ЈЕДНО И МНОШТВО

                 Ја сам једно. Ја сам и мноштво. Мој живот је и кратак и дуг. Живим месец дана, али и 40 година. Умирем сваког месеца, али се и рађам сваког месеца. Ако ми се свиди умирем и рађам се недељно или сваких две недеље, а понекад се родим и умирем као близанац. Једном сам умрла и родила се тек после 8 година. Моје ново рођење је слављено више него икад. Имам хиљаде пријатеља и старих и младих. Младих у последње време, мало мање, али и то се мења све их је више.
                 Ја сам времеплов и машина за путовање у фантазију. Моји пријатељи са мном путују и у стари век и на Дивљи Запад и у далеку будућност. Отимамо Јелену Тројанску, срећемо се са Југуртом и путујемо свемиром са Флаш Гордоном. Решавамо проблеме са Рип Кирбијем, помажемо Модести Блејз. Градимо ранч са Команчом и помажемо Индијанцима под вођством Блуберија. Забушавамо у предузећу са Гастоном, а у касарни са Билијем. Млатимо Римљане и једемо вепрове са Астериксом и Обеликсом. Ношени ветром на далекој планети заједно са ратницима Акбара и демоном са Кариба уз помоћ принца Валијанта и космичких путника спасавамо Малтежанина док траје индијанско лето.
                 Ја сам СТРИПОТЕКА.

Меланхолија Мрачне шуме

Не сећам се тачно када сам почео да скупљам стрипове, али популарна легенда каже да ми је прве стрипове дао један неколико година старији комшија. Потом су ми мама и тата куповали понеки с времена на време. На крају сам почео редовно да их купујем и то све што је било на киосцима или углавном све: Лунов Магнус Стрип, Златна Серија, Марти Мистерија, Дилан Дог, Ник Рајдер, Тарзан, Стрипотека, Политикин Забавник плус понека издања, која нису изашла у великом броју: Панишер, Дестројер, разне варијанте Конанових стрипова. Понекад сам набавио и неки стрип албум. Први је био Брик Брадфорд. Полако сам се од читаоца претварао у колекционара. Све сам више водио рачуна о стању стрипова које набављам, јер нисам више куповао само на киоску, већ сам почео и да попуњавам колекцију са старим пропуштеним бројевима.

На моју жалост почетком деведесетих све је полако клизило у катастрофу. Стрипови су били све скупљи и полако су почели да нестају са киоска и онда једног мрачног дана ништа више није излазило. Ниједан једини стрип се није могао купити на киоску, осим понекад кад је неко продавао старе стрипове. Редовних издања није било уопште. Остао је само Политикин Забавник. У периоду од отприлике 92 до 95 извор стрипова ми је био један антиквар који се појавио на локалној пијаци и почео да продаје стрипове, као и неки другари који су решили да их стрипови више не интересују. Од регуларних издања којих је било на кашичицу сам се трудио да купим све што се појави.

У том неком периоду сам видео у новинама да је неко најавио да ће почети са издавањем стрип ревије Трон и да се може купити само у једној београдској књижари, која је на жалост касније изгорела. Скупио сам некако паре за прва три броја и послао ујака да ми их купи. Сећам се да сам га чекао да ми донесе стрипове, кад је зазвонио телефон. Јавила се мајка и каже да ме уја тражи. Већ сам био убедачен, јер сам мислио да их више нема, кад, он ме пита имам ли ја неки од ових бројева, ја већ онако изнервирано кажем да немам ниједан и да ми купи само прва три за колико има пара. Мојој срећи није било краја када ми је донео свих пет до тада изашлих бројева Трона јер је у књижари на свих 5 бројева био попуст, па је било довољно новца.

Било је још неких стрип издања која су покушавала тих дана да нађу свој пут до купаца и да опстану у тим суровим условима сталне инфлације и беспарице. Многи су се гасили после неколико бројева Балон, који се чак појавио у два наврата, Финеса, а неки нису дочекали ни други број као Ђенерал  Дража. Потом су се појавиле и прве приватне издавачке куће Хорус, Маверик, које су на разне начине покушавале да опстану на тржишту. Неке са старим јунацима попут Загора, Комадант Марка и Великог Блека, а неке су чак покушавале и са новим као што су Наполеон и Натан Невер, док је било покушаја да се ослањају на домаће снаге у врло амбициозним стриповима попут Генерације Тесла, Бораца Сумрака и шаролике Стрип Маније. Трудио сам се да све ово купим и некако сам успевао. Међутим моја глад за стриповима је била све већа и већа.

Потом сам негде од 1995. почео редовније да одлазим за Београд. Сада су се могућности за набављање стрипова значајно прошириле. Прво сам открио две сталне тезге са стриповима и то једну на Зеленом Венцу, а другу на Теразијама у подземном пролазу. Ту ми се нешто нису свидели продавци, али на Зеленом венцу сам негде те или следеће године купио Стрипотеку број 1 за неке смешне паре. И дан данас мислим да тип није имао појма шта је то. Открио сам и једног лика који се звао Бобан у Кнез Михајловој од којег сам купио читав низ Стрипотека. Полако сам повећавао моју колекцију стрипова и постајао сам све задовољнији и као читалац и као колекционар. Стрипова још увек није било на киосцима, бар не од неких озбиљних издавача. Бројна издања су се угасила, а нека су каснила и по неколико месеци.

