Будим се. Везан сам. Осећам млаз нечег топлог како ми се слива низ лице. Мора да је крв. Не видим баш најбоље. Чини ми се да испред мене седи неко. Као кроз маглу назирем да седи на столици.
- Јелице? Јеси ли то ти Јелице?
- Ја сам Јоване.
- Шта је ово? Ко ме је ударио и везао? Одвезуј ме брзо.
Јелица ме погледа и лагано се насмеши:
- Ја сам те ударила и везала.
- Шта то причаш, Јелице? Одвезуј ме!
- Јок.
- Откуда ти право да ме наградиш болом? Растужила си ме. По мом срцу руже туге си посадила.
Јелица ме гледа, некако подсмешљиво:
- Немој те сладуњаве речи мени да причаш. Неће ти проћи. Боље да признаш ко те послао у наше село и са којим циљем? Који су ти задатак поверили твоји другови?
- Какви другови, Јелице? Све сам ти испричао.
- Твоји црвени другови. Шта сте мислили да сам ја приглупо говече са цветних ливада, па ћеш ме лако завести?! Јок, море, моја је крв иста као и крв Горског Змаја. Мог стрикана, због којег си овде. Џабе си се трудио. Никад ти ништа не бих одала.
Ћутим. Не знам колико зна.
- Знаш ти шта сам ја од тебе хтео, Јелице. Нема везе то ни са каквим друговима. Не знам одакле то.
- Боље је да мени признаш него да сачекаш рођаке моје. Стрико те је одавно одмерио... Немој он да ти пресуди.
- По којем то закону ти мени судиш? Све што је било између нас си ми одузела. Ништа не нудиш!
- По закону краља и отаџбине! Знаш већ. Боље мени признај. Нико неће знати. Ја ћу стрикана обрлатити да те пусти. Он осим мене нема никога. Све ће ми испунити. Прво ћемо морати да те уверимо да си на погрешној страни. Па ваљда ти ја више значим од те црвене банде.
Потпуно сам изгубио контролу:
- Ја не признајем тај твој суд. Признајем само суд своје партије! Немаш ти право да ми снове уништиш! Нећете ти и твоји рођаци по мом небу звезде слободе и наде у боље сутра да гасите. Ниси ми ти ни зрно среће донела, да би планину од мене добила и понела.
Јелица ме је само гледала. Није ништа говорила. А ја сам наставио да причам и даље, све гневнији.
- Признајем био сам слеп код очију. Мислио сам да си мало самосвеснија и напреднија девојка. Није ми пало на памет да си са мном само из користи.
- Ти си Јоване, био са мном само из користи.
- Нисам Јелице! Био сам луд од љубави. Али сада знам да ниси ти неко због кога вреди умрети. Не вреди ни последњу сузу у болу због тебе пустити.
- Само признај Јоване. Спасићу те.
- Ниси ти девојка што би ми руку пружила и овако рањеног ме са свога прага спасила. Ниси! Знам то добро!
- Ево стрикана - тихо рече Јелица.
