понедељак, 28. новембар 2011.

Тиха патња


Нисам те дуго видео. Скоро двадесет година је прошло од кад смо се видели последњи пут. А ипак, има већ две-три године како те се често сетим.
Ишли смо заједно у основну школу. Седели смо заједно у клупи неколико година. Одлично смо се слагали. Оног трена када би сели једно поред другог улазили смо у неки наш свет. Ништа није постојало око нас, ни одељење, ни учитељица, нико... Причали смо непрекидно. Тек упорно опомињање учитељице би нас ућуткало... Само на кратко, а већ после пар минута бисмо настављали. Мајка је долазила са родитељског и држала ми предавање да не причам са тобом на часовима. Бранио сам се, оптужујући тебе да ти причаш, а ја не. Исто си ти радила код твоје мајке. Истина је била да смо причали обоје. Били су то они стални дечији разговори о свему и свачему.
У старијим разредима нисмо седели заједно. Чак ни у истом реду. У неком периоду сам схватио да волим да видим кад се смејеш, да бих могао да се утопим у твојим сјајним очима. Поново сам хтео да причам са тобом, али сада неке друге приче. Покушавао сам немушто то да ти кажем. Слабо ми је ишло тих година. Знала си шта мислим, али тебе и остале девојчице су привлачили неки други дечаци, старији. Постала си моја тиха патња.
После основне школе видео сам те још једном или два пута. То више ниси била ти. Кренула си другом страном стварности. На крају те је, исувише рано, стара госпођа у црном одвела на другу страну.
Пре две-три године сам ушао у једно од нових одељења које сам добио. Као и увек, почео сам са причом, шта ћемо и како ћемо радити и глас ми је замро. На тренутак ми се учинило да седиш у једној од клупа. Нисам могао да верујем колико ме је девојка подсетила на тебе. Исти осмех, исте сјајне очи...
Скоро сам пронашао неку нашу стару фотографију. Дуго сам је гледао.
Остала си моја тиха патња...



четвртак, 29. септембар 2011.

Година

            Прошло је годину дана...Без тебе...Не могу да верујем да је већ толико прошло, а јесте прошло. Нестварно брзо. А опет ако зажмурим, можда могу да избришем ту годину, да вратим време уназад. Ево жмурим. Враћам време. Ајде...уђи...види што не спавам још...види шта Огњен ради...хоће ли сутра у обданиште...жмурим...јасно те видим, чак ти и чујем глас...где је Биља, спава, а Оги, и он спава, па бежи и ти у кревет, сад ћу, мани се тог компјутера, гледај какве су ти очи, црвене, а и сузе ти, не сузе од компјутера...жмурим, а сузе иду...ипак и даље те јасно видим, стојиш испред мене, сад ћутиш, забринуто ме гледаш, чини ти се да сам се некако променио, нисам, променила ме је ова година, али сам је избрисао и исти сам као и пре, зар не видиш да нема промене, могу чак и да се насмејем...не могу, сад не могу, уста ми се криве у нешто што не личи на осмех...променио сам се... мање се смејем...није само то, седиш сам, а не слушаш музику, не слушам, само понекад, често ме погоде песме, подсећају ме на тебе...тишина је боља...кад је тишина могу да те чујем...жмурим...чујем те, ту си и даље... хоћеш ли бити ту и ако престанем да жмурим, да ли је стварно избрисана година, можда је није ни било, можда, ако отворим очи, ти ћеш стварно бити ту...жмурим, стеже ме нешто у грлу...отварам очи...нема те...време нисам вратио...нема те...МАЈКО...
           

субота, 9. јул 2011.

