Дилан Дог, Убица је међу нама

Ова Диланова епизода је инспирисана Хичкоковим филмом Психо, уз понеки детаљ који даје свежину овој теми.
По мрачној и кишној ноћи у мотел Бејтс, који је по правилу без гостију, стиже Дилан Дог. А потом потпуно неуобичајено, мотел се пуни. Стиже средовечни брачни пар, трговачки путник сумњиве прошлости, жена одбегла од мужа, а ту је и гомила полицајаца која јури убицу чија су мета аутостопери.
Убиства почињу. Лик убице је током стрипа замагљен, па су све могућности отворене. Убица не бира и на мети су и гости и полицајци, ко год му се нађе под секиром, шипком, ножем или сатаром. На крају све указује да је жена убица, али ни Дилан није какав би требало да буде.
Сасвим добру причу Тицијана Склавија, нацртао је одлично Анђело Стано. Препоручујем за читање.

Војска 5

18.12.2003.

Коначно сам отишао из Милановца. Ево ме у Крагујевцу. Добро је што сам отишао из Милановца, јер да нисам вероватно бих се побио са водником, који је био командир мог оделења или бих се бар вербално обрачунао. Много ми је ишао на живце. Тамо је била скроз негативна атмосфера. Слабо се ишло кући и излазило у град. Прекомандован сам у 24. батољон за специјална дејства или ти командоси и диверзанти, знате оне црвене беретке. Са још једним другаром сам у одељењу за везу при овим специјалцима. Има нас мало у оделењу, нас 4 па су све шансе да ћу сваке две недеље кући. Скоро месец дана нисам био кући...

7.1.2004.

Божић је. У касарни сам. Треба ли било какав други коментар. Да ли је потребно да напишем још и једно слово да опишем стање моје душе? Није. Сваком је јасно. Онима којима није јасно, неће бити никад. Ово је мој први Божић ван куће. Скоро ме је неко питао да ли верујем у Бога. У Бога верујем, без икакве сумње. Док сам био млађи нисам претерано придавао значај вери у Бога. Никад нисам сумњао да постоји, али никад нисам претерано ни веровао. Комунистичка школа је комунистичка школа. У цркву идем, кад осетим потребу, то баш није често, али то не утиче на моју веру. Не сматрам да је број одлазака у цркву мерило веровања у Бога. Знам многе који редовно иду у цркву, али тешко да су прави верници. Гомила је оних који мисле да је довољно ићи у цркву, славити славу и тиме постати добар човек и хришћанин. Е, није. Ја верујем, али не дозвољавам да ми други кажу како то да чиним. Овим мислим и на црквене прописе и на околину у којој живим. Нећу да идем у цркву зато што сви иду, него зато што ми је потребно. Нећу да идем у цркву само да бих то одрадио и да добацујем попу да скрати мало. Идем у цркву кад ми је потребно и тад сам 100 посто посвећен Богу. Нисам модно побожан него заиста верујем. Врло ми је тешко што за Божић нисам кући. То је за нас укућане посебан празник и тек сад кад нисам тамо схватам колико ми недостаје. Срећа је што овде у касарни нема пуно знакова да је Божић, па тако успевам да скренем мисли, али ако ме наведу на кућу, обузме ме туга.

10.1.2004.

Ретко имам слободног времена. Сваки дан пожарство, човек се премори, па или је спосбан само да спава или седи поломљен.

11.1.2004. 16.00-18.00 пожараство, II смена

Неке делове ових писама сам писао на пожарству, да би ми време брже прошло. Нисам писао само кад је падао снег или киша, јер се папир и вода не подносе баш претерано. Дужност пожарног је врло занимљива и узбудљива. Најважније је да се добро обучеш, јер пожарство се даје напољу. Моја стандардна опрема за пожарство је: кратке гаће, дуге гаће, мајица кратких рукава, мајица дугих рукава, кошуља, џемпер, прслук са крзном, блуза, ветровка постављена крзном са крзненом крагном, једне цивилне чарапе, једне цивилне вунене чарапе, једне танке војне чарапе, цокуле, на ноге у зависности од процене нискоће температуре навлачим и по једну најлон кесу ( то је добар изолатор – татин рецепт). Осим овога имам још и беру, поткапу и рукавице. У случају врло ниских температура и падавина, преко свега овога облачим непропусну дебелу бунду са капуљачом. Ако је до минус 10 не може да ти буде зима, додуше ноге се прилично смрзну задњих 15 минута смене. Осим овога пожарни носи и наоружање. Наоружан је аутоматском пушком М-70 АБ 2  7,62мм са празним оквиром и једним борбеним ножем.

