Ослободиоци 2

У неко доба журка је пукла и ми кренусмо у собу. Није нам било до обилажења других соба, превише никшићког. Хтели смо да одспавамо да би сутра били спремни за нове победе. Дођемо у собу, кад оно тамо седи Тика сам са три неке из 4-б, оне у пиџамама, повезале пешкире око главе и кад нас угледаше, хтедоше да оду.

Еј, стани мало, па где сте пошле, останите да се мало испричамо, није ваљда да само Тика зна да прича, зна, зна, капиталне приче, нисте вас три наивне, Новице, не дај да изађу, што ти је слатка пиџама са тим лептирићима, шта, ко пијан, ко сељак, Даре види ове фине, ми нисмо фини, а њих три навалиле на јадног Тику, не дај се Тико, стигла помоћ, јесте да си капиталац, али ниси ни ти свемоћан, шта је, да вам није фрка, ај пусти их, чекај бре мало, гледај ово, шта је с овим купатилом, враћајте се овамо, да ово средите, да нисам попио сад бих вас јурио, е Жељане, Жељане, не могу да се мрднем, хахахахаха, а камо ли да их јурим, ма пусти Даре стићи ћемо их сутра, је ли Тико шта су ове радиле, купале се, код њих нема топле воде, па добро што су овако укрмачиле ово купатило, гледај, све нам пешкире изгазиле, јеботе ко нилски коњи да су се купали, а ти Тико шта си ти радио за то време, дај Жељо не зајебавај, девојке се само окупале, да се нису купале заједно, не зезај више, ајмо на спавање.

            Четворокреветна соба, мој кревет најближи вратима, не гасимо светло, крећу ловачке приче, Тико швалерчино једна и у круг и ахахахахахаха и после пола сата звони телефон. С друге стране жице портир хотела каже да се смиримо или ће да нас пријави професорима, а можда и да нас избаци, ух што нас је престравио, хахахахахаха. Наставимо по старом, кад неко куца на врата. Устанем отворим, кад оно портир. Момци, оца му јебем, морате бити мало тиши, има овде још гостију, који хоће да спавају. Ма мирни смо, нисмо то били ми, ми смо већ заспали, ти си нас пробудио. Момци немој да ја дођем још једном, лаку ноћ. После 15 минута опет све по старом. Опет неко куца. Опет ја устајем. Отварам кад опет Црногорац. Последња опомена. Оде он и ми се умирисмо, целих 5 минута. После неколико салви неконтролисаног смеха и галаме, опет неко куца. Ај улази, откључано је. Врата отвара Даца, професорка српског. Момци шта галамите, онај портир нас пет пута звао, Веца и ја дежурамо на дну ходника, сви спавају само ви галамите, морате бити тиши, поче Даца, чувена по својим говоранцијама, погледам на сат, 15 до два, Даца, прича ли прича, смори нас, главе почеле да нам клањају, ајде бре жено, доста је било, у неко доба око три сата, оде и Даца. Нама ђаво не да мира и опет галама, ето је поново Даца. Следећи пут долази Веца, па ви видите шта ћете. Ма нема потребе бићемо мирни. Таман она изађе, кад звони телефон. Момци, оца вам јебем, па опет галамите. Ма нисмо ми то ове професорке у ходнику, не дају нам да спавамо, ево једна је сад викала на нас овде у соби. Знам, знам видео сам их дежурају јадне. Него Црногорац јеси ли ти ожењен. Нисам, што питаш. Видиш, нису ни ове наше професорке удате, зову се Даца и Веца, па иди мало дружи се с њима. И тако је портир дуго смарао Дацу и Вецу у ходнику, а ми смо коначно могли мирно да спавамо.

