Састанак са ђаволом

Шта ћу бити кад порастем? Врло комплексно питање? Мислим да је ово питање једно од најстаријих питања које мучи људску расу. Мене није никад мучило. Од кад сам била мала знала сам шта ћу бити кад порастем. Бићу Дилан Дог, истраживач натприродних појава и гањаћу вештице и ђаволе широм света. Уствари нећу бити Дилан Дог, бићу Дилана Дог, ипак сам ја женско.

За све је крив мој велики брат. Кад сам била мала, око 5 година, гледала сам са њим Кополиног Дракулу. После пола сата бати се приспавало јер је филм гледао већ два пута. Рекао је да је доста телевизије за то вече, да је већ пола 1 и да морамо да спавамо. Ја нисам хтела и рекла сам да се ништа не плашим и да он слободно иде да спава. Није баш да се нисам плашила, али он ме је послушао и отишао у кревет. Остала сам сама. Ја и Дракула. Додуше заљубљен, али ипак највећи крволок који је постојао. Одгледала сам филм и отишла на спавање. Те ноћи сам била Ван Хелсинг и забијала кочеве у вампирска срца и на крају у само срце Лорда Таме, Влада Тепеша, свима познатијег као гроф Дракула. Неколико дана после тога цела породица је била у шоку. Брат је настрадао јер ме је оставио да гледам Дракулу. Ипак то није оставило последице на мене, или бар ја тако мислим. Брат је од тада приметио да се појачано интересујем за хорор, или је бар он тако звао оне страшне филмове које сам гледала, а ја појма нисам имала шта му значи то „хорор“. Једног дана ми је дао један стрип да прочитам. Стрип је имао црвене корице и велика слова на врху стране, и слику једног момка у црном сакоу са црвеном кошуљом како гледа једног женског вампира са искеженим зубима и наравно врло истакнутим очњацима. Бата рече да је то Дилан Дог и да гледам слике које су страшне и зато ће ми се сигурно свидети. Касније се моје дружење са Дилан Догом наставило. На крају сам сазнала и шта пише у силним балончићима… и Дилан Дог ме је потпуно освојио. Од тада је у мени сазрела одлука: бићу Дилан Дог, пардон, Дилана Дог кад порастем.

Данас имам 16 година и уопше нисам на добром путу да постанем Дилана и да уништавам Сатанине изасланике. На путу сам да завршим гимназију и да упишем факултет и да упаднем у стандардну колотечину нормалног живота и ништа од мојих „50 фунти дневно плус трошкови“. Зато сам решила да од овог тренутка прекинем све моје контакте са школом и кренем ка остварењу животног циља: да будем Дилана. Добро ми је дошао распуст који је стигао да бих избегла опасне конфликте са мојим родитељима, који сигурно неће разумети моју жељу. Морам прво да решим један крупан случај, да би моја каријера истраживача натприродних појава кренула узлазном путањом. Шта би то могло бити? Знам. Морам призвати ђавола и онда га преварити. То још нико није урадио. Како да га призовем? Немам појма. Не верујем у оне форе са пентаграмом на земљи од креде и речима које не значе ништа. Не верујем али сам ипак пробала. Нацртам на стази пентаграм и пустим песму Цепелина Stairways to heaven уназад и... ништа. Од ђавола ни трага ни гласа. Не знам како то није успело. Не могу да верујем да су оне чике на телевизији погрешиле. А сат времена су причали да ова песма пуштена уназад призива ђавола. Онда сам дошла до епохалног открића. Ђаво живи на Тари у близини куће мог стрица. Тамо постоји поток који се назива Ђавоља јаруга. Е па кад је његова сигурно ћу га тамо наћи. Моји су се обрадовали мојој великој жељи да то лето одем на село. Ђаволе чекај ме стижем, ја, Дилана, борац против нечастивог.