Дужности пожарног су да води рачуна о броју возила, да тачно зна колико и којих врста возила има у ауто-парку. А, да не заборавим, ауто-парк је један плац ограђен бодљикавом жицом. У овом ауто-парку се сада налази 39 возила и то једна кухиња, 1 радио станица, 2 АР-55, то ти је мало већи џип, 3 АР, то ти је мало мањи џип, 10 пинцова, то ти је нека врста војног комбија, 5 ТАМ 150, то ти је мало већи камион, 17 ТАМ 110, то ти је мало мањи камион. Даље, пожарни води рачуна о томе да не избије пожар, ако исти избије покушава да га угаси, води рачуна о исправности противпожарних апарата, има ту још неких мање важних дужности, али једна од значајнијих је вођење рачуна о томе да неко нешто не украде из аутопарка. Сад ту постоји цака, ти не можеш озбиљно да се супротставиш лицима која би покушала нешто, јер немаш муницију. Сваки покушај физичког обрачуна је ризичан, ако има више од једног лица. Једино што можеш да урадиш је да репетираш празну пушку и вичеш, па ако упали, упали, а ако не онда одеш по помоћ, наравно док се вратиш са помоћи, лица ће већ да утекну. Значи, закључак је да је служба пожарног најобичнији блеф. Највећа опасност заправо за пожарног је контрола у виду посете дежурног батаљона или дежурног официра касарне. Они долазе да виде да ли си изашао на пожарство и да ли савесно испуњаваш дужности. Тако изгледа дужност пожарног гледана споља. А како је у глави пожарног?

Сви пожарни у глави имају неколико заједничких ствари и гомилу оних по којима се разликују. Постоје две врсте пожарних, они као ја и још пар момака, који савесно обављајусвоје дужности и излазе на све смене и оних који воле да не изађу и преспавају своју смену. Сваки пожарни има најважнију бригу, како да му што брже прође време од два сата. Неки се завуку у неко возило и одспавају, то је ризично јер је зима и јер не можеш да приметиш контролу која ти долази, а боравак у возилима није дозвољен. Како други пожарни прекраћују време не знам, али знам како то ја радим. Кад је мало топлија ноћ, обучем бунду и седнем у стражарску кућицу и откуњам у више наврата по неколико десетина минута и време пролети. Или шетам по аутопарку, па један круг обиђем за 4 до 5 минута и тако неких тридесетак кругова и смена готова. Није важно само шетати, важно је и о чему мислиш, ако мислиш кад ће време да прође и кад ће да ти дође смена, е тад си се сјебао, смена никад да прође. Трудим се да размишљам о било чему само да време лети – о девојци, о војсци, о факсу, о мојима, о ко зна чему, шта год да ми падне на памет. Ух, већ ми мрзну руке. Чек да видим да ли могу да пишем у рукавицама. Незгодно је. Наставак у следећој смени.

Војска 4

10.11.2003.

Већ сам 3 дана у Горњем Милановцу. Ово се зове откоманда и постоји само за везисте, има и права прекоманда, за месец дана. Овде, генерално није тако лоше, колико је у Нишу добро. Мало се овај наш капетан, из милоште назван Сава Ђаво, дере на нас али то је само да нас навикне на мало строжије услове. Ова зграда у којој сам смештен је гора него она у Нишу. WC и купатило су у неупоредиво горем стању него у Бубњу. Али најгора ствар у овој касарни је то што сам ја у њој, а не кући.

14.11.2003.

Хвала Богу и нашем нестабилном политичком систему, па сам због избора добио овај викенд преко реда. Цела септембарска класа иде кући да гласа.

25.11.2003.