Ослободиоци 1

    Скоро пола ноћи је. Моји спавају. Четујем са клинцима на нету. У ушима слушалице, звук Ослободиоца кроз главу тумара, време се успорава, враћа уназад све до 1994-те и једног аутобуса, који је ишао у Будву.
    У аутобусу матуранти, моје одељење и 4-в. Са неког крш касетофона пробијају се једва разумљиви стихови: рескирај, рескирај, рескирај или се бар тако чинило. Не сећам се пуно ствари са ове екскурзије. Пуно је времена прошло. Остало је само понешто од сећања и Ослободиоци.
    Екскурзија одлична. Хотел прва категорија, чак су и пацови шетали ходником. Хране се не сећам, али никшићког се сећам. Седимо ми тако у аперитив бару, како то Црногорци називају, пијемо сокиће, смарамо се, снимамо девојке из женских одељења, кад одједном испред нас неко стави послужавник са десетак пива. Тај неко је био професор информатике, који је ишао као пратња. Срећом да се разредна наљутила на нас и отишла у собу, иначе од пива ништа. Жена је хтела свуда са нама. Претходно вече је ишла са нама по кафићима. Једна група нас седне за један сто, друга пар метара од нас. Разредна седне са нама. За оним столом вриска, смејање, штипкање, а за нашим тишина, споразумевање погледима, понеки коментар о месту и на крају разреднино питање: А што сте тако тихи, види ове како су они весели. Ми се погледасмо и ја рекох: Па, зато што ви не седите са њима. Тада сам научио шта је поглед који би могао да убије, али ни то није помогло наставила је да седи са нама. Наљутила се тек кад је исте вечери Дарко упитао: А што ви свуда морате да идете са нама. Не можемо да дишемо! Тад је и он искусио поглед који убија. Није ништа рекла, само се окренула и отишла у своју собу. Два дана није излазила. Одлична два дана.
     Тако ми добијемо никшићко као поклон, а потом тура за туром. У неко доба кад се поглед замаглио, сви смо поскакали и почело је играње. Ослободиоци, рескирај, највише пута, певаш, рескирај рескирај, а после уз пиво:
         Да ли певач у рефрену каже и не свирај. Каже. Не каже. Може још једно никшићко? Хаахахахаха! Може. Па, види ону ал’ се утегла, ал' тресе... Чекај мало, а која је она, ма знаш она из 4-а, јебо те, па шта јој се десило, шминка момче шминка, еј Жељане ено је она твоја коврџава, ма није она моја, немој Жељо, а ко јој чита чланке из географије, ма маму ти твоју само је позајмила новине од мене, немој Жељо, е Даре ено је она твоја, видиш је тамо у сенци, како се оно зваше, Сунчица, ај да им приђемо, ма јеси ли ти нормалан, после оволико пива, што, шта фали, ајмо прво да се средимо, па сређени смо, где ћеш више да се средимо, мали дај још пар пива, рескирај рескирај, а да им приђемо, ма кулирај слушај музику, гледај ни ове наше нису лоше, пусти те из а, што волим ове бодије, ал’ их утегну, само што им све не испадне, ај мало да им се придружимо, рескирај рескирај, можеш ме звати како год хоћеш, дај пиво, ми волимо пиво и пиво воли нас, чек’, чек’, па је л ова у нашем одељењу, па одакле јој оволике..., нисам то досад виђао, хахахахахах, крени, крени према мени, можеш ме звати како год хоћеш, фа фа ла си ми ти хвала ти, еј бре ко је пустио Парни ваљак, ћути Жељко, ај да плешемо, ево плешемо, најљепшу пјесму теби би пјевао, ма шта си ме привукао, онако, овако ми топлије код груди, рука иде доле, њена је враћа горе, пијан си, ма нисам, те твоје усне опојне сад сањам како би ме љубиле, па не иде песма тако, знам ал' те твоје усне, ма пијан си хахахахахах, јесам, хахахахах, Жељо шта то радиш, ништа Даре, само пробамо за филм, хахаххаха, еј па где ћеш ти, па ово није песма за плес, е јеби га, рескирај рескирај...

