Много тога се десило од кад си нас оставила пре четири
године и отишла на неко, надам се, боље место. Углавном су нам се дешавале лепе
ствари, добре ствари, одличне ствари! Било је и оних које не ваљају, али много
мање. Ове године је све то засенила поплава. Као да није довољно што тебе више
нема овде са нама, него је још морало и да се уништи готово све оно што сте ти
и тата годинама заједно градили и у шта сте улагали све што сте имали: крв,
сузе, зној, осмехе и бескрајне сате приче о томе шта и како урадити, да ли је то
привремено решење или трајно (привремени сточић за телевизор, стар око 25
година ни поплава није уништила, вратили смо га неки дан), да ли купити нове
столице или направити неке квалитетне, али од седамнаест врста дрвета... Све
сте то слагали годинама и кућа је имала неку своју душу. Сваки део намештаја је
имао неку своју причу, па макар то били и неки уврнути ексери, за који се тата
још увек сећа од које твоје рођаке сте их добили. Нисам знао гомилу тих прича иако
сам одрастао уз ову кућу, и уз градњу и сређивање које није никад завршено.
Поплава нам није уништила кућу, али ми се чини да је
уништила њену душу. Пропала је већина намештаја која нас је свакодневно
подсећала на тебе. Твоја и татина спаваћа соба је комплетна страдала. Ту собу
која је била најпријатнија у целој кући, где су сви волели да одспавају, и кад
смо били клинци и кад смо били велики, и ови нови клинци кад су стигли, сви су
се гурали да ту спавају. Ламперија и преграде са твојим керамичким фигурама и
гомила других ствари. Већину те дрвенарије коју је вода упропастила тата и ја
смо исекли на дрва, да ложимо ове зиме. Никад ми теже није било стругање дрва.
Као да сам секао део свог живота. Тестера се врти, зуји, сече комад по комад, а
заправо сече сећања. Свако дрво једна прича. У паузи, тата се присећа одакле
сте то набавили, где сте морали да идете да то купите, ко вам је помогао, и још
хиљаду и једну причу... Цело лето нам је прошло у прању, дезинфекцији, прању,
прању, дезинфекцији, прању, кречењу, лакирању, нервирању, плакању, кад нико не
види, плакању, кад сви виде, причању и стално смо, увек, мислили на тебе!
Средили смо поново твоју и татину собу и трпезарију. Полако
сређујемо и остале собе. Вратили смо неке ваше ствари, које су преостале. Твоју
гардеробу, коју и даље чувамо, сложили смо поново, и твој хеклерај и још неке
ствари... Полако се све то сређује. Не журимо. Улазим свакодневно у то
приземље, али некако ми то није то. Не знам кад ћу моћи да будем доле, а да ми
кнедла не буде у грлу, а суза у оку. Видим ново, а душа жели да видим старо.
Зажмурим често и опет је све као некад: тата лежи на клупи, преморен, спава, ти
седиш на старом месту, хеклаш и гледаш неку серију, ламперија на зидовима,
преграде, бродски под, ваша спаваћа соба ме мами да се склоним тамо и извалим
на ваш брачни кревет, из дневне собе ме привлачи хиљаду и једна ствар, а у кроз
ваздух стиже питање Жељо, сине, хоћеш
кафу или одмах да ручаш? Хоћу кафу, нисам нешто гладан, а шта има за јело!?
Отворим очи. Илузија је готова. Зидови бели, празни. Нема
те, нема сећања, нема ничега! Само бол и сузе.
Морам ти рећи, да сам понекад емоцијама занесен и да ми сузе
замуте вид и тада те не видим овде. Неке мале велике ситнице ми, ипак, јасно
ставе до знања да те има овде са нама и да твоју присутност никаква вода не
може испрати из ове куће. У неким моментима ми буде јасно да смо успели не само
да одржимо сећање на тебе, већ и да га пренесмо не само на Огија који је био
мали кад си отишла, већ и на ове мале жабе, које су стигле после твог одласка.
То ми је јасно када на гробљу, када ти пољубимо слику, и
кренемо ка капији, Невена пружа руке ка твојој слици и маше ти и виче ћао, ћао.
Или
кад рано, у шест сати пробудим Огњена, који је спавао у дединој новој соби,
подигнем га и он, док излазимо, обгрливши ме око врата, онако бунован, преко
мог рамена, погледа твоју слику крај кревета и каже: Добро јутро, бако.
Добро јутро, бако...
Мајко...