666

                  Путујем сам. Идем по жену и дете у тазбину. Само ја и моја верна шкода. Пут је лош. Шкода не мари много за рупе на путу. Покушавамо да их избегнемо, али је то врло тешко. Најгоре ће бити кад будемо прелазили пругу, тамо су рупе неизбежне, а има неколико прелаза. Мало је досадно путовати сам, али ту је радио да разбије монотонију. Нема баш пуно станица да ваљају, али нађе се понешто, пристојно за пут. Рука на мењачу, кажипрст таман близу да мења станице, да видимо шта има, тачно је 17 часова, ово су вести дана: Грчка паралисана, Срби обележили Видовдан, Путеви нису угрожени, изјавио министар Мркоњић, ух јебем ти каква рупа, замало да ми отпадне точак, Скупштина укида имунитет за проблематичне, јебале вас вести, клик, мене си звала, а срце дала другоме да га испроси, ко би реко чуда да се десе, па Миљацка мостове односе, хеј па ово су деца највише слушала на матури, Халид, е, како сам волео Халида кад сам био мали, а онда сам порастао, хахахахах, да не могу теби доћ, да не могу улицом ти проћ[1], слушате Радио Рака Ешингер, Само за две јаче девизне госпође  из Лазаревца, хахахаххаах, не могу да верујем, поздрав од Микија из Сопота, Нисам лопов,  ал бих знао том човеку шта бих крао[2], клик, флојд, флојд, флојд, е то може, ко је даса у екстази када преко стотке гази, флојд, флојд, флојд, рефлекс му је као муња, за њим јато риба цуња[3], ево и ибарске, сад само да прејашемо ове пруге и нема више неких напора, јеботе, ја причам са шкодом , није то тако страшно, кад сам био мали имали смо неку шкоду, тата јој је дао име – Соња, у вашем су граду паклени возачи, челичних живаца, откуд сад одједном ови облаци, а тамо преко пруге као да је неки дим, мора да је неко нешто запалио, ово је вријеме паклених возача, ово је вријеме паклених возача[4]...
            Рампа је спуштена, значи иде воз, зауставим шкоду, само ја чекам да пређем, никог испред, никог иза, а никог ни из супротног смера, баш чудно, један мушкарац стар око 35 година погинуо је јутрос на пружном прелазу, због  квара на рампи, ма, јебем ти, какаве су сад ово вести изненада и баш ова, када ја чекам да пређем пругу, клик, common sense is ringing out the bell, This ain't no technological breakdown, Oh no, this is the road to hell[5], е, баш ми је сад требао Крис Реа, клик, What did I see? Could I believe? That what I saw that night was real and not just fantasy, Мејдени, може, погледам у инструмент таблу, температура је у реду, бројач километраже од кад смо сипали гориво, стоји на цифри 666, да ли је ово могуће, напољу са оне стране пруге онај дим сад личи на маглу, In the mist dark figures move and twist, was all this for real or just some kind of hell 6-6-6 the Number of the Beast[6], клик, могу и без радија, још ћу свашта да утрипујем, а и овај воз што не наилази већ једном. Никад оволико нисам чекао воз. Нема нигде живе душе. Куц, куц. Замало да вриснем, погледам у стакло на сувозачевим вратима и видим неког како ми куцка. Показује ми палац окренут ка прузи, хоће да га повезем, ајде, упадај, кажем му, а док је улазио, рампа се полако подигла иако воз није прошао, надам се да више нећу имати ових незгодних трипова, тип се полако везује, ја покренух шкоду и док сам прелазио пругу, погледах га први пут и видех типа неодређеног пола, са кратком црном фризуром, где је свака длака водила своју политику, са сребрном минђушом у увету, и то у облику косе за кошење, на врату је имао тетоважу 666 и у тренутку док сам га запањено гледао, погледао ме је својим црним очима, у којима се нису виделе зенице, руком је посегнуо ка радију...клик,
Please allow me to introduce myself
I'm a man of wealth and taste
I've been around for a long, long year
Stole many a man's soul and faith
And I was 'round when Jesus Christ                   
Had his moment of doubt and pain
Made damn sure that Pilate
Washed his hands and sealed his fate
Pleased to meet you
Hope you guess my name[7]
...
 Шокиран, погледах право, додадох лаган гас и шкода полако, уз звуке Стонса, клизну са пружног прелаза у густу маглу...



