Нестварно

         Сећам се времена кад ми је било тешко пустити сузу. Није било шансе да се скотрља низ лице. А онда си отишла. И сузе су ишле. Саме... Свуда...Често... Мислио сам да ће с временом бити лакше и да ће престати да теку, да ћу се навићи да си отишла... Погрешно сам мислио. Нисам се навикао. А како изгледа, никад се нећу ни навићи...

         Прошло је више од три године од кад си отишла, а мени се чини као један трептај. Не прође ни дан, а да не помислим на тебе. Невероватно је колико ме ствари подсећа на тебе. Колико ситница. Ствари које си волела. Ствари које смо заједно волели. Довољна је једна мисао и сузе су ту. Једино што се променило током овог трептаја је то што сада знам да их исконтролишем, да их зауставим, да не склизну низ лице... Тренутно их зауставим, али се оне претворе у бол у грлу који зауставља дисање на тренутак и онемогућава говор...

         Довољна је ботаника Пепе Бандића, кос на врху дрвета, рум касато, Џемс Бонд, кесица кикирикија, сијасет празника, рођендана, рођења, 11 април и осми март, светац и птице умиру певајући, гербер и рајска птица, нануле и чардак... и говор је онемогућен.

          А има и неколико нестварних тренутака који су ме готово сломили. 

         Тренутак први се одиграо у ходнику породилишта. Кад се Нађа родила, чекамо да видимо дете кум Влада, срећни тата и ја први пут чича! Звони ми мобилни. На екрану пише: мама! Ја шокиран, не знам да се јавим, не смем да се јавим, унезверено гледам около, на крају некако се јавим, са друге стране Жабин глас. У тренутку сам потпуно заборавио да она користи твој број, а у именику нисам променио.

         Једном је Жаба обукла твоју хаљину и ушла код мене у собу. Око је видело Жабу, а мозак је регистровао тебе. Шок! Онемогућен говор!

         Тренутак нестваран три. Озбиљан разговор са Огијем. 

                  Што је бака отишла на небо!

                  Па, морала је тако.

                  А што? Је л била стара?

                  Јесте.

                  А је л деда стар? Хоће ли и он на небо?

         Хоће једног дана. Кад порастеш, он ће остарити и отићи ће код баке.

                  Хоћеш ли ти остарити?

                  Нећу. Неће твој тата никад остарити! Бићу увек млад!

                  А је л нећеш отићи на небо? Ја бих био тужан!

                  Хоћу, једном кад ти будеш остарио и дуго ћу те чекати горе.

                  А кад?

Па кад будеш ти остарио! А ти си још мали и проћи ће пуно, пуно времена док остариш, а и тата ће бити увек млад. Не брини ништа.

Не бринем. А је л тебе чека бака?

Чека. Чека мене моја мај...

      Бол у грлу. Недостатак вездуха. Онемогућен говор. Стегох малу руку...

     Мајко...

        

        

Новчаник

  

   

     Не знам ни сам како сам пронашао твој новчаник. Заправо, знам! Отворио сам врата твог дела ормара и он је био ту, на полици у висини очију. Твој стари, до краја коришћени новчаник. Нисам га дуго видео. Класичан женски новчаник, мени недефинисане боје. Нека боја која се прелива од тамно црвене до неке браон варијанте. Кожни је или бар ја мислим да је ово кожа. Похабан од дугог коришћења. 

