Хеј, ево ме
опет! Донео сам ти свилене бомбоне са вашара. Ево, већ пет година ти доносим
свилене бомбоне са вашара. И са крстовданског и са петровданског. Не знам шта
бих ти друго донео. На вашару има свега, а опет ничега. Ишао сам јуче сам. Киша
је падала, а деца неваљала, па их нисмо водили. Твој унук, ђак првак, донео је
одлуку да елементи слова нису потребни за његово школовање. Просто одбија да их
ради, па нам се деси да радимо два знака сат времена или да се писање домаћег
отегне и до осам сати. А и она мала се
обезобразила. Све што јој кажеш да уради завршава се са: „А
што?”
са све меким ш, а зна да каже и да неће нешто да уради. Као да је покупити
играчке нека велика обавеза!? Знам да ни ја нисам био бољи у њиховим година. Ти
то најбоље знаш, али не морају они бити као ја. Бар не морају у овим неваљалим
стварима, иначе могли би бити скоро као ја или мало бољи и то ће бити довољно.
Видиш и даље сам скроман као и увек.
За
ових пет година од кад не идеш на вашар, ништа се много није променило. Једино
што је сваке године све мање и мање тезги са играчкама, а све више са
разноразним стварима, од гардеробе, преко постељина, па све до разноразних
алата. Прошао сам и ништа нисам видео. Толико тезги, а ја идем ако зомби. За
мене нема ништа. Небо се натмурило и почела је да пада киша. Ваљда да дода још
суморних тонова мом мрачном расположењу. Можда би све било другачије да нисам
одмах у главној улици видео цегер, обојен у бело са црвеним герберима нацртаним
преко фино исплетеног прућа. Сетио сам се и тебе и колико си волела цвеће,
посебно гербере. Ионако ми не треба пуно у последње време да бих се растужио.
Знаш да се ја тешко растужим. У ствари то је тако било пре него што си отишла.
Од тада се то променило. Све лакше се јавља онај бол у грлу, који ми не да да
проговорим. Ове године је то јако изражено. Због разноразних ствари. Како да ти
кажем, није то само због тужних ствари, као кад твоја мајка Нени поклони
минђуше, јер се спрема да ти дође. Бајка је чврсто решила да ти дође ускоро. Ми
се надамо да неће, али она се спрема да ове године види и тебе и деду. Копни и
полако стиже...
Тај бол
је ту и кад је прваче кренуло у школу и кад правимо Ненин рођендан и кад Жаба
добије посао и кад нам Сунчица дође и кад се Нађа и Петра играју са татом и кад
процвета јесење цвеће и кад ти Нена љуби слику и пита где си отишла...
Стално
те се сетим и бол је ту. И док ово пишем...
И
сузе...
Мајко...