[1] http://www.youtube.com/watch?v=RNmTqkY-Zig
[2] http://www.youtube.com/watch?v=lkuKdAZCTAA
[3] http://www.youtube.com/watch?v=E9Ztn5Fa_O4
[4] http://www.youtube.com/watch?v=sCJgvQjjOU0
[5] http://www.youtube.com/watch?v=TUfShooOeGQ
[6] http://www.youtube.com/watch?v=q9kT37eIkaY
[7] http://www.youtube.com/watch?v=6ZZ7EX4eoE0

субота, 4. јун 2011.

Мрачна прича


Ево ме. Дошао сам ти. Смешкаш се. Драго ти је да ме видиш. Донео сам ти цвет. Јесте. Ружа. Од оне мини руже из дворишта. Знам не би требало да је кидам, али ето. Ставићу је одмах у воду да ти дуже траје. Чек да те пољубим. Ниси навикла. Знам. Донео сам ти мало кикирикија и тоник, онај прави. Не чекам да ми кажеш хоћеш ли, сипам ти тоник у чашу и узимам мало кикирикија у шаку, а остатак у кесици стављам испред тебе. Не узимаш. Ћутиш. Нешто недостаје. Чекај. Запалићу свећу. Ето, сад је мало боље.  

Седох наспрам тебе. Гледам те. Смешкаш се и даље. Ја сам намрштен. Знам, не волиш кад сам намрштен, али ја тренутно не могу да се смејем.  Не виђамо се више као некад. Ти мене, верујем, чешће виђаш, ја тебе ретко. Тешко ми је. Сад сам ти близу, а опет сам тако далеко. Ћутимо. Као некад, кад сам ти долазио на јутарњу кафу. Имали смо читав ритуал. Некад би причали, а некад само ћутали. Ћутали, али заједно. Решавали проблеме ћутећи. Проблеми су и сад исти, само што си се ти удаљила. Више их не решаваш. Не стишаваш огањ. Смешкаш се. Волео бих да ми кажеш шта да радим. Нећеш? Не можеш. Ћутиш и даље. Не можеш ништа да ми кажеш, само се смешкаш и даље. 

А ја? Мрштим се све више. Намрштен изглед је постао део мене. Понекад ме чело заболи колико сам намрштен. Често помислим да више не знам да се смејем. Има тренутака кад се смејем, имам и разлога за радост, али мрштење постаје део мене. Некад си ми руком прелазила преко чела и мрштење је престајало. Прошла су та времена. Сада ме не можеш дотаћи, али се зато смејеш. Волео бих да ти сада узвратим осмех, да ти покажем оне две роде на оном дрвету и оног фазана, тамо на ливади, знаш колика су ми опсесија птице биле. Не могу. Ни да се насмејем, а ни птице више нису важне. Они дроздови што су сваке године долазили, ове нису дошли. Ваљда и њима смета што више ниси ту. 

Свећа је изгорела. Идем ја сад. Ето ме за неки дан. Чекај да те пољубим још једном.

 Често ми недостајеш. Заправо, увек ми недостајеш. 

Мајко...

понедељак, 30. мај 2011.

Есеј о најлепшој


                Овај есеј је настао док сам био у војсци. Намењен је био мојој тадашњој девојци, а садашњој жени. Један од мојих суптилних начина за освајање  њеног срца.

