Војска 5

18.12.2003.

Коначно сам отишао из Милановца. Ево ме у Крагујевцу. Добро је што сам отишао из Милановца, јер да нисам вероватно бих се побио са водником, који је био командир мог оделења или бих се бар вербално обрачунао. Много ми је ишао на живце. Тамо је била скроз негативна атмосфера. Слабо се ишло кући и излазило у град. Прекомандован сам у 24. батољон за специјална дејства или ти командоси и диверзанти, знате оне црвене беретке. Са још једним другаром сам у одељењу за везу при овим специјалцима. Има нас мало у оделењу, нас 4 па су све шансе да ћу сваке две недеље кући. Скоро месец дана нисам био кући...

7.1.2004.

Божић је. У касарни сам. Треба ли било какав други коментар. Да ли је потребно да напишем још и једно слово да опишем стање моје душе? Није. Сваком је јасно. Онима којима није јасно, неће бити никад. Ово је мој први Божић ван куће. Скоро ме је неко питао да ли верујем у Бога. У Бога верујем, без икакве сумње. Док сам био млађи нисам претерано придавао значај вери у Бога. Никад нисам сумњао да постоји, али никад нисам претерано ни веровао. Комунистичка школа је комунистичка школа. У цркву идем, кад осетим потребу, то баш није често, али то не утиче на моју веру. Не сматрам да је број одлазака у цркву мерило веровања у Бога. Знам многе који редовно иду у цркву, али тешко да су прави верници. Гомила је оних који мисле да је довољно ићи у цркву, славити славу и тиме постати добар човек и хришћанин. Е, није. Ја верујем, али не дозвољавам да ми други кажу како то да чиним. Овим мислим и на црквене прописе и на околину у којој живим. Нећу да идем у цркву зато што сви иду, него зато што ми је потребно. Нећу да идем у цркву само да бих то одрадио и да добацујем попу да скрати мало. Идем у цркву кад ми је потребно и тад сам 100 посто посвећен Богу. Нисам модно побожан него заиста верујем. Врло ми је тешко што за Божић нисам кући. То је за нас укућане посебан празник и тек сад кад нисам тамо схватам колико ми недостаје. Срећа је што овде у касарни нема пуно знакова да је Божић, па тако успевам да скренем мисли, али ако ме наведу на кућу, обузме ме туга.

10.1.2004.

Ретко имам слободног времена. Сваки дан пожарство, човек се премори, па или је спосбан само да спава или седи поломљен.

11.1.2004. 16.00-18.00 пожараство, II смена

Неке делове ових писама сам писао на пожарству, да би ми време брже прошло. Нисам писао само кад је падао снег или киша, јер се папир и вода не подносе баш претерано. Дужност пожарног је врло занимљива и узбудљива. Најважније је да се добро обучеш, јер пожарство се даје напољу. Моја стандардна опрема за пожарство је: кратке гаће, дуге гаће, мајица кратких рукава, мајица дугих рукава, кошуља, џемпер, прслук са крзном, блуза, ветровка постављена крзном са крзненом крагном, једне цивилне чарапе, једне цивилне вунене чарапе, једне танке војне чарапе, цокуле, на ноге у зависности од процене нискоће температуре навлачим и по једну најлон кесу ( то је добар изолатор – татин рецепт). Осим овога имам још и беру, поткапу и рукавице. У случају врло ниских температура и падавина, преко свега овога облачим непропусну дебелу бунду са капуљачом. Ако је до минус 10 не може да ти буде зима, додуше ноге се прилично смрзну задњих 15 минута смене. Осим овога пожарни носи и наоружање. Наоружан је аутоматском пушком М-70 АБ 2  7,62мм са празним оквиром и једним борбеним ножем.

Дужности пожарног су да води рачуна о броју возила, да тачно зна колико и којих врста возила има у ауто-парку. А, да не заборавим, ауто-парк је један плац ограђен бодљикавом жицом. У овом ауто-парку се сада налази 39 возила и то једна кухиња, 1 радио станица, 2 АР-55, то ти је мало већи џип, 3 АР, то ти је мало мањи џип, 10 пинцова, то ти је нека врста војног комбија, 5 ТАМ 150, то ти је мало већи камион, 17 ТАМ 110, то ти је мало мањи камион. Даље, пожарни води рачуна о томе да не избије пожар, ако исти избије покушава да га угаси, води рачуна о исправности противпожарних апарата, има ту још неких мање важних дужности, али једна од значајнијих је вођење рачуна о томе да неко нешто не украде из аутопарка. Сад ту постоји цака, ти не можеш озбиљно да се супротставиш лицима која би покушала нешто, јер немаш муницију. Сваки покушај физичког обрачуна је ризичан, ако има више од једног лица. Једино што можеш да урадиш је да репетираш празну пушку и вичеш, па ако упали, упали, а ако не онда одеш по помоћ, наравно док се вратиш са помоћи, лица ће већ да утекну. Значи, закључак је да је служба пожарног најобичнији блеф. Највећа опасност заправо за пожарног је контрола у виду посете дежурног батаљона или дежурног официра касарне. Они долазе да виде да ли си изашао на пожарство и да ли савесно испуњаваш дужности. Тако изгледа дужност пожарног гледана споља. А како је у глави пожарног?

Сви пожарни у глави имају неколико заједничких ствари и гомилу оних по којима се разликују. Постоје две врсте пожарних, они као ја и још пар момака, који савесно обављајусвоје дужности и излазе на све смене и оних који воле да не изађу и преспавају своју смену. Сваки пожарни има најважнију бригу, како да му што брже прође време од два сата. Неки се завуку у неко возило и одспавају, то је ризично јер је зима и јер не можеш да приметиш контролу која ти долази, а боравак у возилима није дозвољен. Како други пожарни прекраћују време не знам, али знам како то ја радим. Кад је мало топлија ноћ, обучем бунду и седнем у стражарску кућицу и откуњам у више наврата по неколико десетина минута и време пролети. Или шетам по аутопарку, па један круг обиђем за 4 до 5 минута и тако неких тридесетак кругова и смена готова. Није важно само шетати, важно је и о чему мислиш, ако мислиш кад ће време да прође и кад ће да ти дође смена, е тад си се сјебао, смена никад да прође. Трудим се да размишљам о било чему само да време лети – о девојци, о војсци, о факсу, о мојима, о ко зна чему, шта год да ми падне на памет. Ух, већ ми мрзну руке. Чек да видим да ли могу да пишем у рукавицама. Незгодно је. Наставак у следећој смени.