Сећам се времена кад ми
је било тешко пустити сузу. Није било шансе да се скотрља низ лице. А онда си
отишла. И сузе су ишле. Саме... Свуда...Често... Мислио сам да ће с временом
бити лакше и да ће престати да теку, да ћу се навићи да си отишла... Погрешно
сам мислио. Нисам се навикао. А како изгледа, никад се нећу ни навићи...
Прошло је више од три године од кад си отишла, а мени се
чини као један трептај. Не прође ни дан, а да не помислим на тебе. Невероватно
је колико ме ствари подсећа на тебе. Колико ситница. Ствари које си волела.
Ствари које смо заједно волели. Довољна је једна мисао и сузе су ту. Једино што
се променило током овог трептаја је то што сада знам да их исконтролишем, да их
зауставим, да не склизну низ лице... Тренутно их зауставим, али се оне претворе
у бол у грлу који зауставља дисање на тренутак и онемогућава говор...
Довољна је ботаника Пепе Бандића, кос на врху дрвета, рум
касато, Џемс Бонд, кесица кикирикија, сијасет празника, рођендана, рођења, 11 април
и осми март, светац и птице умиру певајући, гербер и рајска птица, нануле и
чардак... и говор је онемогућен.
А има и неколико нестварних тренутака који су ме готово
сломили.
Тренутак први се одиграо у ходнику породилишта. Кад се Нађа
родила, чекамо да видимо дете кум Влада, срећни тата и ја први пут чича! Звони
ми мобилни. На екрану пише: мама! Ја шокиран, не знам да се јавим, не смем да
се јавим, унезверено гледам около, на крају некако се јавим, са друге стране Жабин
глас. У тренутку сам потпуно заборавио да она користи твој број, а у именику
нисам променио.
Једном је Жаба обукла твоју хаљину и ушла код мене у собу.
Око је видело Жабу, а мозак је регистровао тебе. Шок! Онемогућен говор!
Тренутак нестваран три. Озбиљан разговор са Огијем.
Што је бака отишла на небо!
Па,
морала је тако.
А
што? Је л била стара?
Јесте.
А
је л деда стар? Хоће ли и он на небо?
Хоће
једног дана. Кад порастеш, он ће остарити и отићи ће код баке.
Хоћеш
ли ти остарити?
Нећу.
Неће твој тата никад остарити! Бићу увек млад!
А
је л нећеш отићи на небо? Ја бих био тужан!
Хоћу,
једном кад ти будеш остарио и дуго ћу те чекати горе.
А
кад?
Па кад будеш ти остарио! А ти си
још мали и проћи ће пуно, пуно времена док остариш, а и тата ће бити увек млад.
Не брини ништа.
Не бринем. А је л тебе
чека бака?
Чека. Чека мене моја
мај...
Бол у грлу. Недостатак
вездуха. Онемогућен говор. Стегох малу руку...
Мајко...
