Косачи

            Киша. Проклета киша. Што не престане већ једном. Скроз сам мокар, мислио је Јован стојећи у мраку једног уског пролаза дорћолске улице док је помно посматрао улаз у зграду преко пута. Што не послушах жену јутрос кад ми рече да понесем мантил? Правим се паметан, не верујем прогнози, волим тексас јакну... Билмез. Сад се тексас скроз смочио и отежао. Влага ми је продрла до костију. Ако не закачим упалу плућа, ништа нисам урадио. Све је данас против мене. Ем киша коју не подносим, ем је Миљан извукао дужу сламку и остао у колима, а и овај манијак никако да дође, па да завршимо посао. Сам сам крив. Тако ми и треба. Могао сам лепо да смарам децу у школи са француско-пруским ратoм и светородном династијом Немањића, да радим пола дана и што је најважније да не киснем, али неее, хоћу ја да будем агент специјалне службе, да ватам окореле криминалце, агент из филмова... Јебо ме онај ко ме на ово наговорио. Још ће ова вода да ми огули кожу. Лепо је говорио мој покојни деда, да вода ваља човек би био риба.

            Суморне мисли прекинули су фарови таксија, из којег је изашао човек, у којем је Јован препознао Голубана Цвејића, манијака којег је чекао. Голубан уђе у зграду, а Јован сачека мало и пође према улазу, где застаде, тек толико да га види Миљан који је био двадесетак метара низ улицу. Миљан покрену ауто и заустави га пред улазом и смејући се приђе Јовану.

- Што си тако мокар? Врућина, је л` да?

- Немој да се правиш паметан. Овај је стигао. Хајдемо.

Попели су се на трећи спрат. Тихо приђоше белим вратима. Из стана је допирала гласна музика.

- Да покуцамо, прошапута Миљан.

- Ма, јок. Видео сам да је стигао.

- Немој опет да најебемо ко прошли пут.

- Нисам ја крив што сам окренуо папир, па је стан број 6 испао број 9.

- Ниси ти крив. Само мајка природа...

- Доста, бре. Разваљуј! Од музике нас неће чути.

- Хајде овај пут ти. Нећу опет да ишчашим раме.

- Ма, ово су обична врата на најобичнијим шаркама. Јачи си од мене, а и зар ниси ти онај који се бави источњачким вештинама, како се оно зваше тај-чи, концентрисање снаге и тако то.

- То си у праву да сам јачи, јачи сам, али оно су била храстова врата. Откуд знаш да су ово обичне шарке.

- Па, мој тата је столар. Радио сам с њим.

- Е сад си ме убедио. Ти си радио столарију! Колко се ја сећам ти си само шмирглао и лакирао.

- Еј, бре, идемо заједно.

Са извученим пиштољима, залетели су се, али је само Миљан ударио у врата, јер се Јован зауставио тик испред њих. Миљан паде преко врата, а Јован полако уђе, осматрајући ходник, који се пружао испред њих. Светло је било угашено свуда, а у дну ходника се назирало пригушено светло, које је допирало из полуотворене собе. Полако су се примицали вратима. Одједном музика утихну. Обојица се укипише и уперише пиштоље ка вратима. Из собе се чуо само дечији јецај и танки мушки глас.

- Ништа се не бој, брзо ће бити готово. Немој да плачеш. Чика не воли девојчице које плачу.

Нагло отворивши врата собе, Јован и Миљан угледаше Голубана који се приближавао девојчици.

- Дижи руке! Одмах!!!

- Брже!!!

- Води малу, Миљане! И позови полицију!

Миљан и девојчица изађоше, а Јован остаде са упереним пиштољем.

- У реду, у реду, рече Голубан, предајем се! Хоћу да назовем адвоката.

               Јован је  ћутао.

- Нисте ни значке показали. Ко сте ви уопште?! Нисам ништа урадио!

- Знамо да јеси!

- Немате доказа. Ништа ми не можете! Девојчицу сам нашао на улици. Нисам јој ништа урадио!

- Спремао си се!

- Нисам. Немате доказе!

- Не требају нам докази. А уосталом у тим дисковима које си тако пажљиво средио, сигурно ће бити доказа!

Чим је то рекао Јован подиже пиштољ и испали три метка у Голубана.

- Сад више никог нећеш повредити!

У стан утрчаше два полицајца.

- Стој! Баци оружје!

- У реду је момци! Ми смо косачи.

Полицајци се згледаше и склонише се да Јован прође.