Нисам те дуго видео. Скоро двадесет година је
прошло од кад смо се видели последњи пут. А ипак, има већ две-три године како
те се често сетим.
Ишли смо заједно у основну школу. Седели смо
заједно у клупи неколико година. Одлично смо се слагали. Оног трена када би сели
једно поред другог улазили смо у неки наш свет. Ништа није постојало око нас,
ни одељење, ни учитељица, нико... Причали смо непрекидно. Тек упорно опомињање
учитељице би нас ућуткало... Само на кратко, а већ после пар минута бисмо настављали.
Мајка је долазила са родитељског и држала ми предавање да не причам са тобом на
часовима. Бранио сам се, оптужујући тебе да ти причаш, а ја не. Исто си ти
радила код твоје мајке. Истина је била да смо причали обоје. Били су то они стални
дечији разговори о свему и свачему.
У старијим разредима нисмо седели заједно. Чак
ни у истом реду. У неком периоду сам схватио да волим да видим кад се смејеш,
да бих могао да се утопим у твојим сјајним очима. Поново сам хтео да причам са
тобом, али сада неке друге приче. Покушавао сам немушто то да ти кажем. Слабо
ми је ишло тих година. Знала си шта мислим, али тебе и остале девојчице су
привлачили неки други дечаци, старији. Постала си моја тиха патња.
После основне школе видео сам те још једном
или два пута. То више ниси била ти. Кренула си другом страном стварности. На
крају те је, исувише рано, стара госпођа у црном одвела на другу страну.
Пре две-три године сам ушао у једно од нових
одељења које сам добио. Као и увек, почео сам са причом, шта ћемо и како ћемо
радити и глас ми је замро. На тренутак ми се учинило да седиш у једној од
клупа. Нисам могао да верујем колико ме је девојка подсетила на тебе. Исти
осмех, исте сјајне очи...
Скоро сам пронашао неку нашу стару
фотографију. Дуго сам је гледао.
Остала си моја тиха патња...
Prvo što me je ovom tekstu privuklo jeste ona slika gore na kojoj mala devojka, u plavom kaputiću, sa osmehom poput prve pesme, stoji iznad, isto tako, malog dečaka, koji se isto tako smeje. Ali njegov smeh je, videće se docnije, kad se tekst pročita, druge prirode i neusaglašenih težnji: on bi devojčicu iznad sebe da ljubi, da bude pored nje, i da s njom, zaključiće se kasnije, priča "neke druge priče".
ОдговориИзбришиA sam tekst?
Kao ispovest prašnjavih dnevnika, on se čita sa osećanjem umerene melanholije, pogleda u detinjstvo u kojem su carevale neke druge vrednosti, gde je sve bilo drugačije, ili pak, gde je sve bilo u neku ruku lakše. Redovi su, ovde, kao prošlost koja proganja. Oni zvuče, iako obesni jer proganjaju, i mili, jer asociraju na lepe ženske oči koje odvela "stara gospođa u crnom".
A mala devojka u kaputiću?
Po mom skromnom viđenju, subjektivno gledano, jer tekst se shvata drugačije od čoveka do čoveka, ona je, ako gledamo sliku, Ideal lepote, zrno prirode koje (još) nije unakazila moderna potreba za preteranim ulepšavanjem, a ako gledamo tekst- što je u ovom momentu presudnije- samo još jedna devojka koja je izabrala pogrešan životni put.