 
              Ово није уобичајени есеј, па га зато нећу ни писати по књижевним правилима, која и не знам. Потрудићу се да у овом есеју докажем да је моја девојка најлепша на овом свету. Прво ћу поставити неколико теза, које ће ми помоћи да докажем основну тезу овог есеја. Поновићу је још једном: Моја девојка, Биљана Живановић, је најлепша на овом свету. Све даље написано има циљ да се то и докаже.
            Прва помоћна теза је: На овом свету је само једна најлепша девојка. Ово је апсолутно логично. Може постојати само једна најлепша девојка. Не могу бити две, јер само једна може бити најлепша, осим ако у питању није двојница, што је посебан и специјалан случај, који ћемо игнорисати.
            Постоји неко универзално схватање о лепоти из којег произилази да је само једна девојка најлепша. Нису сви на овом свету свесни тог универзалног правила по ком се одређује најлепша. То је, да направим поређење, као са истином. Само је једна универзална истина. Постоји гомила различитих тумачења истине, али се свако мора сложити да је само једна права истина. Тако је исто и са лепотом. Постоји више различитих тумачења и о лепоти и о томе која је девојка најлепша. Већина ће рећи: моја је девојка најлепша. Сви ће то приписивати заљубљености и апсолутној необјективности, јер сви сматрају да то чаробно осећање љубави према неком чини да мислиш да је да је твоја вољена особа у свему нај, нај, нај. Наравно у конкуренцију улазе и оне девојке, за које бар неко мисли да су најлепше, па иако није у њих заљубљен. Значи, постоји гомила девојки за које неко мисли да су најлепше. Према овој тези само једна од свих може бити најлепша. То је она која апсолутно одговара универзалном схватању лепоте.
            Е, сад треба да докажем да је моја девојка најлепша по том универзалном схватању. Овде ћу се поново послужити истином. Јако је тешко да се зна шта је права универзална истина о нечему. Још теже је доказати да је нечија истина универзална истина, а још теже је доказати да је нечија истина није та универзална истина. Заправо пошто је за људске прилике немогуће знати шта је права истина, апсолутно је немогуће доказати, да ли је нечија истина универзална или није. Тако је исто немогуће доказати да ли је нека девојка најлепша или није по универзалном схватању лепоте. Због тога се ја нећу ни бавити доказивањем да је моја девојка најлепша по универзалном схватању. Само ћу поставити тврдњу: Моја девојка је најлепша на овом свету по универзалном схватању.
            На другима је да оборе ову тврдњу. Не може је оборити ниједно људско биће, јер ниједном није познато универзално схватање лепоте. Према томе: Моја девојка је најлепша на овом свету.

четвртак, 14. април 2011.

