Замисли! Ове зиме није било пуно снега. Блага нека зима. Нико се није посебно смрзао, чак ни птица на грани. Добро, можда само снајка твоја!
Ми, тврдоглаве мазге, нећемо да ложимо кад нама није зима. Ми смо, сећаш се, параметар за све. А није и да нисмо. Мислим, није да ја нисам. Само је моје исправно и ничије. И све више је тако. У свему. Чак и кад оћутим, не значи да мислим да нисам у праву.
Сећаш се?
Па, кад ћу да будем у праву ако не сад? Сад ће још мало 42 пуне године. Шта? Одакле ми толико? Па, теби је време стало, а нама овде и даље иде. Не жалим се. Шта ћу, тек четвртина живота прошла! Смејеш се сигурно. Онако тихо. Вечити оптимиста сам као и увек. Као онда кад сам са другарима пролазио поред гробља и рекао им да је то поглед на будућност.
Шалим се. Стварно сам као и увек. Нема мрачног гледања на будућност.
Само се једна ствар променила у односу на раније. Знаш. Причао сам ти већ. Имам тај стални бол у грлу, који се јавља изненада, изазван ситницама, а праћен је црвенилом и поплавом у очима. Свакодневно се јавља. Чини се да нема лека за овај бол. Лажу да време лечи све. Једино навикнеш да живиш с њим или не навикнеш.
Бујица из очију која се јавља с времена на време изазвана овим болом је доказ да се не могу навићи. Бол може свашта изазвати. На пример, шоља коју си ми купила оне године кад си последњи пут била у Врњачкој бањи. Не користим је. Бојим се да је не разбијем. Али понекад, ни сам не знам како, створи ми се у руци. Тада помислим да си ту и да си ми је ти додала. И бол. И бујица.
Или кад ме гугутка гледа са твоје крушке, такише. Оне што ти ђед накалемио. Помислим, ти ме гледаш.
Или кад лептир облети око мене и слети ми на руку. Не плаши се да ћу га ухватити и онда опет облети око мене. Помислим да си дошла да се играш са мном, као некад у старо време када сам носио панталоне на трегере.
И увек мислим да си негде близу, да ме стално пратиш ношена неким крилима.
Крилима анђела...
Мајко...
Нема коментара:
Постави коментар