Punisher, Get Castle

     На почетку Панишер у стандардној сцени, држи пиштољ уперен у главу криминалца, који моли за свој живот обећавајући да ће да се промени и на крају спомиње и жену и троје мале деце, што доводи то тога да је Панишер на тренутак спустио пиштољ. Само на тренутак, а потом га је поново подигао и просвирао му главу. Ни самом му није било јасно због чега је то урадио.
    У међувремену, у Бикону у Велсу, Велика Британија, убијен је Том Мичел, син Панишеровог старог пријатеља. Панишер одлази у Велс да казни кривце. Тамо га превози авион ЦИА-е, због старих заслуга, који негде одвози политичке затворенике, иако је Гвантанам затворен. У Бикону Панишер открива да је Мичел убијен јер је откривено да је убачен у САС јединицу, која је преузела трговину хероином у Велсу. САС-овци су се отарасили локалних ситних и крупнијих дилера, без проблема јер ко сме да се качи са САС-ом.
    Стиже Панишер и обрачун почиње. Мало нагазних мина, мало снајпера, обарања хеликоптера и САС јединица је умирена, све то уз доста промишљања.
    Тренутак пре него ште ће га Панишер убити, заповедник САС јединице га пита:
              - Да ли те познајем?
              - Не.
              - Америчка војска те послала?
              - Не.
              - Био си Мичелов пријатељ?
              - Никада га нисам срео?
              - Онда зашто? За чије јебено добро, човече? Зашто си дошао чак из Америке да урадиш ово?
              - Требао ми је одмор.
   Беспрекорна сцена!!!

  На крају је дошао до девојке која је издала Мичела и није оклевао кад је почела да му обећава да ће се променити. Одмор је успео.

     Одличан сценарио Роба Вилијамса (Rob Williams). Цртеж је фантастично урадио Лоренс Кембел (Laurence  Campbel). Посебно су сјајне сцене са кишним временом. Игре светлости и сенке су импресивно урађене.
     Препорука за читање!

    

Штрајк!

     Синоћ сам сестру возио до града. На повратку смо се зауставили испред локалне продавнице, а кад сам пробао да упалим ауто, није се ништа догодило. Окренем кључ и ништа. Алнасер опет. Гурнемо шкоду и она упали. Стално се квари тај алнасер. Одвезем ауто данас код мајстора, који га је поправио пре месец дана. Свака му част, ал' га је оправио. Код мајстора вашар, попови, милиција, муштерије и остали беспосличари. На крају после једно три сата, остадосмо нас двојица. Некако рекох да радим у Гимназији. Па, како ви са штрајком? Шта сте добили?
     Знао сам. Кога год сретнем, пита ме о штрајку: ђаци, родитељи, тата и рођаци. Сви. То је најважнија ствар тренутно. Рекох му: Добили смо ку..., а онда сетих да то није мој ниво, ма ништа. Боли и их уво баш што ми штрајкујемо. Часови се како, тако котрљају, а министарству је само то важно. Мајстор ме погледа, Не мораш ништа да ми кажеш и узе ми 2500 динара својим од уља црним рукама. Мајстору је јасно. Е, па могао би и мени да објасни....
    Стварно, о чему се заправо ради у овом штрајку. О платама, о условима рада, о ђацима, о министру, о стабилности земље... Појма немам, а заправо је то и циљ. Најважније је да нико ништа не може да схвати. Све је почело упозорењима синдиката, министра баш брига и онда три најснажнија синдиката просветних радника доносе одлуку о штрајку. Еј три најважнија синдиката. Ма о чему се овде ради? Зар је могуће да постоји толико синдиката? Због чега? Зар је могуће да не могу да се договоре и направе један јединствени синдикат, који ће стварно заступати интересе запослених у школству? Наравно да не могу да се договоре. Не могу да се договоре ни око тога да ли потпуна обустава рада или скраћење часова. Као обустава није по закону. А све је остало у земљи по закону, па ће сад обустава да буде проблем. На западу кад синдикат каже штрајк - милион људи штрајкује. Нико се од наших синдикалаца не бави синдикатом због општег добра, већ због својих интереса. Што би моји ђаци рекли једини синдикат који ваља је БС и зато