Инсајдер 2

ЈЖ: Ево нас поново у студију после једног од најдужих блокова реклама у историји телевизије. Са нама је Жељко Јовановић, стварно не знам зашто, али ето..
ЖЈ: Опет ме прозивате!
ЈЖ: Ја? Ма не! Само вам се чини. Да се вратимо на тему емисије. Која је тема ове емисије? А да! Приче једног не тако младог писца.
ЖЈ: Ово превазилази све границе. Шта вам значи не тако млад?
ЈЖ: Нисте баш у цвету младости. Колико оно имате година?
ЖЈ: Зар је то важно?
ЈЖ: 35?
ЖЈ: Не! 34.
ЈЖ: Ма дајте, па овог лета пуните 35.
ЖЈ: Па, да.
ЈЖ: Због чега вас толико погађа тема година?
ЖЈ: Не погађа ме. Немам никакав проблем са годинама.
ЈЖ: Постоји прича да сте се баш губили уз песму Да су мени двадесет и две...
ЖЈ: Ко вам је то рекао? То су најобичније инсинуације!
ЈЖ: Немојте тако. Ми имамо изворе врло блиске вама. Ту се спомиње и неко Мало Злато...
ЖЈ: Знам ко вам је рекао!
ЈЖ: Значи, тачно је! Ипак сте се губили!
ЖЈ: Нисам! Само је та песма навођена због броја година.
ЈЖ: Можете ли да појасните?
ЖЈ: Па била је једна слатка девојка, мало више млађа од мене, приметио сам је у аутобусу и...
ЈЖ: Опет млађе девојке. Зар стварно мислите да су гледаоци наивни? Па која би вас млађа хтела?
ЖЈ: Нисам ни рекао да ме је хтела!
ЈЖ: Али сте јој дали надимак Мало Злато, зато што вас није хтела?
ЖЈ: Тај надимак је настао у разговору између мене и вашег доушника...
ЈЖ: Не! Немоте рећи његово име. Рецимо да се зове Немезис.
ЖЈ: Рецимо. Немезис и ја смо јој дали тај надимак због косе која је била скоро боје злата, а мала, зато што је била мало млађа од мене.
ЈЖ: Мало млађа?
ЖЈ: Мало више млађа.
ЈЖ: Добро. Нека остане на томе да су вас хтеле и мало млађе девојке...
ЖЈ: Опет вам понављам, ја то нисам рекао.
ЈЖ: Значи, ви сте њих хтели?
ЖЈ: Неее! У ствари неке сам хтео...
ЈЖ: Па тако кажите! Сад ће ваљда емисија добити мало занимљивији ток. Кажите нам да ли сте некад нешто остварили код млађих девојки.
ЖЈ: Јесам. Све моје девојке су биле млађе.
ЈЖ: Шта? Ви сте као имали више од једне девојке? Имали сте неку девојку пре ваше садашње супруге?
ЖЈ: Наравно да сам имао!
ЈЖ: Знате да се измишљене девојке не рачунају?
ЖЈ: Е, па ово превазилази сваку меру! Како се скида ова бубица? Одлазим!
ЈЖ: Немојте. Мало се шалим са вама. Немојте нас напустити!
ЖЈ: У реду, али немојте да се ово понавља.
ЈЖ: Неће. Знамо ми да сте имали још неке девојке, неке виђене, неке невиђене...
ЖЈ: Еј!!!!
ЈЖ: Пардон, невиђено лепе!
ЖЈ: Овај пут сте се извукли.
ЈЖ: Пређимо на мало актуелнију тему. Како стојите са момцима?
ЖЈ: Молим?
ЈЖ: Да ли сте некад имали момка?
ЖЈ: Е, свашта. Нисам. Што питате?
ЈЖ: Имамо информацију да су вас једно време ретко виђали са девојкама, око вас су били све дечаци.
ЖЈ: То је донекле тачно.
ЈЖ: Охохо! Докле је тачно?
ЖЈ: Кад сам био у војсци, око мене су били, како би ви рекли све дечаци, али то је нормално за те услове.
ЈЖ: Шта је нормално?
ЖЈ: Нормално је да су у војсци све момци, девојкама није омогућено да служе војску заједно са мушкарцима.
ЈЖ: Да ли је било међу вама тебанске солидарности?
ЖЈ: Не знам на шта мислите?
ЈЖ: Како не знате? Ви сте ваљда некакав историчар? Чули сте за тебанску Свету чету?
ЖЈ: Чуо сам.
ЈЖ: Сигурно знате да су се они међусобно... , како бих рекао, ипак смо ми у ударном вечерњем термину, ...да су се они волели. Знате онако...хомосексуално!
ЖЈ: Ма, немојте молим вас. Ви то користите ове нове теорије. Испаде да су сви били геј и да никад нико није био стрејт. Још ако ми кажете да је Александар Македонски био геј...
ЈЖ: Мислите, Александар Велики?
ЖЈ: Мислим, Александар Македонски, или Велики, свеједно је.
ЈЖ: Немојте. Уопште није свеједно. Мене је мој професор латинског научио да ви историчари немате појма и да је он искључиво Александар Велики, а не Македонски!
ЖЈ: Па, ваљда сам ја историчар! Он предаје латински!
ЈЖ: Добро сте рекли. Ваљда сте ви историчар! Него да се вратимо теми. Да ли је или није било тебанске солидарности у вашој јединици?
ЖЈ: Није!
ЈЖ: Шта, као сви су били стрејт?
ЖЈ: Колико ја знам јесмо!
ЈЖ: Према информацијама које смо добили од једног вашег друга из војске, двојица припадника вашег вода су се редовно закључавала у веце. Да ли је то тачно?
ЖЈ: Мислим да јесте.
ЈЖ: Јесте или није?
ЖЈ: Јесте.
ЈЖ: Па шта су тамо радили, ако нису били Тебанци?
ЖЈ: Дували су.
ЈЖ: НЕЕЕЕЕ! Па какав је то речник? Ипак је ово ударна емисија, па ово и мала деца гледају! Немојте такве перверзарије да изговарате!
ЖЈ: Ма, мотали су џоинте тамо. То сам мислио.
ЈЖ: Аха. Наркоманија у војсци. Мислио сам да је то било само у време старе Југе. А шта сте ви мотали?
ЖЈ: Ма, смотаћу ти шамарчину, кад те сад ухватим!
Глас из позадине: Обезбеђење!!!! Пуштај рекламе!

