Онај којег је дотакао Бог

Ноћ је. Сам сам. У чудној шуми сам. Густа је. С муком се пробијам. Полако прилазим мрачном отвору пећине. Врло сам уморан. Полако вучем своје тело и улазим у унутра. То заправо и није класична пећина. Сличнија је рупи. Није од стене. Од обичне земље је. Не видим ништа. Инстинктивно се крећем напред. Осећам само влажну земљу по којој се крећем. Влага је велика. После, мени се чини, читаве вечности бауљања по мраку у даљини се појавила титрава светлост. Лагано сам ушао у једну већу просторију, слабо осветљену. У средини је стајао старац. То је Онај којег је дотакао Бог, Врховни свештеник нашег народа.

Добродошао, одзвањало ми је у глави. Чекао сам те. Ништа нисам рекао. Стајао сам пред легендом. Ја, којег је дотакао Бог, ћу ти испричати нешто врло важно. Мој живот је на измаку. Ти ћеш ме заменити. Постаћеш свештеник-судија. Ово је, у мени, изазвало велико узбуђење, а у исто време и разочарење. Надао сам се да ћу постати Врховни свештеник. Не чуди се. Врховни свештеник може постати само изабрани. Старац ми је читао мисли. Упутићу те како да препознаш следећег Врховног свештеника. Изабрани мора бити рођен у Великом Зеленилу, у области иза пустиње Фасалт. Мислио сам да је пустиња Фасалт бескрајна и да је Велико Зеленило само легенда. Није. Ја, којег  је дотакао Бог, сам живи, мада још не дуго, доказ да то није легенда. Буди пажљив. Сада ћеш сазнати како сам ја постао Врховни свештеник. Ово што ћеш сазнати омогућићети да постанеш свештеник-судија и да једног дана препознаш следећег изабраног.

Рођен сам у Великом Зеленилу, иза пустиње Фасалт. Пустиња Фасалт је бескрајна на две стране. Да би кандидат постао Врховни свештеник, мора да пређе пустињу до ове стране и наше земље Зелених ливада. То је готово немогућ задатак и зато је може прећи само изабрани. Он мора бити потпуно физички и психички спреман. Пут је тежак. Пустиња се може прећи само у једном правцу – по ширини, јер сваки други пут води у сасушивање и смрт. Сваког  првог јутра младог месеца, све до успеха, пустињу покушава да пређе двадесет одабраних. Ко успе да је пређе постаје Врховни свештеник. Пустиња је у моје време била сива, каменито-песковита са огромним усецима и провалијама. Пустињом владају Бескрајни ветрови близанци који дувају са обе бескрајне стране света. Дувају повремено и тада спљескају све на шта наиђу.

Тог јутра, нас двадесет одабраних је сачекало изненађење. Грмљавине претходних дана су измениле пустињу. Пустиња је порасла. Нестало је песка и усека. Сва је била црна. Нисмо знали шта се десило, али искушење је било пред нама. Прво смо се морали успети на нови пустињски плато. Кренули смо. Нагиб је био врло велики. Није било лако. Знаш и сам, да наш народ све своје вуче са собом, па смо и ми то радили. Тај терет је велика тешкоћа у пустињи. Ипак, сви смо се успели. На платоу, свако је одабрао правац, којим ће кренути. Прелаз мора бити самосталан. Свака сарадња је забрањена. Сви смо се надали лаком прелазу, јер више није било усека и песка, који се лепи за тело и омета кретање. Било је потребно само избећи Бескрајне ветрове, који увек дувају само од бескраја до бескраја. Уследило је разочарење. Када је бескрајни ветар жуте боје, да не заборавим -  ветрови мењају боје, спљескао једног одабраног, спознали смо ужасну истину. Ветрови су дували јаче и разорније него у старој пустињи. До половине пустиње остало нас је само тројица. Ускоро сам остао само ја. Пустиња је била врелија него стара. Иако је било јутро, сунце је већ немилосрдно пржило. Губио сам велике количине течности. Остала ми је још четвртина пута. Почео сам да се молим Боговима да ми дају снаге да успем. Осећао сам како ми се тело суши. Терет је постајао све тежи. Готово сам ослепео. Ни сам не знам колико сам пута поновио молитву Боговима. Два пута сам избегао ветрове. Једном су продували тик испред мене, а једном сам био између њих. Све ми је теже било. Полако сам губио наду. Мислио да ће ме врућина исушити... Тада се десило нешто чудесно. Подигнут сам у ваздух и спуштен у земљу Зелених ливада.