Стриц ми се обрадовао. Стрина још више. Питала ме шта ћу да радим следећих дана, а ја јој сва озбиљна рекох да ћу да јурим ђавола. „Буди Бог с тобом дете“, повиче стрина, крстећи се. Заклима главом и оде да телефонира свом деверу да му јави да му ћерка баш није у реду али да ће јој се мисли разбистрити на свежем планинском ваздуху, а ако буде требало водиће је стрина у манастир да јој објасне неке ствари. Сутрадан сам устала рано, у пола 5, искрала се из куће и упутила према јарузи да ухватим ђавола кад се најмање нада. Нисам понела батеријску лампу, али знала сам да ме води моје пето и по чуло, па неће бити проблема да нађем ђавола. Идући по мраку, нисам се плашила. Прилично добро сам видела јер је био пун месец, баш као у најбољим хорорима. После неког времена у дубини мрачне шуме наишла сам на место где се од једном ништа није чуло осим злослутног совиног хука. Знала сам да је то то. Стигла сам у Ђавољу јаругу. Сад је остало само да сачекам и да га причом преварим и трајно онеспособим. Нећу бити први припадник српског народа који је преварио ђавола јер је то већ урадио свети Сава у оној причи о поврћу. Угледала сам једно дрво, довољно широко да седнем удобно у подножју и сачекам ђавола. После неког времена сам се сморила и заспала. Пробудио ме шум. Осетила сам сумпор у ваздуху и пре него што сам отворила очи знала сам... ЂАВО је стигао и седео је наспрам мене. Полако отворих очи и угледах га. Уопште не личи на себе. Није црвен. Нема реп, ал има рогове и то повелике. Мора да му је жена опасна са стране. Гледам ја њега, гледа он мене. Кажем: „Ја сам Дилана и дошла сам да те преварим.“. Ђаво ме је гледао и ђаволски се смејао. Хм, па како би се он другачије смешкао, него ђаволски? Не смем сад о томе да размишљам, морам да се концентришем. Он је ђаволски противник. Уф, ова терминологија је баш напорна. Чекала сам да проговори. Очекивала сам да ће бити нешто као у песми Стонса Please to meet you…и тако даље, не могу да се сетим даљих стихова. Међутим, он је и даље ћутао и гледао ме својим одвратним жутим очима. Тако смо се гледали и било је као у песми. Којој? Па оној „Сад чекаш сабах са шејтаном“. Ово значи сад чекаш зору са ђаволом... па да, то је решење! Можда он не зна да га ми зовемо ђаво. Почех да ређам имена: Ђаволе, Сатано, Сотоно, Нечастиви, Диаболо, Диаволо, Луциферу, Шејтану, Саво (посвета батином капетану из војске, званом из милоште Сава Ђаво), Звери, Мефисто, Враже... „Досадо једна прекини да ме називаш једним истим именом и реци шта хоћеш? Сад ће јутро, хоћу да спавам!“ „Рекох ли ја теби сотоно ђаволска. Хоћу да те преварим!“, викнух бесно, ал у руци стегох мали крстић који сам „случајно“ понела. „Даћу ти задатак који нећеш моћи да испуниш и тиме ћу те преварити,“ рекох храбро, чекајући да видим реакцију. Он ме само погледа и рече „Ајде, већ једном, спава ми се! Чујеш ли ти ове петлове!“ Сад сам била на мукама шта ђаво не може да уради? У тренутку ми проради свест Дилана Дога. Рекох: „Доћи ћеш испод једног моста и ту ћеш ме чекати да дођем. То је све. Може ли ђаволе мали?“ „Може! Само који мост?“ „Има мост који се јавља после сваке кише, ал само кад одмах греје сунце, обојен је у више дивних боја...“ Ђаво ме прекиде „ То је дуга смртна сподобо и до ње се не може доћи“. „Е то је већ твој проблем ђаволе паметни, па зови кад стигнеш тамо!“

Од тада ђаво трчи за дугом где год је види. А ја? Ја уживам у својој победи. Стрини нисам рекла. Манастирски третман је опасна ствар.

Огњен и ванземаљци

По старом обичају Огњен је и тог дана, после школице, истрчао напоље да провери стање на својој територији. Слетевши низ степенице, брзином од које се мами диже коса на глави, бацио је поглед преко ограде, не би ли видео своју омиљену комшиницу. Нема је, али ту је црвени ауто. Стегао је песнице и цимнуо руке на доле, шкрипнувши зубима: Мрзим...

Крајичком ока спазио је отворена врата на чичиној радионици и стуштио се тамо! Улетевши у радионицу, видео је чичу и неприметно брзо покупио један метар, два шрафцигера, паковање наставака за шрафилицу и још три-четири ствари за које није знао шта су. Излетевши, поређао је своје ново благо по тераси, а после пар минута из радионице се зачула грмљавина: ОГЊЕНЕ!!! Чича је приметио да му недостаје неколико алатки. Неставши у виду ластиног репа иза ћошка, оптрчао је један круг око куће и залетео се до своје љуљашке. Почео је да се вере по металној конструкцији с једног на други крај. Висећи на средини одједном је приметио нешто сасвим мистериозно. Мистериозно као у оном цртаћу о госпођи Малард!

