и рече „Ајде, већ једном, спава ми се! Чујеш ли ти ове петлове!“ Сад
сам била на мукама шта ђаво не може да уради? У тренутку ми проради свест
Дилана Дога. Рекох: „Доћи ћеш испод једног моста и ту ћеш ме чекати да дођем.
То је све. Може ли ђаволе мали?“ „Може! Само који мост?“ „Има мост који се
јавља после сваке кише, ал само кад одмах греје сунце, обојен је у више дивних
боја...“ Ђаво ме прекиде „ То је дуга смртна сподобо и до ње се не може доћи“.
„Е то је већ твој проблем ђаволе паметни, па зови кад стигнеш тамо!“
Од тада ђаво трчи за дугом где год
је види. А ја? Ја уживам у својој победи. Стрини нисам рекла. Манастирски
третман је опасна ствар.
