Војска 3

30.9.2003.

Поново у касарни. Баш зајебано. Дани следећи сви исти... Војнички...

3.10.2003.

Данас смо поново били на гађању. Потрпали нас у аутобус и одвезли у оно исто место код Житорађе. Начекали смо се на наш ред. Било је доста топло па смо лежали по земљи и дремуцкали. Чекаш 2 сата да би пуцао 2 минута. Цццц....

4.10.2003.

Данас нас пустили у град. Није лош Ниш. Добра Рајкова кафана...

6.10.2003.

Ноћас сам пожарни. Испред магацина. У сред касарне пазим да неко нешто не марне. Пљушти као из кабла. Мала ова надстрешница...

13.-17.10.2003. логоровање

У понедаљак ујутро су нас потрпали у аутобусе и одвели у неку касарну мало изван Ниша према Београду. Ту нас сместе у неку бараку, која је у тој касарни учионица. Танки зидови, никакви прозори, без грејања. Ту оставимо ствари и под пуном ратном опремом поједемо конзерву нареска и кренемо на терен, неких километар пешке узбрдо. Није то пуно, али кад на леђима имаш борбени ранац, чутурицу, шаторско крило, маску, шлем на глави, рап(торбица са 4 оквира за пушке) и ашовчић, прилично је напоран успон. Е, онда је горе почео, што би ми војска рекли секс. Са свим тим на леђима трчи узбрдо, па погнут, па лези (где ти каже ту мораш да легнеш, без обзира шта је доле), па пузи на стомаку, па на боку, душу да испустиш. После тога стиже наредба пузање на стомаку 200 метара низбрдо, врло зајебано, на ливади боце и које каквог трња колко хоћеш, све сам руке избо и набио хиљаду ситних трнова. До краја дана сам се уморио ко мазга.

Увече су нас увели у нашу бараку и довели до спаваоне – учионицe. По патосу скроз до зидова, распоређене струњаче, не онакве какве смо имали у школи, него неке 2-3 цм дебеле, практично спаваш на патосу. Било нас је 30 и нешто, спаковани ко сардине. Промаја је пичила на све стране. Прилично сам се смрзавао иако сам спавао обучен: кратке гаће, дугачке гаће, мајица кратких рукава, поткошуља, кошуља, панталоне и чарапе. Све то и опет зима. О хигијени нећи ни да пишем, нас 250 у батаљону на 2 лавабоа, 4 дана без прања ногу, прави војни услови. Сутрадан смо цео дан копали ровове и постављали мине, школске наравно.

У среду сам добио поштеду, па сам на терен изашао тек увече. Добили смо нешто маневарских метака и тренирали постављање заседе. Чучим ја тако иза једног жбуна, испуцам своје метке, први сумрак, више се види него што се не види, у једном тренутку погледам на доле, кад између чизама стоји жути цвет, погледам около нигде ниједан више, само међу мојим чизама, уберем га, испресујем и пошаљем мојој девојци. Сутрадан смо се коначно вратили у нашу касарну.

19.10.2003.

Данас су нас водили у биоскоп. Ко децу, у колони по два, само још за руке да се ухватимо... Гледали Пирате са Кариба.

23.10.2003.

Јебем ти војску и ко је измисли. Нема ништа тешко и напорно у овој војсци, већ сам се навикао на овај начин живота, једино на шта овде не могу да се навикнем је то што не живим цивилним животом у слободи. И опет: јебем ти војску.

25.10.2003.

Субота ујутро. Чекамо наређења. Седимо у учионици, која је у исто време и ТВ сала, гомила мојих сапатника гледа Еминема, ја пишем писмо. Сутра ми долази девојка. Ко ће издржати дан. Данас не радимо ништа под милим Богом. Имамо вољно цео дан.

26.10.2003.

Данас ми је у посети била девојка. Цео дан сам добио слободно. Били смо на тврђави, у Меку, у неким кафићима по казанџијском сокачету, брзо прође дан, увече поново мрачна касарна...

30.10.2003.

Ишли на ноћно гађање. Гађање је опет било негде у околини Житорађе, на неком месту званом Међа, некој пустопољини величине десетак фудбалских игралишта, а можда и више. Било је занимљиво стајати тамо по мрклом мраку и чекати неколико сати на ред да убијеш картонске искакајуће мете. Иронија ми одлично иде. Киша је падала нон стоп. Ситна, она досадна, много сам се уморио, ем смо доста ишли пешке, ем смо чекали неколико сати, а и нисмо могли да седнемо јер је све около мокро.

31.10.2003.

Данас идем на викенд. Има ли ко срећнији?

4.11.2003.

У недељу је прекоманда. Добио сам Горњи Милановац. Добро је, тамо имам једну другарицу Ирену. Моћи ће да ме извуче у град. Предложен сам за десетара. Можда се вратим за Ниш. Изгледа сигурно по мајоровим речима...

6.11.2003.

Пролази и ова војска, ево већ је и новембар, котрља се и он, прилично брзо, али за мене невероватно споро. Не само да су дани без броја, него, мајку им јебем, имају дуже и више сати него у цивилству. Никад бре дан да се заврши. Отегне се преподне у недоглед. Просто је невероватно колики су овде дани. Кад би ми дани били овако дугачки у цивилству завршио бих факултет за 3 године, али не, не може тако, кад сам у цивилству дани лете. Кад дођем на викенд, дани, мајку им опет јебем, имају мање сати, а ови мање минута и тако ми време пролети да то није нормално. Изгледа да ћу кући за гласање, то је следећи викенд, али то ћу сигурно знати тек кад будем у Милановцу, јер у војсци никад ништа није сигурно све док ти неко надређен не саопшти, а ни онда није 100 посто сигурно.