Рођендан

Седим већ неко време за белим листом овог ворда. Хтео бих да ти напишем нешто, али ето инспирације нема ни за лек. Већ сам три минута у дану твога рођендана. Колико би напунила данас, није више важно. Шта значи 62, кад си стала на 55? Ништа. Али опет данас је твој рођендан...

Да ти кажем да ми недостајеш, није потребно, а ни да те се сетим сваког дана, јер то сигурно знаш. Знаш ли? Или после нема ничег? Ништавило неко или чекаоница? Или си, како кажу деца, на небу? Волим да мислим да си ту близу, да ме гледаш очима гугутке која нам се настанила на крушци, такиши, коју је ђед накалемио као поклон теби. Виђаш ли га? Прича ли ти о рату исту причу? Или се нисте ни срели?

Баш не знам шта да напишем. Ето, мало радим твој посао снова. Тркам се са Жабом у броју прочитаних књига. Прочитане пишемо у свеску као ти што си некад радила. Седамсто и кусур је цифра. Није баш све записано што сам прочитао. Сећаш се, оне дечје су остале записане у првој свесци, коју је време појело. Сећаш ли се или је тамо сад за сад? Толико питања. Премало одговора. Нада... Вера... А опет, ко зна? Не знам док не доживим. Не желим још увек ни да сазнам. Тек четврт живота је прошло. Мислиш да не може да се догура до 160? Можда може... Милостив је Он. Или... Не желиш да ме видиш скоро? Разумем. Има времена. Вечност напишем па обришем. Коме треба? Ти је можда имаш? Или..?

Стварно ми не иде ноћас. Пола један већ, а ништа... Можда је боље да престанем. Да завршим са једином реченицом због које сам и почео да пишем. Нећу ти то рећи. Нисам, ни док си била са ове стране, или се бар не сећам. Али си увек знала. И сад знаш. Само ћу написати, само то што је требало само помислити.

Срећан рођендан мајко...