           

Ево ме у стационару, нешто сам се прехладио. За викенд сам био кући због славе. Имам малу температуру и опасно кашљем, ништа нарочито, некад сам бивао и болеснији, али ово ми је баш добродошло да се одморим у стационару. Овде лежим по цео дан, спавам јутру дуже, поподне гледам телевизију, добро је друштво, неколико болесника, неколико симуланата и један медицински брат.

26.11.2003.

Данас сам морао да изађем на полагање неког теста. После сам се вратио у стац и преспавао цело поподне. Ваљда ови лекови имају успављујуће дејство или је можда у питању ова болничка атмосфера.

27.11.2003.

Већ сам 86 дана у овој армији и малко ми се смучила. Овде у стацу, без обзира колко је добро, јако је досадно, по цео дан лежим, не могу ни то више. Јебем ти ја ову војску кад ми више није слатко ни да лежим. Једна од добрих ствари у овом стацу је што могу да се купам сваки дан, наравно ја не претерујем да ми се кожа не истањи, па се купам сваки други дан. Може да ми свакодневно купање пређе у навику, што није добро кад си у војсци, а ни кад си у цивилу J. Да вода ваља човек би био риба. Ситнице као што је често купање или бријање топлом водом је у овој јебеној војсци мисаона именица. Јеби га, ваљда да би био добар војник мораш да смрдиш.

1.12.2003.

Данас је први децембар. Прекосутра су пуна три месеца како сам у војсци. Данас почињу да долазе нови гуштери, тако да ја више нисам гуштер. Сад сам стари војник, а ускоро ће ме звати џомба. Мени додуше ови термини ништа не значе, али то је војнички жаргон. Данас сам изашао из стационара и вратио се у јединицу. Јесте да је овде теже и напорније, бар није досадно а и овде сам са мојим другарима. Нису ни они момци лоши у стацу, и гледаш телевизију и играмо ризико и зезамо се, али све то брзо досади.

5.12.2003.

Био сам на логоровању, које је 5 пута лакше него оно прво. Вратио сам се јуче. Сређивали смо камионе и техничке уређаје које смо користили, најновији крик технике модел 1963. Капетан Сава нас је конторолисао. Зову га Ђаво, од милоште. Омиљено питање му је: ,,Војско! Има ли проблема?" Кад добије одговор да нема, пита: ,,Треба ли да правимо?"  Диван човек. Војничка мајка. Ако те види са рукама у џеповима, мораш да их зашијеш. Кад дође у контролу у спаваону, баца новчић на кревет да види да ли си га добро затегао. Ако одскочи, у реду је. Ако не настрадао си.

Сутра ће ме другарица Ирена извући у град, цео дан. Баш дуго нисам био кући, а и ко зна кад ћу. За који дан идем у прекоманду. Ваљда ћу бити негде ближе. Вечерас смо скупљали лишће по мрклом мраку, ваљда тренирамо ноћни вид. Војничка логика је чудо једно, нешто увек мора да се ради, тек да војска није докона, јер кад је беспослена, може да прави глупости.

13.12.2003.

Ови педери нису хтели данас да ме пусте ван касарне ни под тачком разно. Нема везе што нико други неће да иде. Кажу ти си био. Чак сам се и свађао са овим мојим водником који је задужен за изласке. Ни то није помогло, не дају, па не дају. Јебем ти војску кад је оваква. Данас је 102. дан како одужујем дуг држави, мада се не сећам да сам се задужио.

Punisher, Butterfly

        Панишер је један од мојих омиљених стрип јунака. Данас сам прочитао ову епизоду из серијала са ознаком max. Ова ознака подразумева насиље и све остало без икаквог ограничења. И заиста у овој причи је заступљено насиље свих врста.
         Лептир је жена, плаћени убица, која уобичајено ради за мафију. Врло је успешна у свом послу. Проблеми настају када реши да напише књигу о свом животу. Та књига би била опасна за бројне дотадашње послодавце, па они шаљу читаву серију плаћених убица. Кроз причу пратимо и начин на који је постала плаћени убица. Отац је сексуално злостављао, потом се убио кад је она то рекла мајци. Прво убиство је извела у самодбрани експериментишући са новим опасним техникама доживљавања врхунца. Потом је све дошло само од себе.
      Мафија јој је убила издавача, девојку и све оне којима текст књиге дође под руку. У сталном разговору са духом издавача, који јој се привиђа долази на идеју да преко интернета дистрибуира књигу о свом животу. Шаље је на преко 500 адреса и тиме осуђује на смрт све   који су је добили.
     Превише невиних жртава, због тога стиже Панишер и почиње последња игра лептира.