Био је то мистериозни круг у трави. Скочио је са конструкције и чучнувши при доскоку, пажљиво је посматрао ивицу круга. Са једне стране нормална трава, а унутар круга ни једне једине травке. Права мистерија. Бојажљиво је закорачио у круг и још брже искорачио. Ништа. Све је нормално. Али одакле овај круг? Да ли га је било јуче? Није. Па, одакле он овде? Могао би да га измери метром. Пође према радионици по метар, али се сети муња из чичиних очију и врати се до круга. Како да га измери? Сетио се. Избројао је колико корака му треба од почетка до краја круга. Пет корака. Ма, ко ли је направио овај круг?

Поново се окачио на љуљашку и почео да размишља. Можда је тата косачицом? Није. Тата је и заборавио где је косачица. Деда ће га опет грдити. Хихихихи! Волим кад деда грди тату. Гле колика је трава, осим у кругу. Права мистерија. Знам!!!! Сетио сам се. То су сигурно они ванземаљци из серије коју тата гледа. Њихов брод се сигурно спустио и спалио траву. Али трава није спаљена. Мора да им брод иде без ватре.

ЧИЧА!!! Повикао је Огњен утрчавши у радионицу, овде су били ванземаљци. Аха, били су. Излази из радионице, сто пута сам ти рекао, одбруси чича. Огњен се врати до круга и пређе га неколико пута тамо-вамо. Приђе свом Меди, куци коју му је поклонила тетка, а која је сад већ била велика и затворена у огради. Ти мора да си видео ванземаљце, рече Огњен док је бојажљиво пружао руку и мазио Меду по глави. Што ћутиш, кажи ми. Нећу им рећи да си ми ти рекао. Какви су били? Имају ли зубе као ти? А мачеве? Сигурно имају и мачеве. Или можда пушке? А какви су? Да ли изгледају као ја или као чудовиште?

Одједном Огњен трже руку од Меде и погледа га уплашено. Ти си сигурно ванземаљац. Претворио си се у мог Меду! Меда никад није пуштао да га мазим. Не можеш ме преварити. Меда у том тренутку залаја, а Огњен потрча што је брже могао ка радионици. Провиривши унутра, виде да нема чиче. Чичу су отели, помисли и појури даље ка предњем дворишту. Стаде до аута и погледа преко ограде, али комшинице и даље није било. Разгорачивши очи, схвати: И њу су отели! Улете у кућу, дерући се из петних жила, пројури поред маме и тате, до своје собе, узе мач и стави кацигу на главу. Окренуо је леђа зиду и даље вичућу, као да му је хиљаду и један ванземаљац у соби!

Мама је забринуто ушла. Шта је било Оги?питала је. Ванземаљци су се претворили у Меду и отели чичу и Веку и направили круг у дворишту! Мами је тог тренутка пао мрак на очи. Сине, нема ванземаљаца. Века је на послу, а чича је у његовој соби. Круг је направио базен, који је тата јуче коначно склонио. Лепо сам теби и тати рекла да није за тебе да гледаш ону серију о ванземаљцима, коју сте јуче гледали. Али шта вас брига, шта мама прича.

Огњен скиде кацигу и одложи мач, загрли маму, док му је срце лудачки лупало. Насмејао се кад је видео тату како бојажљиво провирује у собу. Тата му је намигнуо и нестао у виду ластиног репа, не чекајући мамину грмљавину!

Добро јутро, бако

         Много тога се десило од кад си нас оставила пре четири године и отишла на неко, надам се, боље место. Углавном су нам се дешавале лепе ствари, добре ствари, одличне ствари! Било је и оних које не ваљају, али много мање. Ове године је све то засенила поплава. Као да није довољно што тебе више нема овде са нама, него је још морало и да се уништи готово све оно што сте ти и тата годинама заједно градили и у шта сте улагали све што сте имали: крв, сузе, зној, осмехе и бескрајне сате приче о томе шта и како урадити, да ли је то привремено решење или трајно (привремени сточић за телевизор, стар око 25 година ни поплава није уништила, вратили смо га неки дан), да ли купити нове столице или направити неке квалитетне, али од седамнаест врста дрвета... Све сте то слагали годинама и кућа је имала неку своју душу. Сваки део намештаја је имао неку своју причу, па макар то били и неки уврнути ексери, за који се тата још увек сећа од које твоје рођаке сте их добили. Нисам знао гомилу тих прича иако сам одрастао уз ову кућу, и уз градњу и сређивање које није никад завршено. 

