Војска 6

11.1.2004. 22.00-24.00 пожарство II-2 смена

Ево ме на новој смени. Писаћу колико руке издрже пре него што се смрзну. У рукавицамa не могу да пишем. Није пуно хладно, али све више стеже. Спустила се и нека маглурина, не види се прст пред оком. Морам добро да обратим пажњу да неко не искористи маглу за неки лоповлук... Нема никог, а ког би и било? Чекај ево неког... Ништа страшно, био ми је дежурни официр у контроли. Да ме пита је л’ ми хладно и има ли проблема. Наравно да има кад сам у ово доба напољу, а не у кревету.

Вечерас је код нас у објекту било весело. Момци се вратили са викенда, па донели печења, колача, слаткиша. Свега је било. Јело се и пило. То су мале чари војничког живота. Али таквих чари је јако, јако мало, а и ретко се дешавају. Ова војска погубно делује на човека и тотално му мења навике и то што је најгоре, подсвесно. Мало пре сам ухватио себе како вртим у глави песму Драгане Мирковић, Сама као лист на ветру, сама на овом свету. Чуо сам је на радију пре пожарства. Ово не значи да ја почињем да волим народњаке, али само показује колико човек мења, додуше привремено, своје навике. Сад ми паде на памет да би ова песма могла да се препева: Сам у овој магли, пожарни аутопарка, чекам време да прође, да ми смена дође, да у топли кревет легнем. Боже, Боже одакле ми само инспирација.  Па онда може и овако чувени хитови у војној изведби: Да л је могуће, да често се будим у рану зору, иако нисам ни пијан ни луд; Даћу даћу, дијаманте, суво злато, брилијанте и сафире и рубине само ситно да ми сване. ЕЕЕЕЕ!!!! ЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!!!! Грешка у систему! ЕЕЕЕЕЕЕ!!! ЕЕЕЕЕЕЕ!!! Грешка у систему!!!

Пих, ова магла све гушћа. Ускоро ће ми доћи замена. Уопште се нисам смрзао и пишући ово писмо, пролетело ми је време. У даљини труби воз, негде кере лају, а ја остављам свеску у џеп панталона, онај бочни и одох да прошетам још који круг и у том ће и смена стићи.

12.1.2004. 04.00-06.00 пожарство II-3 смена

За ноћас је са спавањем готово. Спавао сам 3 сата и биће сасвим доста. Постао сам право чудо. Навио сам сат, тј. мобилни да звони у 3.30, а сам сам се пробудио у 3.28. То је савест и одговорност. Овде се магла разишла и сад је негде око минус 5, па ћу морати да прекинем писање, јер ми се мрзну прсти.

12.1.2004. 10.00-12.00 пожарство II-4 смена

Ево ме и на последњој тури данашњег пожарства. Још мало, сат и нешто и одрадио сам и ово. Добро је да је мало отоплило, па могу да ти пишем без бојазни да ће ми прсти остати залепљени за хемијску. Брзо пролази ова робија. Ево већ дубоко газим јануар, он ће пролетети, па фебруар, март, редовно, април и другог маја – крај. Неће више нико моћи да ми наређује и ускраћује слободе. Мало ћу да прошетам, па се враћам писању...

Сад је сунце огрејало, па се мало кравим. У овим зимским месецима, сунца никад доста. Сад се нека војска мува овуда, па ћу морати да прекинем... Оде војска и могу још мало да пишем, јер ускоро ће крај ове смене и готово је са пожарством. Ваљда ћу имати бар два дана паузе.