Пошто сам решио проблем поклона остао је само лакши део – сам рођендан. Код Невене се већ више година окупља мање више иста екипа са малим изменама. Тако ја стигнем пред Невенина врата око осам сати. Пристојно позвоним, отвори ми врата, више се не сећам ко, честитам рођендан Невени, и нађем се у ходнику одакле сам имао преглед ситуације. Погледам лево, и видим у дневној соби седи сам Владимир, Катаринин муж. Погледам десно видим седи наша школска другарица Катарина сама. Наравно одмах скренем десно да се прво поздравим са Катарином, кад на двоседу иза врата вреба Мара Брковић, Невенина комшиница. Катарину знам одавно још из основне школе. Не сећам се да ли сам је тада лично знао, али сам знао ко је. Када смо кренули у Гимназију били смо исто одељење, па је лично познанство дошло само од себе. Сећам се, негде у првој години седим на неком од часова у четвртој клупи до прозора и зевам по одељењу и у једном тренутку погледам у задњу клупу реда до врата, кад тамо седи нека нова клинка. Јако лепа. Помислим, овде нешто није уреду. Знам све у одељењу, али ко је ово? Дуга коса, шишке изнад обрва, ако ме не вара деценију дуго сећање, лепо лице... На крају се сетим – Катарина, али са шишкама. Лично мрзим фризуру са шишкама, али тада сам цео час зевао у том смеру. На одмору сам седао испред ње и вероватно лупао гомилу глупости, само праву ствар нисам рекао. Своју наклоност сам показивао тако што сам на одмору прво крао њену патент оловку. Нисам стварно крао. Имао сам неку чудну навику да на великом одмору покупим све хемијске и патент оловке одређене женске популације и да им их вратим кад примете нестанак. Шта сам тиме хтео да кажем, остало је скривено у ходницима времена. Само знам да је дуго у одељењу колала легенда да на мом зиду има гомила окачених украдених оловака, трофеја. Моја опчињеност Катарином је трајало неко време. После се ошишала на кратко. Магија је нестала. Данас се с Катарином срећем ретко, понекад у граду, чешће код Невене, у добрим смо односима, или се бар мени чини да је тако. Никако да упознам њену малу Нађу. Кад сам се сетио крађа оловака, сетио сам се да ме је у тој години пратио у одељењу, па чак и код разредне, глас о врло лепљивим прстима. Не сећам се више зашто, али чини ми се да то има везе са мојим добацивањима на разредниним часовима и алузијама на разне лоповлуке. Никад нећу заборавити изборе за одељенске функционере на почетку прве године. Не сећам се ко су били виши функционери, али у други круг избора за благајника смо ушли Радослав и ја. И после другог круга смо имали исти број гласова. Тада је моја мудра разредна Ружица написала на два папира моје и Рашино име и ставила их у песнице и пружила неком да одабере коју ће руку. Чије име буде на изабраном папиру, тај ће бити благајник. На изабраном папиру је писало Радослав. Разредна је тада бацила оба папира. Мени, наравно, ђаво није дао мира, па онако приметим како је све то сумњиво и што је најгоре јавно изразим ту сумњу да је на оба папира писало Радослав, и да су избори намештени само да ја не добијем и тако то... Ружица ме онда демократски избаци са часа и тако сам ја под тешким репресалијама морао да се помирим са изгубљеним изборима. Сада натраг код Невене. Као што рекох иза врата вреба Мара Брковић. Она је једна од оних особа које не миришем нарочито и то без икаквог разлога. Једноставно имам лошу, а можда то и није тако лоша особина да на основу првог утиска о некоме формирам мишљење које ништа и никад, нити било шта да тај уради неће много променити. Ако ми се тај неко не свиди одмах, тај је код мене завршио за цео живот. Можемо ми бити у добрим односима и сарађивати прилично добро, али прави пријатељи не можемо бити никад. Шта ја знам, то је нека врста мог шестог чула, које ме готово никад није преварило. Дешавало се доста пута да ја изневерим моје шесто чуло и убедим себе да неко није баш тако лош, како се мени у први мах учинило, али на крају тај неко покаже своје право негативно лице. Никад се није десило да неког у први мах оценим позитивно, а да се он касније покаже као лош. Под овим лош, не мислим у свим случајевима на негативне ствари, понекад се то односи само на то да мени не одговара, а иначе је тај неко сасвим у реду. Мара Брковић је једна од оних на које ме је моје шесто чуло упозорило, као на негативну особу. Нисам баш сигуран да сам је тада упознао, али