Ево ме. Дошао сам ти. Смешкаш се. Драго ти је да ме видиш. Донео сам ти цвет. Јесте. Ружа. Од оне мини руже из дворишта. Знам не би требало да је кидам, али ето. Ставићу је одмах у воду да ти дуже траје. Чек да те пољубим. Ниси навикла. Знам. Донео сам ти мало кикирикија и тоник, онај прави. Не чекам да ми кажеш хоћеш ли, сипам ти тоник у чашу и узимам мало кикирикија у шаку, а остатак у кесици стављам испред тебе. Не узимаш. Ћутиш. Нешто недостаје. Чекај. Запалићу свећу. Ето, сад је мало боље.
Седох наспрам тебе. Гледам те. Смешкаш се и даље. Ја сам намрштен. Знам, не волиш кад сам намрштен, али ја тренутно не могу да се смејем. Не виђамо се више као некад. Ти мене, верујем, чешће виђаш, ја тебе ретко. Тешко ми је. Сад сам ти близу, а опет сам тако далеко. Ћутимо. Као некад, кад сам ти долазио на јутарњу кафу. Имали смо читав ритуал. Некад би причали, а некад само ћутали. Ћутали, али заједно. Решавали проблеме ћутећи. Проблеми су и сад исти, само што си се ти удаљила. Више их не решаваш. Не стишаваш огањ. Смешкаш се. Волео бих да ми кажеш шта да радим. Нећеш? Не можеш. Ћутиш и даље. Не можеш ништа да ми кажеш, само се смешкаш и даље.
А ја? Мрштим се све више. Намрштен изглед је постао део мене. Понекад ме чело заболи колико сам намрштен. Често помислим да више не знам да се смејем. Има тренутака кад се смејем, имам и разлога за радост, али мрштење постаје део мене. Некад си ми руком прелазила преко чела и мрштење је престајало. Прошла су та времена. Сада ме не можеш дотаћи, али се зато смејеш. Волео бих да ти сада узвратим осмех, да ти покажем оне две роде на оном дрвету и оног фазана, тамо на ливади, знаш колика су ми опсесија птице биле. Не могу. Ни да се насмејем, а ни птице више нису важне. Они дроздови што су сваке године долазили, ове нису дошли. Ваљда и њима смета што више ниси ту.
Свећа је изгорела. Идем ја сад. Ето ме за неки дан. Чекај да те пољубим још једном.
Често ми недостајеш. Заправо, увек ми недостајеш.
Мајко...