     Одлична прича уз веома добар цртеж. За сценарио је заслужан Валерије Дорацио (Valerie D'Orazio), а цртеж је урадио Лоренс Кембел (Laurence  Campbel). Препоручујем за читање.

Војска 3

30.9.2003.

Поново у касарни. Баш зајебано. Дани следећи сви исти... Војнички...

3.10.2003.

Данас смо поново били на гађању. Потрпали нас у аутобус и одвезли у оно исто место код Житорађе. Начекали смо се на наш ред. Било је доста топло па смо лежали по земљи и дремуцкали. Чекаш 2 сата да би пуцао 2 минута. Цццц....

4.10.2003.

Данас нас пустили у град. Није лош Ниш. Добра Рајкова кафана...

6.10.2003.

Ноћас сам пожарни. Испред магацина. У сред касарне пазим да неко нешто не марне. Пљушти као из кабла. Мала ова надстрешница...

13.-17.10.2003. логоровање

У понедаљак ујутро су нас потрпали у аутобусе и одвели у неку касарну мало изван Ниша према Београду. Ту нас сместе у неку бараку, која је у тој касарни учионица. Танки зидови, никакви прозори, без грејања. Ту оставимо ствари и под пуном ратном опремом поједемо конзерву нареска и кренемо на терен, неких километар пешке узбрдо. Није то пуно, али кад на леђима имаш борбени ранац, чутурицу, шаторско крило, маску, шлем на глави, рап(торбица са 4 оквира за пушке) и ашовчић, прилично је напоран успон. Е, онда је горе почео, што би ми војска рекли секс. Са свим тим на леђима трчи узбрдо, па погнут, па лези (где ти каже ту мораш да легнеш, без обзира шта је доле), па пузи на стомаку, па на боку, душу да испустиш. После тога стиже наредба пузање на стомаку 200 метара низбрдо, врло зајебано, на ливади боце и које каквог трња колко хоћеш, све сам руке избо и набио хиљаду ситних трнова. До краја дана сам се уморио ко мазга.

Увече су нас увели у нашу бараку и довели до спаваоне – учионицe. По патосу скроз до зидова, распоређене струњаче, не онакве какве смо имали у школи, него неке 2-3 цм дебеле, практично спаваш на патосу. Било нас је 30 и нешто, спаковани ко сардине. Промаја је пичила на све стране. Прилично сам се смрзавао иако сам спавао обучен: кратке гаће, дугачке гаће, мајица кратких рукава, поткошуља, кошуља, панталоне и чарапе. Све то и опет зима. О хигијени нећи ни да пишем, нас 250 у батаљону на 2 лавабоа, 4 дана без прања ногу, прави војни услови. Сутрадан смо цео дан копали ровове и постављали мине, школске наравно.

У среду сам добио поштеду, па сам на терен изашао тек увече. Добили смо нешто маневарских метака и тренирали постављање заседе. Чучим ја тако иза једног жбуна, испуцам своје метке, први сумрак, више се види него што се не види, у једном тренутку погледам на доле, кад између чизама стоји жути цвет, погледам около нигде ниједан више, само међу мојим чизама, уберем га, испресујем и пошаљем мојој девојци. Сутрадан смо се коначно вратили у нашу касарну.

19.10.2003.

Данас су нас водили у биоскоп. Ко децу, у колони по два, само још за руке да се ухватимо... Гледали Пирате са Кариба.

23.10.2003.

Јебем ти војску и ко је измисли. Нема ништа тешко и напорно у овој војсци, већ сам се навикао на овај начин живота, једино на шта овде не могу да се навикнем је то што не живим цивилним животом у слободи. И опет: јебем ти војску.

25.10.2003.