     А ни ђаци нису бољи. Главна ствар је хоће ли бити штрајка или неће. Баш их брига да ли ће да науче нешто или ће остати ускраћени. Рекао сам им да бих с њима радио и за мање пара. Заиста бих. Студирао сам оно што волим са главним циљем да једнога дана предајем историју деци. Могао сам ја да радим бродску столарију са ћалетом за педесетак евра дневно или да са братом лупам пвц и алу-столарију по зградама за огромне паре. НЕЋУ! Хоћу да радим са децом. Да пробам да направим од њих боље људе. Не копију моју, већ бољу верзију. Основно је да размишљају својом главом, да оно што им причам не буде само битно због оцене, иако им то сви намећу (родитељи, министарство уписном политиком, фамилија...), већ да их подстиче на размишљање. Покушавам да их научим да препознају превару, да не наседају празним причама, да не дозволе да их било ко искористи без обзира колико је слаткоречив, да не верују министру кад каже да је њему жао ђака што ће да губе часове, да не верују у празне приче политичара свих боја, јер баш кроз историју могу да виде да махом сви политичари ЛАЖУ!!! Да не дозволе да им неко намеће стандарде, да сами могу да одлуче шта је добро, а шта није, да нису довољни силикони и зевање да би били важни, да није све ово кафана на Балкану, да не треба возити 200 на сат и проћи кроз црвено са 39 са два, да се ману инсомније, јер ово није земља зомбија иако изгледа да јесте, да није нешто ин само што је у магазину ин, да није све ружичасто, да није... Ваљда сте схватили. Историја служи да их научи да не буду заборавни, јер... опет синдикат:

                            А људи слабо памте то је овде главни проблем
                            ко те јеб'о годинама јебаће те опет
                            ал' запитај се, докле какав си то човек
                            понизан и плашљив живиш без слободе.

    Не желим да буду нечија копија, већ своји ЉУДИ. Не да им неко шара по мозгу и од њих прави послушну марву која ће несвесно да слуша и да се повинује.

   Овај текст и нема пуно везе са штрајком. Има везе само са мојом жељом да сутра буде боље.

   Да ли ми верујете?

Док време пролази...

       Просто је невероватно како време пролази, а још је невероватније како се неке ствари и људи мењају. Мислим, нисам ни ја непроменљив, али волим да мислим да се нисам пуно променио у задњих двадесет година, мада... Можда лакше приметим промену код других...
       Пре неки дан стојим на станици код Зеленог венца и чекам неки аутобус. Не размишљам пуно, онако, искључен потпуно, посматрам људе и околне зграде. На једној од зграда приметим стару рекламу, коју су вероватно заборавили већ дуги низ година да скину: Беобанка свуда са вама. Реклама за банку из неког другог живота. Била је то моја прва банка. Кад сам био мали имао сам касицу у коју су ми убацивали новчиће. Касица је била Беобанкина, а мама и тата су ме водили једном месечно у банку да ми се паре из касице пребаце на штедну књижицу. Тада је вредело имати штедну књижицу. Преко ове банке и мама и тата су примали плату. Беобанка свуда са вама.
     Нема више ове банке.
     Док време пролази....
      Из мисли од Беобанке одједном ме извлачи једна девојка. Стоји на метар испред мене и гледа ме. Право чудо. Смешка ми се. Што је још чудније на себи има униформу, и то униформу неке банке. Плави блејзер, сукња. Права банкарска службеница. Црвена коса, фарбана, неприродна, средње дужине, закачена неком шналом са стране. Лице нашминкано невероватном количином шминке. Пудером прекривено потпуно и то дебелим слојем светлог пудера са нанетим руменилом и јарко црвеним кармином. Очи, уоквирене неким чудним бојама и маскарама, или како се то већ зове, зелене су боје, лепе, али без сјаја. Осмех крут, скоро неискрен...
      Погледам је. Она се понаша као да ме зна. Почиње прича, како сам, где сам, шта сам, кога виђам од старих другова.... Не могу и даље да докучим одакле се знамо. Одговарам аутоматски. Неутралне речи. После мало времена она спомену гимназију... Значи ту смо. Јесте ми позната, али фарбе на њеном лицу је превише. После приче о томе где је и шта ради тренутно, магла се развејала. Сетио сам се више од петнаест година далеке једне наранџасте, дуге таласасте косе, сјајних зелених очију, осмеха са ниском сјајно белих зуба, који сам волео да изазивам...Девојке коју сам звао Нанџараста...
      Нема више оне девојке.
      Док време пролази...