         Поплава нам није уништила кућу, али ми се чини да је уништила њену душу. Пропала је већина намештаја која нас је свакодневно подсећала на тебе. Твоја и татина спаваћа соба је комплетна страдала. Ту собу која је била најпријатнија у целој кући, где су сви волели да одспавају, и кад смо били клинци и кад смо били велики, и ови нови клинци кад су стигли, сви су се гурали да ту спавају. Ламперија и преграде са твојим керамичким фигурама и гомила других ствари. Већину те дрвенарије коју је вода упропастила тата и ја смо исекли на дрва, да ложимо ове зиме. Никад ми теже није било стругање дрва. Као да сам секао део свог живота. Тестера се врти, зуји, сече комад по комад, а заправо сече сећања. Свако дрво једна прича. У паузи, тата се присећа одакле сте то набавили, где сте морали да идете да то купите, ко вам је помогао, и још хиљаду и једну причу... Цело лето нам је прошло у прању, дезинфекцији, прању, прању, дезинфекцији, прању, кречењу, лакирању, нервирању, плакању, кад нико не види, плакању, кад сви виде, причању и стално смо, увек, мислили на тебе! 

         Средили смо поново твоју и татину собу и трпезарију. Полако сређујемо и остале собе. Вратили смо неке ваше ствари, које су преостале. Твоју гардеробу, коју и даље чувамо, сложили смо поново, и твој хеклерај и још неке ствари... Полако се све то сређује. Не журимо. Улазим свакодневно у то приземље, али некако ми то није то. Не знам кад ћу моћи да будем доле, а да ми кнедла не буде у грлу, а суза у оку. Видим ново, а душа жели да видим старо. Зажмурим често и опет је све као некад: тата лежи на клупи, преморен, спава, ти седиш на старом месту, хеклаш и гледаш неку серију, ламперија на зидовима, преграде, бродски под, ваша спаваћа соба ме мами да се склоним тамо и извалим на ваш брачни кревет, из дневне собе ме привлачи хиљаду и једна ствар, а у кроз ваздух стиже питање Жељо, сине, хоћеш кафу или одмах да ручаш? Хоћу кафу, нисам нешто гладан, а шта има за јело!? 

         Отворим очи. Илузија је готова. Зидови бели, празни. Нема те, нема сећања, нема ничега! Само бол и сузе. 

         Морам ти рећи, да сам понекад емоцијама занесен и да ми сузе замуте вид и тада те не видим овде. Неке мале велике ситнице ми, ипак, јасно ставе до знања да те има овде са нама и да твоју присутност никаква вода не може испрати из ове куће. У неким моментима ми буде јасно да смо успели не само да одржимо сећање на тебе, већ и да га пренесмо не само на Огија који је био мали кад си отишла, већ и на ове мале жабе, које су стигле после твог одласка. 

         То ми је јасно када на гробљу, када ти пољубимо слику, и кренемо ка капији, Невена пружа руке ка твојој слици и маше ти и виче ћао, ћао. 

Или кад рано, у шест сати пробудим Огњена, који је спавао у дединој новој соби, подигнем га и он, док излазимо, обгрливши ме око врата, онако бунован, преко мог рамена, погледа твоју слику крај кревета и каже: Добро јутро, бако.

         Добро јутро, бако...

         Мајко...

Мали велики дијалог

О: Тата, а где је бака била кад је умрла?
Ж: Кући.
О: Сама?
Ж: Сама.
О: А где кући?
Ж: У кухињи.
О: А је л била закључана?
Ж: Није.
О: А где је мама била кад је бака умрла?
Ж: На послу.
О: А деда?
Ж: И он је био на послу.
О: А чича, где је он био?
Ж: На терену, у Лазаревцу.
О: На монтажи?
Ж: Да, на монтажи.
О: А где сам ја био?
Ж: У вртићу.
О: А, да! Јесам. А ко је мами јавио да је бака умрла?
Ж: Ја сам, сине.
О: А чичи?
Ж: Ја.
О: А деди?
Ж: Ја.
О: А где си ти био кад је бака умрла?
Ж: На послу. У школи.
О: Ко је теби јавио?
Ж: Нико. Ја сам осетио да је умрла.
О: Како си осетио да је бака умрла?
Ж: ....
О: Тата, како си осетио да је бака умрла?
Ж: Не знам сине....

