Војска 4

10.11.2003.

Већ сам 3 дана у Горњем Милановцу. Ово се зове откоманда и постоји само за везисте, има и права прекоманда, за месец дана. Овде, генерално није тако лоше, колико је у Нишу добро. Мало се овај наш капетан, из милоште назван Сава Ђаво, дере на нас али то је само да нас навикне на мало строжије услове. Ова зграда у којој сам смештен је гора него она у Нишу. WC и купатило су у неупоредиво горем стању него у Бубњу. Али најгора ствар у овој касарни је то што сам ја у њој, а не кући.

14.11.2003.

Хвала Богу и нашем нестабилном политичком систему, па сам због избора добио овај викенд преко реда. Цела септембарска класа иде кући да гласа.

25.11.2003.

           

Ево ме у стационару, нешто сам се прехладио. За викенд сам био кући због славе. Имам малу температуру и опасно кашљем, ништа нарочито, некад сам бивао и болеснији, али ово ми је баш добродошло да се одморим у стационару. Овде лежим по цео дан, спавам јутру дуже, поподне гледам телевизију, добро је друштво, неколико болесника, неколико симуланата и један медицински брат.

26.11.2003.

Данас сам морао да изађем на полагање неког теста. После сам се вратио у стац и преспавао цело поподне. Ваљда ови лекови имају успављујуће дејство или је можда у питању ова болничка атмосфера.

27.11.2003.

Већ сам 86 дана у овој армији и малко ми се смучила. Овде у стацу, без обзира колко је добро, јако је досадно, по цео дан лежим, не могу ни то више. Јебем ти ја ову војску кад ми више није слатко ни да лежим. Једна од добрих ствари у овом стацу је што могу да се купам сваки дан, наравно ја не претерујем да ми се кожа не истањи, па се купам сваки други дан. Може да ми свакодневно купање пређе у навику, што није добро кад си у војсци, а ни кад си у цивилу J. Да вода ваља човек би био риба. Ситнице као што је често купање или бријање топлом водом је у овој јебеној војсци мисаона именица. Јеби га, ваљда да би био добар војник мораш да смрдиш.

1.12.2003.

Данас је први децембар. Прекосутра су пуна три месеца како сам у војсци. Данас почињу да долазе нови гуштери, тако да ја више нисам гуштер. Сад сам стари војник, а ускоро ће ме звати џомба. Мени додуше ови термини ништа не значе, али то је војнички жаргон. Данас сам изашао из стационара и вратио се у јединицу. Јесте да је овде теже и напорније, бар није досадно а и овде сам са мојим другарима. Нису ни они момци лоши у стацу, и гледаш телевизију и играмо ризико и зезамо се, али све то брзо досади.

5.12.2003.

Био сам на логоровању, које је 5 пута лакше него оно прво. Вратио сам се јуче. Сређивали смо камионе и техничке уређаје које смо користили, најновији крик технике модел 1963. Капетан Сава нас је конторолисао. Зову га Ђаво, од милоште. Омиљено питање му је: ,,Војско! Има ли проблема?" Кад добије одговор да нема, пита: ,,Треба ли да правимо?"  Диван човек. Војничка мајка. Ако те види са рукама у џеповима, мораш да их зашијеш. Кад дође у контролу у спаваону, баца новчић на кревет да види да ли си га добро затегао. Ако одскочи, у реду је. Ако не настрадао си.

Сутра ће ме другарица Ирена извући у град, цео дан. Баш дуго нисам био кући, а и ко зна кад ћу. За који дан идем у прекоманду. Ваљда ћу бити негде ближе. Вечерас смо скупљали лишће по мрклом мраку, ваљда тренирамо ноћни вид. Војничка логика је чудо једно, нешто увек мора да се ради, тек да војска није докона, јер кад је беспослена, може да прави глупости.

13.12.2003.

Ови педери нису хтели данас да ме пусте ван касарне ни под тачком разно. Нема везе што нико други неће да иде. Кажу ти си био. Чак сам се и свађао са овим мојим водником који је задужен за изласке. Ни то није помогло, не дају, па не дају. Јебем ти војску кад је оваква. Данас је 102. дан како одужујем дуг држави, мада се не сећам да сам се задужио.