Не знам ни сам како сам пронашао твој новчаник. Заправо, знам! Отворио сам врата твог дела ормара и он је био ту, на полици у висини очију. Твој стари, до краја коришћени новчаник. Нисам га дуго видео. Класичан женски новчаник, мени недефинисане боје. Нека боја која се прелива од тамно црвене до неке браон варијанте. Кожни је или бар ја мислим да је ово кожа. Похабан од дугог коришћења.
Састоји се од два дела која се отварају копчама. Отворим један део и видим гомилу преграда. У провидном одељку налази се Огијева фотографија сликана оног дана кад је изашао из породилишта. Ала се намрштио. Права љутица. Мргуд на нас - Јовановиће! Та преграда се може подићи и испод се налази још простора за слике и ту их има гомила. Једна татина црно бела из младости. Једна од оних због којих сам мислио, кад сам био мали, да је тата један од ,,отписаних''. На другој слици смо Жаре, Жаба и ја из периода кад је Жаба имала 5-6 месеци. На нашем двоседу седимо загрљени. Смешних фризура. Ми чупави, а Жаба ћелава беба. И сви смо мршави. Испод слике је нека порука тешко читљива. Неко ће неког звати чим дође кући. На другој страни сијасет слика за личну карту наређаних једна преко друге, две моје, једна са кратком косом, једна са дугом, једна Војина, две Жабине из различитих периода. Поред њих ујина слика из уметничких дана: хавајска свилена кошуља са два горња дугмета раскопчана, разбарушена фризура, наочари попут оних Дон Џонсона из Порока Мајамија, бркови ко у Краљевића Марка...Поред њих једна прука: Волим те! а испод познатим рукописом: И ја тебе злато моје. Са друге стране преграде неколико лажних отвора за картице, а испод преграда са плаћеним рачуном за мобилни, којем си се тако противила. Неколико визит карти, од неких доктора и две Жаркове. Једна док је био у неком ТиМ предузећу и једна на којој је директор сопствене фирме за пројектовање, извођење, инжењеринг и консалтинг. У осталим преградама нема ништа. У средини је рајфешлус, иза кога се крије још једна празна преграда.
Отворим сад новчаник са друге стране. Е, то су две преграде за паре. У једној твоја чековна картица из Јубанке, цедуља са неким телефонским бројевима и рачун из мењачнице за размењених 100 евра. У другој прегради је још један рачун од продатих евра. Овај од неке банке и на мало већу суму. Поред рачуна стоје две новчанице. Девизне. Једна од 500, а друга од 200 мађарских форинти.
У секунди кроз главу ми пролете наш обичај да на Бадње вече поред оџака, остављамо чарапе, да би нам Божић Бата оставио нешто. Увели смо то кад је Жаре, још мали кад је био, преплакао Божић јер није ништа нашао у чарапи. После смо стално добијали поклоне од Божић Бате. У прво време не знам ко је пунио чарапе, а после сам то ја преузео, и свакоме стављао по неку ситницу, поморанџу, орах, флашу банатског ризлинга, 500 динара... А једне зиме сам у твојој и татиној чарапи оставио 500 и 200 мађарских форинти, које су заостале са неког путовања у Будимпешту...
У истој секунди осетио сам и бол у пределу где би требало да је душа и сузе су кренуле...
Мајко...