Поплава или страхови једног оца

     Колубара нас је поплавила тог четвртка нешто после девет сати увече. За двадесет минута је бујица нанела преко пола метра воде у двориште. Нисам веровао да је то могуће. То сам пре тога и написао у смс-у бројним пријатељима који су ме нешто пре тога питали каква је то поплава у Великом Пољу. Није то код нас, одговарао сам, велико је ово наше Велико Поље. Неће вода стићи до моје куће. Показало се да нисам био у праву. Стигла је. Веома брзо. Нисмо стигли ни да реагујемо. Ауто је остао у дворишту. Вода је брзо надирала у њега. Више нам изласка из куће није било. Бујица је била јака. Не сећам се више редоследа догађаја. Сећам се само својих страхова. 

     Вода се није зауставила. Полако је расла. Мислили смо да неће ући у кућу. Тата је поучен неким ранијим поплавама подигао темељ више него што је уобичајено. Одмах сам послао Биљу са децом на спрат. Рекао сам јој да сад треба да буде са њима горе и да их што пре стави на спавање и да мора остати прибрана, јер деца не смеју да осете наш страх ни за тренутак. Беби је мање више свеједно. Она још увек није спознала опасности овог света. Огњен је мало већи проблем. Брзо је скапирао да нешто није у реду. Узнемирио се. Убрзо га је било тешко смирити. Говорили смо му да нема разлога да се брине, да је вода само мало поплавила двориште и да ће брзо да оде. Није баш поверовао. Мало је плакао, а пуно се плашио. Срце му је лупало као блесаво. Тата и ја смо били доле. Са нама је био и Душан, наш рођак из Бајине Баште. Гледали смо у воду са неверицом. Комшиница преко пута је дозивала у помоћ. Има једва покретног мужа. Тата је отишао да им помогне. Стигао је неки булдожер и комшије су спасене или евакуисане, како је то сад популарно рећи. Код комшиница у кући до наше вода је врло брзо почела да улази у гаражу и у шпајз који су нешто нижи од осталих делова куће. Искључили су себи струју да им вода не би изазвала кратак спој. Звали смо их да пређу код нас, али нису хтеле. Прошао сам на терасу иза куће и загазио у воду до пола бутина да бих пришао котларници и искључио из струје пумпу од котла која је била уређај преко којег је вода могла најраније да нам изазове кратак спој. Сви други уређаји, а и утичнице су биле још увек на безбедном. Први корак у воду сам направио несигурно. Ледена вода. Задрхтало ми је цело тело. Дрхтавица је била кратка. Искључио сам пумпу и брзо се вратио у кућу. 

     Пресвукао сам се. Лагано сам испричао Огију како сам газио кроз воду и како то није ништа страшно. Брзо ће проћи сине. Пробај да спаваш. Ено и куца је на безбедном склонили смо је на терасу. Вода је и даље надолазила, али сада већ не тако брзо. Полако смо схватали да ће можда и ући у кућу. Комшинице су у неком тренутку назвале Биљу и рекле јој да зове неки број и да тражи да неко дође и да их одведе на сигурно. Биља је звала и успела је да добије неку службу која је обећала помоћ. Помоћ је стигла у чамцима. Неколико људи, неки од њих су били ватрогасци. Нисам могао добро да видим по мраку и киши. Комшинице су ушле у чамац. Хоћете ли и ви, упитале су. Нећемо, одговорили смо скоро једногласно тата и ја. Видео сам израз неверице на њиховим лицима. Тог трена сам зачуо глас мог рођака Марка, иначе ватрогасца: Жељко хоћеш да евакуишеш децу? Нећу, рекао сам. У делићу секунде сам добро размислио и схватио да је за Огија, па и за бебу сигурније да остану у кући. Да их по мраку и киши уведем у чамац, било би за Огија превише. Он је и онако био престрашен. Касније сам чуо да је бујица чамац носила малтене куда је хтела и да су једва дошли до сигурног места. Осим тога где бих их и одвео? Негде у град... Сутрадан је поплава стигла и до града. Могли су се изложити новој опасности. Тада то нисам знао, али сам био уверен да су сигурнији на спрату. Ако би вода дошла до спрата, онда нигде у околини не би били безбедни. Могла би нам помоћи само Нојева барка!