четвртак, 24. март 2011.

Инсајдер 1



Глас из позадине:  Вечерас на вашој омиљеној телевизији, најбољи talk
show и најбољи водитељ Јован Жељић угостиће новог писца, професора историје Жељка Јовановића.Јован Жељић: Добро вече драги гледаоци, ево нас по ко зна који пут у најбољој емисији на свету под називом...
Публика: У вашој глави!!!!
ЈЖ: Вечерас је са нама нова звезда наше књижевности, мајстор писане 
речи, који своје приче објављује само путем интернета на свом блогу, иначе професор историје Гимназије у Обреновцу...Жељко Јовановић. Добро вече професоре, могу ли да вас зовем професоре?

Жељко Јовановић: Добро вече, Јоване. Нема потребе да ме зовете 
професоре, ипак смо ми, чини ми се истих година. Можете слободно да ме зовете Жељко.
Ј.Ж: Не бих баш рекао да смо истих година, али добро, нека 
буде.Жељко, кажите нам, како сте почели да пишете?
Ж.Ј: Па, пре десетак година један мој пријатељ је отпутовао у Америку...
Ј.Ж: Немојте одмах са Америком. Шта мислите да само ви имате пријатеља у Америци?
Ж.Ј: Немам пријатеља у Америци...
Ј.Ж: Зар нисте сад рекли да је отпутовао у Америку?
ЖЈ: Јесам, али се недавно вратио.
ЈЖ: Из Америке?
ЖЈ: Не, из Аустралије.
ЈЖ: Чекајте, зар нисте рекли  да је отпутовао у Америку?
ЖЈ: Јесам.
ЈЖ: Па како онда из Аустралије?
ЖЈ: Пустите ме да кажем.
ЈЖ: Изволите.
ЖЈ: Отпутовао је на студије у Америку, па је после отишао у Аустралију.
ЈЖ: Студије?
ЖЈ: Да. Астро-физике.
ЈЖ: Астролог значи.
ЖЈ: Не. Астроном, заправо астро-физичар.
ЈЖ: Зар то није исто? И једни и други се баве звездама.
ЖЈ: Није баш тако...
ЈЖ: Добро. Маните науку. Какве то везе има са вашим причама?
ЖЈ: Ми смо се дописивали преко интернета и тако кад сам схватио да не
знам шта бих му писао и написао сам неколико кратких прича.
ЈЖ: Које од ових објављених?
ЖЈ: Бојим се да није ниједна.
ЈЖ: Ниједна? Због чега? Мислите ли да те прве приче нису довољно 
добре? Ни ове вам нису бог зна какве.
ЖЈ:Извините, молим вас. Мислим да су прилично добре. Неке мање 
неке више, али свакако нису лоше.
ЈЖ: Нек вам буде.
ЖЈ: Те прве приче нисам сад објавио зато што сам их поклонио.
ЈЖ: Поклонили сте их?
ЖЈ: Да.
ЈЖ: Коме? Због чега?
ЖЈ: Не бих вам то рекао....
ЈЖ: Али наша јавност има право да зна.
ЖЈ: Мислим да нема.
ЈЖ: Много нешто мислите. Да нисте ви можда те приче продали 
па су искоришћене под туђим именом?
ЖЈ: Не. Приче се не продају. Поклонио сам их.
ЈЖ: Никад не бисте продали причу да буде искоришћена од неког другог?