     Састоји се од два дела која се отварају копчама. Отворим један део и видим гомилу преграда. У провидном одељку налази се Огијева фотографија сликана оног дана кад је изашао из породилишта. Ала се намрштио. Права љутица. Мргуд на нас - Јовановиће! Та преграда се може подићи и испод се налази још простора за слике и ту их има гомила. Једна татина црно бела из младости. Једна од оних због којих сам мислио, кад сам био мали, да је тата један од ,,отписаних''. На другој слици смо Жаре, Жаба и ја из периода кад је Жаба имала 5-6 месеци. На нашем двоседу седимо загрљени. Смешних фризура. Ми чупави, а Жаба ћелава беба. И сви смо мршави. Испод слике је нека порука тешко читљива. Неко ће неког звати чим дође кући. На другој страни сијасет слика за личну карту наређаних једна преко друге, две моје, једна са кратком косом, једна са дугом, једна Војина, две Жабине из различитих периода. Поред њих ујина слика из уметничких дана: хавајска свилена кошуља са два горња дугмета раскопчана, разбарушена фризура, наочари попут оних Дон Џонсона из Порока Мајамија, бркови ко у Краљевића Марка...Поред њих једна прука: Волим те! а испод познатим рукописом: И ја тебе злато моје. Са друге стране преграде неколико лажних отвора за картице, а испод преграда са плаћеним рачуном за мобилни, којем си се тако противила. Неколико визит карти, од неких доктора и две Жаркове. Једна док је био у неком ТиМ предузећу и једна на којој је директор сопствене фирме за пројектовање, извођење, инжењеринг и консалтинг. У осталим преградама нема ништа. У средини је рајфешлус, иза кога се крије још једна празна преграда. 
     
     Отворим сад новчаник са друге стране. Е, то су две преграде за паре. У једној твоја чековна картица из Јубанке, цедуља са неким телефонским бројевима и рачун из мењачнице за размењених 100 евра. У другој прегради је још један рачун од продатих евра. Овај од неке банке и на мало већу суму. Поред рачуна стоје две новчанице. Девизне. Једна од 500, а друга од 200 мађарских форинти.

     У секунди кроз главу ми пролете наш обичај да на Бадње вече поред оџака, остављамо чарапе, да би нам Божић Бата оставио нешто. Увели смо то кад је Жаре, још мали кад је био, преплакао Божић јер није ништа нашао у чарапи.  После смо стално добијали поклоне од Божић Бате. У прво време не знам ко је пунио чарапе, а после сам то ја преузео, и свакоме стављао по неку ситницу,  поморанџу, орах, флашу банатског ризлинга,  500 динара... А једне зиме сам у твојој и татиној чарапи оставио 500 и 200 мађарских форинти, које су заостале са неког путовања у Будимпешту...

     У истој секунди осетио сам и бол у пределу где би требало да је душа и сузе су кренуле...

     Мајко...

Сајбер-спејс

Знам да се слабо сналазиш на компјутеру! Никад ниси савладала ни основне ствари. Мислим да би стварно могла да се потрудиш. Није то ништа тешко. Нове информационе технологије отварају велике могућности. Посебно би могла да обратиш пажњу на друштвене мреже. Преко њих можеш да комуницираш са било ким и знаним и незнаним, и са онима овде и са онима тамо далеко и са онима којима је већ стигло сутра и са онима, којима је и даље јуче.

Можда би могла да пробаш да успоставиш контакт и са мном. Довољно је да се мало потрудиш и да ми се јавиш на чету. То не би требало да ти буде тешко. Немој да журиш, бар ти имаш сво време овога света. Ми ћемо се свакако опет видети, али на нашу срећу, не тако скоро. Тада ћемо се и испричати. Ја се теби и овако врло често обраћам, али ти ми не одговараш. Немам повратну информацију. Зато је неопходно да што пре савладаш информационе технологије. Јави се на чету да се мало испричамо.

Или... Или... пошаљи ми мејл са неког твог налога. То ти је можда једноставније. Као да пишеш писмо. Одговорићу ти. Толико бих тога имао да ти напишем.....Верујем да углавном знаш све што ми се дешава, да ме будно пратиш, заправо, да нас све и даље будно пратиш. Али ипак могла би да се јавиш путем овог сајбер-спејса, ионако у њему проводим превише времена, па бих бар могао на тебе да налетим и  да бар за тренутак успоставимо контакт.

            Недостајеш ми...

            Више него икад...

            Мајко...