Субота ујутро. Чекамо наређења. Седимо у учионици, која је у исто време и ТВ сала, гомила мојих сапатника гледа Еминема, ја пишем писмо. Сутра ми долази девојка. Ко ће издржати дан. Данас не радимо ништа под милим Богом. Имамо вољно цео дан.

26.10.2003.

Данас ми је у посети била девојка. Цео дан сам добио слободно. Били смо на тврђави, у Меку, у неким кафићима по казанџијском сокачету, брзо прође дан, увече поново мрачна касарна...

30.10.2003.

Ишли на ноћно гађање. Гађање је опет било негде у околини Житорађе, на неком месту званом Међа, некој пустопољини величине десетак фудбалских игралишта, а можда и више. Било је занимљиво стајати тамо по мрклом мраку и чекати неколико сати на ред да убијеш картонске искакајуће мете. Иронија ми одлично иде. Киша је падала нон стоп. Ситна, она досадна, много сам се уморио, ем смо доста ишли пешке, ем смо чекали неколико сати, а и нисмо могли да седнемо јер је све около мокро.

31.10.2003.

Данас идем на викенд. Има ли ко срећнији?

4.11.2003.

У недељу је прекоманда. Добио сам Горњи Милановац. Добро је, тамо имам једну другарицу Ирену. Моћи ће да ме извуче у град. Предложен сам за десетара. Можда се вратим за Ниш. Изгледа сигурно по мајоровим речима...

6.11.2003.

Пролази и ова војска, ево већ је и новембар, котрља се и он, прилично брзо, али за мене невероватно споро. Не само да су дани без броја, него, мајку им јебем, имају дуже и више сати него у цивилству. Никад бре дан да се заврши. Отегне се преподне у недоглед. Просто је невероватно колики су овде дани. Кад би ми дани били овако дугачки у цивилству завршио бих факултет за 3 године, али не, не може тако, кад сам у цивилству дани лете. Кад дођем на викенд, дани, мајку им опет јебем, имају мање сати, а ови мање минута и тако ми време пролети да то није нормално. Изгледа да ћу кући за гласање, то је следећи викенд, али то ћу сигурно знати тек кад будем у Милановцу, јер у војсци никад ништа није сигурно све док ти неко надређен не саопшти, а ни онда није 100 посто сигурно.

Разни цветови

Војска 2

17.09.2003.

            Ево дан, за даном и иде некако и ова војска. Мало нас форсирају због дана везе и заклетве, да научимо да марширамо стројеви корак, па да ставимо нож на пушку, па да га скинемо и све то парадно. Цео божији дан. Нож на...! Нож скини! Нож на...! Нож скини!Јебем ти и Ниш и 270 км од куће и војску и параду...

20.09.2003.

            Једно од најважнијих занимања којим се ми војници ових дана бавимо је скупљање лишћа. Зона одговорности наше чете је испред команде и дуж ограде код команде. То је врло тежак и одговоран задатак. Млатнеш метлом лево, десно, два три пута, па седиш 15 минута, момци гледају девојке, које пролазе улицом, ја фин, па имам девојку, па не гледам друге. Данас нам је потпоручник рекао да ћемо за заклетву добити 3 дана викенд. Ето већ је и заклетва близу, још мало па крај рока... још само 8 и по месеци... Ваљда ће га скратити. Овде у војсци уопште није лоше. Постоје разни системи зезања и прилично другачији језик. На пример има речи које у обичном животу значе једно, а овде друго, нпр: коцкање, секс, ладовина, ситно... Ево један пример како зајебавају нас обичне војнике. Овде има разглас преко кога нам пуштају музику током дана кад немамо обуку. Једна од чешћих песама је она од оне тужне реп групе 187 Секс само секс . Е ова песма овде има посебно значење, јер у војсци је секс кад старешине крену да јебу војску, то јест да је малтретирају. Под тим се подразумева да поново скоцкаш кревет, иако је он савршен, да чистиш већ очишћену пушку, да радиш гсп (генерално сређивање просторија). Тако да нас војнике прилично погађа ова песма.

