Невена је наставила разговор и у једном тренутку поставила питање, ко ће доћи на рођендан. Тада сам ја показао прстом на себе и климнуо главом у значењу – ја сигурно. Невена је то пренела Ани. А потом је опет поновила Анино питање: Хоће ли неко остати дуже од 12 сати, наравно мислећи на поноћ. Тада сам ја поново спонтано утрчао и рекао: Ако треба ја ћу остати. Невена је и то пренела у смислу: Жељко ће те чекати и остати после 12. Поента овог телефонског разговора је била у томе, што је Ана негде радила или имала свадбу или тако нешто до 11, па је могла да дође тек после. Наравно да ја нисам имао никакав разлог да обећам да ћу чекати Ану, то јест Ангелину, како сам ја био уверен, али као и сто пута раније бржи језик него памет. Додуше ово обећање није било страшно, али раније у прошлости било је мојих обећања која су ме врло скупо коштала, наравно мислим у новчаном погледу. Обећања су уско повезана са нечим што ја називам мој кодекс части. Значи, ако нешто обећам, то ћу и испунити или ћу се бар жестоко потрудити да га испуним. Сећам се да сам мојој бившој девојци Бојани, једном приликом обећао да ћу јој купити неку ташницу за матурско вече. Јака ствар, рећи ће неко, али те 1996. та ташница је за мој мали студентски буџет представљала екстра скупу инвестицију. Без обзира на цену, купио сам јој ту ташницу, већ сам и заборавио како сам скупио паре, али то није ни важно. О брзоплетим обећањима датим мојој малој сестри, уз помоћ којих она долази до гомиле ствари и да не говорим, поготово што ме она и дан данас скупо коштају. Ето, сад сам се сетио још једног обећања, које сам скоро дао Мари и Невени. Пре неколико дана сам им случајно споменуо ове нове, супер модерне, женске ролке без рукава и да сам размишљао да купим Невени за рођендан једну, али да нисам знао да ли ће јој се свидети, па сам одустао. Њих две ме онако женски нападоше, па што ниси купио, па наравно да нам се свиђа и тако то... И у том тренутку на сцену је ступио мој брзи језик, па добро, рекох, купићу вам за славу... Тек касније сам се сетио да обе славе Светог Николу и да ћу ролке морати да купим истовремено. Са мојим фиксираним џепарцем или рекетом, како га мој тата зове, на 3000 динара месечно, узимајући у обзир цене ових ролки, децембар ће бити месец авантуре. Спомињући, мало пре моју бившу девојку сетио сам се обећања које ми је помогло да испаднем... ... само тренутак да нађем праву реч... а да – смрад, како би то рекао мој друг Дарко. Док сам био са њом, увек сам јој говорио да кад раскинемо... у ствари због младалачке заљубљености говорио сам – ако раскинемо, никада те нећу звати, јер ми ни пре везе нисмо били пријатељи, па нема разлога да будемо ни после. Уосталом страшно сам мрзео кад се она чује са неким својим бившим момком. Мислим, нисам ја неки љубоморан тип, али балканска крв је балканска крв. Откуд ја знам да се ту неће распламсати неки стари пожар. Па, пошто је мени сметало што се чује с времена на време са бившим момцима, нећу да неком будућем смета што се чује са мном. Опет кодекс. И тако када смо раскинули, она је мене позвала за мој рођендан и честитала ми онако, како је ред и како доликује, разговарали смо сјајно као пријатељи од пре сто година, али њен рођендан је био десетак дана касније и ја је нисам назвао и тако сам вероватно испао... како сам оно раније рекао...а да - смрад. Ипак, кодекс је кодекс. Тако сам и овог пута дао обећање решен да га по сваку цену испуним и да ћу, уз натчовечанске напоре и тешкоће и преко гомиле препрека и седам мора и седам гора, необазирући се на ветрове и олује који ће шибати моје, само мало ружније од Бред Питовог, лице, успети да код Невене дочекам поноћ или Ану. Ја га мало претера, али шта ће те? Тако вам је то у животу.
Нема коментара:
Постави коментар