Ђавоља мачка

Војска 7

12.1.2004.

Највећи проблем у овој касарни је телефонирање. Овај наш телефон, ем се не чује, ем скоро никад не ради. Телефонска говорница се налази код дежурног официра (доф) и он чује све што се прича, па је и тамо незгодно телефонирати, а и та говорница често не ради. Јебеш ти то, оволика касарна, а није obзбеђено неколико говорница.

13.1.2004. 16.00-18.00 пожарство II-1 смена

Ево опет пожарим. Мало више од 24 сати без пожарства. Данас је 133. дан робије. Остало је још 111 дана или, не дај боже, ако је 9 месеци, онда имам још 142 дана. Ево и овај 111. дан је при крају. Зачас ће то проћи. У ову цифру је урачунато и редовно од 17 дана. Мало по мало и ето га 2. мај и крај. Никад више маскирна мода. Мало ћу да обиђем ове кршине, тек реда ради. Овде је данас баш леп дан. Као да је пролеће. Сад је мало захладило, али добро је то. Мраз од једно -1 би био одличан, да стегне каљугу која је настала данас кад се снег истопио.

13.1.2004. 22.00-00.00 пожарство II-2 смена

Дочекујем Српску нову годину на ексклузивном месту у аутопарку касарне Грошница. Луда журка, само ја и моја пушка, а да ту је и нож, њега никако не смемо заборавити, он забави даје посебну оштрину. Ове мрачне ноћи радује ме помисао да ћу за викенд кући. Требало би да сутра сазнам да ли сам добио дозволу. Највероватније јесам, али војска је чудо. Никад ниси начисто и 100% сигуран у било шта, све док се не деси. Сад сам гледао ватромет изнад цркве у Крагујевцу.

14.01.2004. 09.00-12.00 пожарство II-4 смена

Ова смена је нешто дужа јер морам да мењам типа који је отишао у откоманду. Поделио сам са Батицом његову смену. Време је одвратно. Није хладно, али нека кишица, на моменте јача, на моменте слабија, пада цео дан. Завукао сам се у стражарску кућицу и пишем писмо. Не могу баш рећи да уживам, али док пишем време брже тече. Ево кишица прелази у пљусак. Мрзим овакво време. Свуда каљуга, а у аутопарку ни трага од асфалта. Пих, баш ме нервира ова киша. Много је досадна. Никако да престане. Осећам да ми влага улази у кости, иако нисам покисао и не киснем. Руке су ми се смрзле морам мало да оставим оловку... Ево ме опет. Имам још 45 минута до краја смене. Киша и даље пада мада знатно слабије. Можда ће ускоро и престати. Мада, нешто не верујем.

15.01.2004. 14.00-16.00 пожарство II-1 смена

Опет сам пожарни. Нисам ни сумњао да ће ме закачити још једном до викенда. Киша и даље паде. Обукао сам бунду, која не пропушта кишу, мислим воду, и стојим у кућици, па тако нема проблема. Заиста не разумем ону пословицу „Обилази као киша око Крагујевца”, па овде пада 3 дана без престанка. Добро је ово пожарство. Захваљујући њему сам написао приличан број страница. Добро сам се сетио да пишем током смена, јер ван пожарства слабо успевам. Кад имам времена, онда сам обично јако уморан, а пошто пишем у кревету, брзо ме савлада сан, па писање не иде, а овде на пожарству стране се нижу. Једног дана можда објавим ова писма и згрнем милионе. Јунској класи су јуче скратили војску 30 дана, то јест на 8 месеци. То значи само једно да нема шансе ни нама да буде дужа, што значи да ми је остало још 108 дана војске. То ће брзо проћи и крајем априла ето ме кући. Ова киша никако да престане. Много ме смара. Данас смо цело преподне играли игрице на Сонију. Главни официр, неки капетан, није био ту, а овим нижим официрима одговара да се ништа не ради, па тако кулирају они, а кулирамо и ми. Уживанција једна права. Да је сваки да овакав, војска би била милина једна божија. Добро, није ни ово Бог зна како страшно. Могло је бити и горе. Чини ми се да овде неће бити проблема да идем кући сваки други викенд.

