Прошло је годину дана...Без тебе...Не могу да верујем да је већ толико прошло, а јесте прошло. Нестварно брзо. А опет ако зажмурим, можда могу да избришем ту годину, да вратим време уназад. Ево жмурим. Враћам време. Ајде...уђи...види што не спавам још...види шта Огњен ради...хоће ли сутра у обданиште...жмурим...јасно те видим, чак ти и чујем глас...где је Биља, спава, а Оги, и он спава, па бежи и ти у кревет, сад ћу, мани се тог компјутера, гледај какве су ти очи, црвене, а и сузе ти, не сузе од компјутера...жмурим, а сузе иду...ипак и даље те јасно видим, стојиш испред мене, сад ћутиш, забринуто ме гледаш, чини ти се да сам се некако променио, нисам, променила ме је ова година, али сам је избрисао и исти сам као и пре, зар не видиш да нема промене, могу чак и да се насмејем...не могу, сад не могу, уста ми се криве у нешто што не личи на осмех...променио сам се... мање се смејем...није само то, седиш сам, а не слушаш музику, не слушам, само понекад, често ме погоде песме, подсећају ме на тебе...тишина је боља...кад је тишина могу да те чујем...жмурим...чујем те, ту си и даље... хоћеш ли бити ту и ако престанем да жмурим, да ли је стварно избрисана година, можда је није ни било, можда, ако отворим очи, ти ћеш стварно бити ту...жмурим, стеже ме нешто у грлу...отварам очи...нема те...време нисам вратио...нема те...МАЈКО...