Невероватно је колико овде болују од коришћења разних скраћеница рмр (ратна материјална резерва), пдч (помоћник дежурног чете или у војничком преводу помоћник дежурног чмара), тзв, абхо итд. Још једна од војничких омиљених песама је она од Магазина Дани су без броја, имена и боја, што тачно описује наше дане. А има и она нова обрада Моделсица оне старе песме Идола Ретко те виђам са девојкама, а виђам те сваки дан, око тебе су дечаци... потпуно у духу овдашње свакодневнице.

Јуче смо ишли на гађање. Били смо негде у околини Житорађе. Потрпали нас у аутобусе, под пуном борбеном опремом: пушка, маска, шлем, борбени ранац и рап ( торбица за оквире са муницијом) плус нека торбица, коју популарно зовемо гуштерача. Стигли смо у неку пустару, па после неких километар и по пешке, дођосмо до места, где ћемо гађати. Ово гађање је вршено бојевом муницијом (правим мецима), па смо добили упозорења о строго озбиљном понашању, јер прави меци су прави – убијају човека. Главна ствар је да пушку не смеш да упериш нигде осим у мету. У супротном, мајор нам је рекао, да ће сваког ко почне па макар и случајно да прави глупости, лично ишутирати ногама. И онда дода: И те шлемове ви не носите због метака, него да вас заштите од мојих чизама. Мајор нам је баш добар. Његове речи упућене мом другару Коварбашићу док је гађао мету су: Лево, лево, лево, где гађаш, јебем те смотана! Био сам солидан на гађању: 4 од 6 метака у центар мете на 100 метара даљине.

Данас смо овде имали прославу поводом дана везе. Постројили нас пред бину, па смо мало радили почасне радње с пушком и ножем, мало слушали досадне говоре, а највише смо се пржили и знојили на сунцу. Најсмешнија ствар се десила јутрос на проби. Каже нам један мајор:... е онда ће генерал одржати говор, кад он каже ово, а ви онда спонтано аплаудирајте... Еј, спонтано, а по наређењу. Смешно и нелогично, али се човек у војсци навикне на гомилу таквих ствари. Има овде пар момака који су пробали да се шале на мој рачун, али су се грдно покајали, јер мој језик је виспренији од њихових и отровнији од звечаркиног. Е од тада ме пар њих зове: Зли.

21.09.2003.

Данас је недеља. У војничком животу то значи дебела ладовина. Устанеш ујутро око 6 и 15, идеш на доручак, онда нас врате, па истресемо ћебад, а онда једно сат времена гсп (генерално сређивање просторија). Данас сам ја био редар спаваоне: затегао кревете, изџогирао под и готово. Онда пауза сат времена, па купање, па пауза, па ручак и онда ладовина цео дан. Недеља је омиљени војнички дан. Да се окупаш и ручаш у војсци ти треба 3 сата, од тога купање траје 4 минута, ручак 15, а све остало је чекање. Толико о ефикасности у нашој војсци.

Овде сваки дан једем кувана јаја, обично за доручак или вечеру, а често и за доручак и за вечеру. Ко ми спомене јаја после војске нек се добро припази. Храна је овде катастрофа није ни чудо што ми мама каже да сам смршао. Још један проблем је што ја слабо једем слатко, па не купујем у кантини ни чоколадице, ни кекс, ни наполитанке којима друга војска утољава глад. Уосталом, смршати и није тако лоше и онако сам имао неколико килограма вишка.

23.9.2003.

Вечерас су нас старешине мало зајебавале. Кад смо се постројили за вечерњу прозивку, неки мајмуни нису стали како треба и смирили се, па су нас натерали да се поново обучемо, па да се свучемо и ту смо изгубили гомилу времена.

24.9.2003.

Јутрос смо имали паклено физичко. Боле ме сви мишићи које имам, а и они за које нисам мислио да имам.  Ноге не осећам, једва идем. А после смо ишли до касарне Пантелејмон на пробу заклетве. То је неких 5, 6 километара одавде или се бар нама тако чинило.

27.9.2003.

Данас је била заклетва. Смешна ствар кад погледаш каква нам је држава. Пуштени смо на први викенд кући. ЈУПИ!!!!!!!!!!!!!!!!