Чекајући Ану П. #9

Слађана је сва сијала, као што рекох није ми баш јасно зашто, али пошто ми је стало до ње надам се да ће сијати још дуго, дуго, што дуже то боље, јер ће отрежњење бити тешко, а мамурлук дуготрајан. Ђоша је сео до мене и одмах кренуо у озбиљан разговор са Владимиром. Ђоша се чудио како то да људима смета и како то да нападају некога, коме неко уплати неколико дана одмора негде. С обзиром да се недавно вратио са брачног путовања из неке бање, да је члан партије на власти, да је оно, што кажу људи, човек на положају, изгледа да му је неко платио тај брачни пут. Баш чудно да му људи то замерају. Па, зар мора Ђоша да зна шта је то корупција? Сада сам увидео и ову занимљивост. Зашто човек, 13 година старији од своје жене у најбољим годинама, иде на брачно путовање у бању? Па с обзиром на године, а и сигурне слатке физичке активности, може доћи до кочења леђа, а онда зашто не спојити задовољство и лечење? Потом сам престао да их слушам и посветио се другарицама. Слађана је донела десетак албума слика са своје свадбе. Сви гледају слике, па гледам и ја. Гледам слике, лепа млада, крај младе њен ујак, пардон муж... Не могу више да пишем о овим сликама, јер осећам како само злоба избија из мене. После неког времена Ђоша се покупио и отишао у град да обави неке послове. У пола 11 увече. Без Слађане. Како иде онај народњак... а да - ожењен сам као момак живим.

Потом смо Мара Савић и ја прешли у трпезарију да вечерамо. А тамо угледам диван призор Ангелина, Мара Бабић и Вера седе на двоседу. Баш пријатна слика. И онда је поквари детаљ у лику Дарка који седео испред њих, са уметничком брадицом деловао је као да им држи неки час. Знате ли, зашто поједини људи носе те уметничке брадице? Да им сакрију подваљак. Забога, ако им не видиш подваљак помислићеш да нису дебели. Смешно. Ја лично имам подваљак. Имао сам га увек и кад сам био мали, и кад сам имао 68 кила, и кад сам имао 75, а имам га и сад кад имам 86. Уосталом, увек ћу га и имати. То је нешто што сам наследио од моје прабабе Зорке и као такво спада у породичне драгоцености и које са поносом истичем. Док смо вечерали, објашњавао сам Мари како је дошло до ове ситуације да ја чекам Ану П. Тада су то чуле и ове три девојке и упитале кога чекам. Када су чуле да чекам Ану П. лице им је озарио враголасти смешак и оно чувено: Аха. Наравно одмах су помислиле да ја чекам Ану П. због неких разлога личне природе, а не зато што сам добра душа и што држим до своје речи. Пошто нисам знао ни ко је она, нисам могао ни да је чекам због неких разлога личне природе. А пошто сам, у међувремену, сазнао да има дечка и да сам имао неке намере, оне би нестале. Још једно од правила мог кодекса је да се не петљам са девојкама које имају момке. Не зато што се плашим момака, него зато што мислим да како сејеш тако жањеш. Наравно понекад се кајем због те ставке у мом кодексу. Данас ми је јако жао што сам на прослави седам дана од матуре поступио по овој ставци кодекса. Тада сам био са оном горе споменутом девојком Бојаном. У гимназију је ишла мени и дан данас драга девојка Ивана. С њом сам тада имао врло посебан однос. Било нам је супер кад смо заједно, прича, зезање, вриштање од смеха. Чинило се да имам шансе. Али ја нисам био озбиљан, јер сам имао девојку и држао сам се кодекса. Са данашње тачке гледишта рекао бих да сам се много зајебао, али ко зна како би било да је испало другачије. На сплаву те вечери било је свашта, наравно у пристојним границама, иако ми се чини да негде постоје две релативно компромитујуће слике мене и Иване. На једној плешемо образ уз образ, а на другој сам јој до пола извукао каиш из панталона. Сад сам се сетио и да смо на матури плесали, а Хибрид (тип из њеног одељења) нам је певао – Она плаче, он је нежно љуби.... Мој тада најбољи друг Дарко, иначе брат моје девојке Бојане, ме је убеђивао да се смувам са Иваном. Када сам га подсетио да Бојана постоји и да ме убеђује да преварим његову сестру, он ми је рекао да је прво мој друг, па тек онда њен брат. Чак ме је и Флипер, тип из Иваниног одељења питао: Оћеш ти њу већ једном да пољубиш и завршиш ствар. Нисам завршио ствар. Права грешка. Мада, можда... и није.

Наравно Ана П. се није појављивала ни кад је сат одбројавао поноћ. Решила је да ме ме баш жестоко намучи. Није је било ни у један. Ни кад смо остали само Мара Савић, Невена, и ја. Ни у два. Е, тад сам отишао кући пошто сам био уверен да она неће ни доћи те вечери то јест јутра. Није ни дошла.

После неколико дана сам свратио код Невене да ми покаже слику Ане П. јер сам обећао да ћу написати причу о свему овоме, ако девојка остави позитиван утисак, што је сасвим разумљиво, јер не можеш писати причу о свакоме.Утисак је био врло позитиван. Били су у праву. Знао сам је. Чак сам једном био код ње са Маром Савић. Чекање се наставило. После месец дана је требала да дође на славу код Невене. Мислио сам мукама ће доћи крај, али не овај филм се продужавао и даље и претио је да  се претвори у једну од досадних шпанских серија у којој се из епизоде у епизоду ништа ново не дешава.

После Нове године дошао сам код Невене, већ изгубивши сваку наду да ће овом чекању доћи крај. Почео сам да сумњам да се око мене кује нека тешка завера и да Ана П. заправо не постоји. Нисам био у праву. Она постоји.  Кад сам ушао код Невене у собу угледао сам је...

Била је то Ана П...

Са дечком...

Крај приче.