Војска 1

            У војску Србије и Црне Горе сам отишао 3.9.2003. године. Добио сам Ниш. Скоро најдаље што је могло. Касарна се зове Бубањских хероја. Мој род је веза и то радио-телеграфиста, исто као што је био и мој ујка Миливоје. Јавио сам се у касарну негде око 8 сати увече. И није било лоше то прво вече: примљен, смештен и нахрањен. Следећи дан хаос. Задуживање опреме, униформе, купање, све на брзака и што пре. Научио сам да се окупам за минут и по. После тога гасе топлу воду. Први дан ти се чини да војска служи да упознаш себе до крајњих граница, да унапредиш и значајно побољшаш све своје психо-физичке особине. Касније се то мења. Крећу први сати обуке, физички напори, психички напори. На почетку су физички напори су најтежа ствар у војсци, али брзо побољшаш кондицију. Дани су почели да теку, неки брже, неки спорије, отприлике овако:

11.09.2003.

Овде, у војсци није ништа посебно тешко и све се трудим да одрадим како треба да би ми време што брже протекло. Шта рећи о војсци осим да што се пре уклопиш у систем, то ти је боље. Сад сам затворен у касарни, нема мрдања. Биће лакше кад прође заклетва. Долазићу кући сваки трећи викенд, а имаћу излаз у град једном недељно. Ова војска је врло сморна. Све мора по правилима и прописима. У суштини нема ништа много компликовано. Што се пре убациш у систем РАЗУМЕМ, то ти је лакше. Мало је физички напорно, али све се може постићи.

13.09.2003.

            Досада је у војсци велика. Најгора ствар је што је човек ограничен у неким својим слободама. Понекад ми се све смучи...Данас сам био посебно нерасположен недостајала ми је моја девојка. Данас је месец дана од кад смо се смували. Научио сам шта је то индукторски телефон м-63 и како ради. Који ће ми то ђаво у животу стварно ми није јасно, али нека никад се не зна у овом времену напредне технологије, мобилних и сателитских телефона, кад може да ти затреба телефон из 1963. године. Радили смо неки тест у препознавању телефонских звучних сигнала, оно црта-тачка-црта и просто ми је невероватно, али одлично сам урадио, 293 од 300 поена. Миливојева крв, то ти је то. Мама ми је била јуче у посети. Донела ми неке стварчице и установила да сам за десет дана опасно смршао. Мами је без мене најтеже. Извукла ме њена посета од детаљног прања WC-а. Момци су се погушили. Овде је све добро и лепо, имам и пара и друштва, али...

Један дан овде: спавање, устајање у 5:15, умивање, облачење, коцкање кревета, обување чизама, постројавање, одлазак на доручак у другу касарну, јутарња гимнастика, дизање заставе, склапање и расклапање пушке, трчање, физичко, марширање стројевим кораком, ручак у другој касарни, часови и учење о разним системима везе, јебем ти телефон и телеграф и ко га измисли, поподневни одмор, поподневни часови, вечера, спуштање заставе, редарства, бријање, вечерња прозивка, спавање у 22:00.  Један од старијих војника је из Барича, зовемо га Чарли, а пошто мало штити мене и још једног из Обреновца, прозвали су нас Чарлијеви анђели.