моје прво сећање на њу се односи на Невенин, чини ми се, осамнаести рођендан. Мира је тада свирала на гитари, док су остали певали. Наравно ја сам антиталенат за певање, па нисам ни певао. У млађим разредима, када је моје одељење освајало награде као најраспеванија одељенска заједница, ја сам на бини само отварао уста и певао на плејбек, као и многе данас популарне естрадне звезде. У старијим разредима сам једно две недеље певао у школском хору. Заправо, толико сам саставио јер је толико прошло између аудиције и прве пробе. Аудиција је била обавезна за све ученике старијих разреда, а како се наставница прешла и помислила да ја могу да певам у хору, није ми јасно ни дан данас. Сећам се, било је то у медијатеци. Станем поред клавира, она притисне дирку и ја треба да репродукујем оно што сам чуо. Прво сам пробао да то одрадим и горе него што могу, али кад ми је запретила да се не измотавам, ја кажем или можда боље речено симулирам преко оних кратких речи ла, ла, ла и њој се учини да сам погодио тонове и каже ми да дођем на пробу. Изненадио сам се као кад би неко Карлеуши рекао да зна да пева. После две недеље дођем на пробу хора. Певали смо, неку песму која је имала само две речи. Чини ми се да су те две речи биле ‚‚Санктус Бенедиктус''. После једно 5 минута наставница ми се захвалила на учешћу на проби и рекла да више није потребно да долазим. Није ми рекла због чега, али то је вероватно да мојим милозвучним певањем не бих кварио осредње певање осталих у хору. Као што рекох, скромност ми је јача страна. Кад мало боље размислим можда је та песма имала још понеку реч, али с обзиром на моје кратко бораваљење на пробама, ја то не знам. Врло је вероватно да су касније радили још понеки стих. У то време, мислим на Невенин осамнаести рођендан, били су модерни концерти без струје или анплагд, како је то било модерно рећи тих дана по угледу на МТВ, који је тада још увек нечему вредео. МТВ сам тада обожавао да гледам. Пуштали су добру музику, за разлику од данашњег репертоара. Кад мало боље размислим нешто најлепше на тадашњем МТВ-ју је била Ребека де Руво, која ме је сваког јутра дочекивали дивним осмехом и раздраганим гласом и још бољим изгледом. Толико ми се свиђала, да... У ствари није се она свиђала само мени, сећам се да је у свакодневном разговору изглед Ребеке де Руво заузимао врло значајно место. Значи пре подне је гледаш, по подне у школи коментаришеш. У неку руку, она је постала моје проклетство, јер после ње никада нисам имао омиљену водитељку. Ниједна од водитељки које сам касније гледао, није успевала да ме веже да је гледам из дана у дан, и да ми сваки пут буде занимљива. Можда то има и неке везе са годинама, али ко ће знати? С обзиром на безструјну моду, тако је неко и код Невене дошао на паметну идеју да се искључи музика и да се сами побринемо за аудио угођај. Мени се, да будем искрен, то није претерано свидело, али Боже мој, укуси су различити. Мара Брковић је одиграла само једну позитивну улогу у мом животу. Послужила ми је као повод да неколико месеци пијем крв мом брату Жарку. На једну од журки које сам правио у младости, Невена је довела и Мару Брковић. Тада сам се за журку снабдео касетама код мог ујака Златана и међу тим касетама је била и једна од Атомског склоништа. Чини ми се да је то био албум Инфаркт, али се не бих могао заклети. Негде у то време и мој Жарко се невероватно ложио на Склониште. Мислим да сам због њега и донео ту касету. Мара се просто одушевила кад је видела ту касету и почела је нешто да ми прича о томе, али сам ја само рекао да их Жарко воли. Она је тада одвојила нову жртву за смарање, а та жртва - Жарко је током следећих неколико месеци скупо платио то што ми је испричао о чему је причао са Маром. У једном тренутку Мара га је позвала да дође код ње, јер она има старе плоче, па могу заједно да их слушају. Наравно, ту нема ништа лоше, али је баш згодно послужило. Сви знамо оне америчке филмове у којима тип зове девојку да слушају старе плоче, а све заврши необузданим сексом, кобaјаги непланираним. Е па пошто се Жарку Мара баш није свидела, моје инсинуације на поменуте филмове и старе плоче су га баш нервирале. У младости сам баш волео да зајебавам људе. Нисам бирао ни време, ни место, ни људе само да бих задовољио своју душу. Данас сам мало обзирнији, али вук длаку мења...
Нема коментара:
Постави коментар