Кад год одем код Невене, њен телефон звони више пута. Једном траже маму, једном тату, два пута Невену, сваки шести пут мог колегу Немању, њеног брата. Невена као да ради на централи: хало, јесте, ту је, сачекајте мало... Не знам како бих поднео да сам на њеном месту, јер једна од ствари које посебно мрзим је телефон. Мрзим и фиксни, а органски не подносим мобилни. Увек се осећам глупо кад причам са парчетом пластике, ма колико био свестан да је то само помоћно средство и да заправо причам са живим бићем, само са друге стране жице. Слично је било и приликом ове моје извиђачке посете. Телефон је звонио неколико пута. Пошто ни ја нисам савршен, мада ми је јако тешко да у то поверујем, помало сам прислушкивао разговор. На моје питање ко је, Невена ми је дошапнула - Ана. Нисам пуно размишљао, јер од тога може глава да ме заболи, и одмах сам претпоставио да се ради о Ангелини, којој сви тепају Ана. Не знам како други, али ја се кад год неко спомене Ангелину, сетим ране младости и оне рекламе за неке бомбоне, са заразним узвиком Ангелина-Тропикана. Заправо кад мало боље размислим, у овој садашњој, а и у оној бившој нам држави, најбоље рекламе су биле за бомбоне. Кладим се да се сви још увек сећају оне са војницима и бојним пољем. Узмите Бронхи лакше се дише. Или – било куда кики свуда. Сетим ли се кики бомбона одмах ме ухвати жал за младос’, заправо за детињством, али и то је нека најранија младост, поготово у мојим скромним годинама – 26. Кад сам већ код тих слатких подсећања на тако драге ми хрватске производе из детињства, да споменем још један – Животињско царство. Ту је све што ти треба, сасвим пристојна количина чоколаде, сличица са сликом неке животиње, ако имаш среће биће то нека јака животиња лав, медвед, тигар или она чудна животиња што личи на гуштера, али има велике зубе, за коју сам тек после пуно времена сазнао да је то диносаурус. Морам признати да се слатко насмејем када се сетим својих раних представа о животу. Сећам се да сам јако тешко прихватао теорију да су праисторијске животиње биле једноћелијске. Пази, онолики диносаурус, па једноћелијски? Чудно је звучало, иако нисам имао ни најмању представу шта је то ћелија, а сећам се и да ми је доста година касније, у гимназији, професорка биологије Црна Мара безуспешно покушавала да објасни шта је то ћелија. Биологија и Жељко – небо и земља. Најслађе ми је било да побегнем са биологије. Срећом и драги састављач распореда часова, а и садашња главна хашка звезда су мислили на мене. Први, јер је из неког разлога све четири године биологија била први час, а други јер сам захваљујући њему и нафтном ембаргу увек могао да се вадим на лош превоз. Обично сам каснио петнаестак минута, тек толико да избегнем Марину болесну навику да сваког часа првих петнаестак минута потроши на пропитивање. Колико се сећам само сам се једном зајебао у прорачуну. Због нечега сам био сигуран да неће питати. Наравно, Црна Мара је још с врата рекла: Опа, стигле побегуље. Тог тренутка сам видео кеца како се смеши. Наравно и Црна Мара га је видела, а нешто касније и поред све моје вештине, не тако мале, да читам из књиге док одговарам, добио сам кеца, уз Марин познати злуради смешак и питање кад ћу да га поправим. Сутра, рекох ја, али је то сутра дошло тек за неколико недеља.
Нема коментара:
Постави коментар