     Тата, Душан и ја смо онда почели да бесомучно дижемо све ствари са пода на кревете ормаре и столице. Празнили смо фиоке, и доње полице, неке ствари смо дизали на спрат и тада сам приметио да су и Биља и Огњен престрављени. Биља је сматрала да смо морали отићи са чамцима. Убеђивао сам је да нисмо и да смо на спрату безбедни. Није ми баш поверовала. Рекао сам јој да децу одведе на спавање. Огњен никако није могао да се смири и да заспи. Срце му је ударало јако. На крају сам и ја легао крај њега, чврсто га загрлио и почео да га тешим и да га уверавам да ништа није страшно. Ево и тата је легао, немој да се плашиш, само спавај, ујутро ће све бити боље. Ставио сам шаку на Огијеве груди и чврсто га загрлио. Он се мало умирио, али му је срце и даље доста снажно ударало. Кад је већ био у полу сну, позвао ме је тата да бранимо да вода уђе у кућу. Човек своју кућу не прадаје никад без борбе. Нас тројица смо знали да је све што радимо узалудно и да ће у приземље свакако ући, али нисмо могли да се предамо тек тако! Испред врата је тата још пре тога ставио један тепих и две тепих стазе и то притиснуо неким кантама са водом, да их вода не подигне. С унутрашње стране смо ставили гомилу неких фротира и пешкира. Сличну брану смо направили и на вратима терасе. Негде од један до два смо купили воду у лавор и просипали је у судоперу. Поделили смо се на два фронта. И неко време смо успевали. У једном тренутку сам носећи лавор ка купатилу осетио да вода шљапка испод патоса. Тада смо схватили да је све узалуд и повукли смо се на спрат.

      Легао сам поред Огија. Загрлио га. Убеђивао сам га да је све у реду и да треба да спава. Биљу исто тако. Безбедни смо! Још раније је нестало струје. Једино што их је могло преварити да се умире је била моја мирноћа. Лежао сам апсолутно смирен држећи чврстим загрљајем дрхтеће тело и умирујућим гласом сам му причао да спава. Огија сам преварио. Он је убрзо заспао. Срце му је нормално куцало. Биљу мислим да нисам успео да умирим. Ни мени сан није долазио на очи. После неког времена сам устао провирио у ходник и видео да вода за скоро сат времена није подигла ниво више од 1 центиметра. Вратио сам се у кревет и некако заспао. Не знам колико сам спавао, али у једном тренутку сам скочио и погледао у ходник,а  вода је већ била близу спрата. Престравио сам се. Срце је хтело да ми искочи из груди. Следећег тренутка сам отворио очи и схватио да је то био сан. Срце ми је и даље лупало као лудо. Полако устанем, приђем ходнику, погледам низ степенице и видим да вода није нарасла много. Још један центиметар само. Вратим се у кревет и умирен наставим да спавам.

      Зора није донела ништа лепо. Изашао сам на терасу на спрату и погледао двориште. Језеро. Право језеро, које је и даље расло. Вода је надолазила и даље. Врло споро, али ипак приметно. Сузе су ми саме кренуле. Поплављена ми је кућа у којој сам одрастао. Никада до тада нисам схватао колико сам везан за ову моју кућу. Нисам се у њој родио, али сам у њој одрастао и сад је поплављена, а вода и даље надолази. Брзо сам се прибрао. Нико не сме да види да сам потресен. Поготово Оги. С осмехом на лицу сам га довео до терасе и показао му воду. Види сине мало смо поплављени. Овде смо безбедни. 

     Убрзо су нам стигле прве вести да је и Обреновац потопљен. Сека нам је јавила да су њен свекар и муж кренули овамо да нас неким чамцем изваде из куће. Схватио сам да је време да се иде. Ова вода се неће скро повући. Оги, не бој се ништа, сад ће доћи теча Иван да нас води код тете. Оги се обрадовао. А како ће доћи? Па чамцем, рекох уз осмех. Супер, никад се нисам возио чамцем. Дошли су после 4 сата чамцем на који су случајно набасали. Приватним чамцем. Државни су већ били заузети спашавањем људи у граду. Из куће смо изашли кроз прозор. Право у чамац. Прво Оги, сад већ не тако весео и поново уплашен, па беба, Биља и Душан. Тата је остао да сачека да се врате по њега. Сео сам поред Огија и загрлио га и рекао да се не брине. А шта ако упаднемо, ништа рекох, вода није дубока, до татиних је груди, тата ће те држати у наручју, а вода те неће ни пипнути! Крвнички сам стезао конопац везан за чамац и смешкао се сину...

    Убрзо смо били на безбедном!