Када су ме наши сународници повратили, постао сам Врховни свештеник. Добио сам име Онај којег је дотакао Бог. Кажу да ме је Бог пренео преко пустиње. Кажу да су то и видели.

Ја, којег је дотакао Бог, нисам видео Бога који ме је пренео, али сам цео живот провео вршећи обреде у његову славу. Старац прекиде, па настави. Сада знаш шта је потребно. Следећи који пређе пустињу биће Врховни свештеник. Старац опет прекиде. Полако затвори очи и повукавши их, лагано се спусти на земљу. Ускоро је био исушен и мртав.

***

           

            Враћајући се једног јутра из продавнице, ходајући новим асфалтом, урађеним претходног дана, Жељко ни сам није знао, зашто је подигао пужа са асфалта и пренео га у траву.

Моје одељење

                Позната учионица. По старом обичају уписујем час. Заправо, часове, мало сам каснио са уписивањем. Жамор ђака се чује. Није онај на који сам навикао у овој учионици. С времена на време погледам по одељењу, жамор се смањи, па се опет појача. Упишем одсутне. Прозовем једну ученицу која је имала да припреми лекцију. Хоће да седне на моје место, устанем и почнем да шетам док она почиње причу о три вожда. Уопште је не чујем, гледам по зидовима учионице, позната имена, имена ђака, ђака мог одељења, одељења четврте године, које је завршило са часовима прошле недеље. Мојих матураната. Учионицу им је одмах заузело неко друго одељење. Тако сам ја поново овде, али без њих. Нека ме сета ухватила, док читам имена по зидовима: Сашка, Мира, Остоја, Јокић, Саџа на више места, Аки, Хиса...

                Сећам се када сам први пут ушао у њихову учионицу. Било је то у време неуспешних револуција. Директор ме је представио као новог разредног. Видео сам и неке сузе у том тренутку. Некако смо у наредном времену успели да превазиђемо почетне супротстављености, полако смо постали целина.

                Добро смо сарађивали. Они су лагали, а ја сам делио неоправдане. Било је ту свега и укт каблова, и ујака које су сретали па стално каснили, и лекарских извештаја са ројковачког дома здравља, и поремећаја чула мириса, и лажљивих родитеља, и... ко ће се свега сетити?!

                Њихови непријатељи су постајали моји непријатељи, а било је и обрнуто. Понекад су скупо платили, што сам им ја разредни, али ваљда су из свега нешто научили. Свашта су им говорили, (не могу вам ја дати боље оцене, нек види ваш разредни са неким с ким је бољи; ви тамо на екскурзијама, то је све секс и алкохол; ко је вама рекао да сам ја непристојно обучена - па наш разредни – е па бићете кажњени; немој да ме питате приватна питања – где ћете за Нову годину – е сад ћеш ти у напомену...) тешко сам све то могао да истрпим, па сам понекад реаговао бурно, а то их је после стигло.

                С годинама постајали су ми све ближи. Некима сам постао драга савета за разне проблеме. Пре бих сазнао за новог момка него родитељи. Више бих критиковао једним погледом, него бујицом речи (разредни, шта ме тако гледате?). Било је и кад бих тихо причао, било је и кад би се учионица орила због вике.

                Морао сам сваки дан да навратим у учионицу, само да их видим, да као глумим строгоћу. Брзо су ме провалили. Знали су да нисам строг – разредни, Ви нас само кудите, а заправо...

                А заправо...

      Заправо су постали моја деца!

      И моји другари.

      Моје одељење!