15.01.2004. 20.00-22.00 пожарство I-2 смена

Ево ме на још једној тури пожарства. Киша пада, иако је била престала једно пола сата. Ово пишем тешко, јер ми је осветљење далеко од кућице, а због кише не могу да пишем ван кућице.

16.01.2004. 08.00-10.00 пожарство I-4 смена

Данас идем кући.

Војска 6

11.1.2004. 22.00-24.00 пожарство II-2 смена

Ево ме на новој смени. Писаћу колико руке издрже пре него што се смрзну. У рукавицамa не могу да пишем. Није пуно хладно, али све више стеже. Спустила се и нека маглурина, не види се прст пред оком. Морам добро да обратим пажњу да неко не искористи маглу за неки лоповлук... Нема никог, а ког би и било? Чекај ево неког... Ништа страшно, био ми је дежурни официр у контроли. Да ме пита је л’ ми хладно и има ли проблема. Наравно да има кад сам у ово доба напољу, а не у кревету.

Вечерас је код нас у објекту било весело. Момци се вратили са викенда, па донели печења, колача, слаткиша. Свега је било. Јело се и пило. То су мале чари војничког живота. Али таквих чари је јако, јако мало, а и ретко се дешавају. Ова војска погубно делује на човека и тотално му мења навике и то што је најгоре, подсвесно. Мало пре сам ухватио себе како вртим у глави песму Драгане Мирковић, Сама као лист на ветру, сама на овом свету. Чуо сам је на радију пре пожарства. Ово не значи да ја почињем да волим народњаке, али само показује колико човек мења, додуше привремено, своје навике. Сад ми паде на памет да би ова песма могла да се препева: Сам у овој магли, пожарни аутопарка, чекам време да прође, да ми смена дође, да у топли кревет легнем. Боже, Боже одакле ми само инспирација.  Па онда може и овако чувени хитови у војној изведби: Да л је могуће, да често се будим у рану зору, иако нисам ни пијан ни луд; Даћу даћу, дијаманте, суво злато, брилијанте и сафире и рубине само ситно да ми сване. ЕЕЕЕЕ!!!! ЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!!!! Грешка у систему! ЕЕЕЕЕЕЕ!!! ЕЕЕЕЕЕЕ!!! Грешка у систему!!!

Пих, ова магла све гушћа. Ускоро ће ми доћи замена. Уопште се нисам смрзао и пишући ово писмо, пролетело ми је време. У даљини труби воз, негде кере лају, а ја остављам свеску у џеп панталона, онај бочни и одох да прошетам још који круг и у том ће и смена стићи.

12.1.2004. 04.00-06.00 пожарство II-3 смена

За ноћас је са спавањем готово. Спавао сам 3 сата и биће сасвим доста. Постао сам право чудо. Навио сам сат, тј. мобилни да звони у 3.30, а сам сам се пробудио у 3.28. То је савест и одговорност. Овде се магла разишла и сад је негде око минус 5, па ћу морати да прекинем писање, јер ми се мрзну прсти.

12.1.2004. 10.00-12.00 пожарство II-4 смена

Ево ме и на последњој тури данашњег пожарства. Још мало, сат и нешто и одрадио сам и ово. Добро је да је мало отоплило, па могу да ти пишем без бојазни да ће ми прсти остати залепљени за хемијску. Брзо пролази ова робија. Ево већ дубоко газим јануар, он ће пролетети, па фебруар, март, редовно, април и другог маја – крај. Неће више нико моћи да ми наређује и ускраћује слободе. Мало ћу да прошетам, па се враћам писању...

Сад је сунце огрејало, па се мало кравим. У овим зимским месецима, сунца никад доста. Сад се нека војска мува овуда, па ћу морати да прекинем... Оде војска и могу још мало да пишем, јер ускоро ће крај ове смене и готово је са пожарством. Ваљда ћу имати бар два дана паузе.