ЖЈ: Никад.
ЈЖ: Ми имамо податак да сте извесном М.Д-у продали своју причу још 1989. године.
ЖЈ: Не сећам се.
ЈЖ: Немојте тако. Па ви сте историчар. Професија вам је таква 
да се сећате и најмањих ситница. Били сте шести разред, вашем 
другу сте продали причу, коју је он потом потурио на писменом 
из српског и добио 5. Прича је била о брању шљива и о томе како 
се пече ракија. Да ли вам се враћа сећање?
ЖЈ: Нешто као кроз маглу. Помогао сам му да напише. Нисам му продао...
ЈЖ: Нисте му помогли! После писменог вам је купио сладолед.
ЖЈ: Не сећам се. Уосталом, како ви то знате?!
ЈЖ: Зато што је име ове емисије...
Публика: У вашој глави!!!!
ЖЈ: Добро. Видим да сте урадили домаћи. Ипак ове приче нисам продао него поклонио.
ЈЖ: Све из тог периода.
ЖЈ: Све.
ЈЖ: Ми имамо информацију да имате у поседу још две приче настале у том периоду, а да нећете 
да их објавите.
ЖЈ: Ко вам је то рекао?
ЈЖ: Није важно. Да ли је то истина?
ЖЈ: Јесте.
ЈЖ: Кажите нам, због чега не желите да их поделите са вашим верним читаоцима.
ЖЈ: Мислим да нису довољно добре.
ЈЖ: Као да ове јесу.
ЖЈ: Опет ви!
ЈЖ: Извините. Ми имамо информацију да су те приче ласцивне.
ЖЈ: Ма, ко вам је то рекао!!!
ЈЖ: Па је ли то истина или није?
ЖЈ: Није. Приче су о неким мојим дилемама у вези неких млађих девојки кад сам био студент.
ЈЖ: Каквих дилема?
ЖЈ: Па, био сам врло популаран својевремено и било је девојки које су хтеле...
ЈЖ: Шта су хтеле?
ЖЈ: Па, да постанемо мало приснији.
ЈЖ: Са вама?
ЖЈ: Са мном.
ЈЖ: Ма ајте молим вас. Па сви знамо на шта сте личили тада? 
Ко би вас хтео са оном дугом косом?
ЖЈ: Што? Баш ми је добро стајала.
ЈЖ: Нек вам буде. А и оне огромне наочари...
ЖЈ: Па није било другачијих!
ЈЖ: Немојте. Ево, вероваћемо вам. Кажете били сте популарни?
ЖЈ: Да.
ЈЖ: И? Шта је проблем са причама? Да нису пуне дивљег и необузданог сек.....
ЖЈ: Неееееее!!! Само нека двоумљења око неких питања.
ЈЖ: Којих?
ЖЈ: Да ли је у реду бити у вези са девојком 5-6 година млађом, на пример.
ЈЖ: Ма као да вас је нека млађа хтела...
ЖЈ: Опет ви! Било је и таквих. Нисам хтео ништа са њима, 
али сам њихове покушаје преточио у приче.
ЈЖ: Можете сад да их објавите.
ЖЈ: Не. Мало су застареле и више не приличе једном ожењеном 
човеку, оцу једног детета. Хтео бих овом приликом да поздравим 
жену и сина који нас гледају....
ЈЖ: Не! Нису вам ово жеље и поздрави. Мало сте нас сморили, па зато – РЕКЛАМЕ!!!!