Не знам тачно које године, али на једном трамвају сам видео налепницу Алан Форд, продавница стрипова, Нови Београд или је тако нешто писало. Када сам први пут ушао у ту продавницу завучену у једном од београдских блокова недалеко од бувљака, ствари су се потпуно промениле. Упознао сам Мирослава, продавца који је у својој радњи имао готово све што бих ја пожелео да купим. И тако, постао сам редован посетилац те радње и колекција се брзо повећавала. Сате и сате сам проводио у тој продавници, што гледајући шта бих све могао да купим, што у разговору са Мирославом.

Једног лепог дана октобра 1999. сам пошао на факултет и по обичају погледам излог киоска да видим има ли шта ново, кад оно стоји Стрипотека 937, са стрипом Ларго Винч. Просто човек да не поверује. У првом тренутку нисам могао да схватим да је то нови број. У неверици сам помислио да сам и поред свих година бављења стрипом и набављања старих бројева, некако пропустио тај број Стрипотеке који је изашао у оним смутним временима кризе. Неверица је кратко трајала, схватио сам: ОВО ЈЕ НОВИ БРОЈ СТРИПОТЕКЕ. Одмах сам га купио. Мојој срећи није било краја. Стрипотека је од тада редовно излазила, а ускоро су кренули и стрип албуми и изгледало је да је будућност светла. И заиста у наредном периоду почело је полако да се појављује све више стрип издавача, али нису нешто нарочито добро пролазили.

Пратио сам Маркетпринтова издања и попуњавао старе серијале које сам скупљао. Старе стрипове сам набављао и даље у Алан Форду, али се ускоро појавила нова стрип продавница и то код Зеленог венца – Дарквуд. Почео сам све чешће да свраћам у Дарквуд, а Алан Форд је полако излазио из приче. Дарквуд је имао једну велику предност у односу на Алан Форд, а то је локација. Зелени Венац ми је био успут кад сам се враћао са факултета, свратим, купим један-два стрипа и идем право на станицу и потом за Обреновац. И тако сваки дан. Добра времена су то била. Студентски џепарац је био довољан да прилично ублажи моју глад за стриповима. Број издања која сам куповао се прилично проширио. Почео сам да купујем и нова издања која су долазила из Хрватске. Гомилу разних стрипова у издању Слободне Далмације, па Луденса и Стрип-Агента, углавном Бонели школа. Првенствено сам куповао Мистер Ноа, Текса, Марти Мистерију, Дилан Дога, Натан Невера, па чак и Загора.

Срећно време није дуго трајало. Наши издавачи су имали мали број издања, али је из Хрватске стизао огроман број стрипова. Све сам више покушавао да повећам свој буџет за стрипове на уштрб неких других ствари, али сам све мање успевао да дођем до свега жељеног. Жељених издања је било све више, а буџет за стрипове исти. Потом је дошао брак, крај студија и посао. Сопствена плата. Мислио сам, сад ће бити већи буџет за моје стрипове. Једно време је и био. Онда се појавио на нашем тржишту нови издавач: Весели Четвртак. Сваког четвртка један или два нова стрипа. И овај издавач је опстао. Пратио сам сва издања. Некако сам успевао да купим и понеки стрип-албум. Желео сам још нових издања. Пара није било Бог зна колико, али некако сам успевао да купим шта сам желео.

У наредне две године десило се да сам почео све више пара да дајем на пелене, сликовнице и играчке - РОДИО МИ СЕ СИН :), па је све то утицало на промену приоритета за куповину стрипова. Некако сам успевао да себе убедим у прави начин рационализације спискова. Прво су страдали хрватски издавачи, јер као било би добро да купујем само издања из Србије да би се овде потпуно опоравила стрип-сцена, ипак ни то ми није потпуно успело. Мистер Ноа, Текса, и Мартија сам наставио да купујем, а и неке албуме из Хрватске. Људи објавили Брус Хокера, па како да га не купим. Ипак, полако сам морао да крешем буџет за стрипове, па сам почео да одбацујем и домаћа издања. Загор је први отпао, па Дилан Дог. Некако сам убедио пријатеље и рођаке да ми за рођендан купе понеки стрип. Некако је колекција и даље расла. Са увођењем интернета докопао сам се и огромних количина скенираних стрипова, првенствено америчке стрип сцене, али ништа не може да замени стрип на папиру. Спискови за куповину стрипова су били све већи, а реализација све слабија.

А онда су наши издавачи почели да ме психички уништавају. Појављивао се све већи број издавача, са све више нових издања. Некако сам успевао да рационалишем и да себе убедим, да не морам да читам нове Бонели јунаке, вероватно нису добри и тако то... За нека стрип издања сам успео да се убедим да су прескупа и да не вреде толико пара. И онда су Весели Четвртак и Дарквуд решили да ме упропасте потпуно. Весели Четвртак је почео да издаје неке Бонелијеве јунаке, од прве епизоде спаковане у обимна издања од по неколико епизода. Лако сам се убедио да ме Загор и Дилан Дог не интересују, али шта са Мистер Ноом и Тексом? Некако сам успевао да их купујем једног по једног, додуше са кашњењем, али ипак сам куповао. Весели Четвртак је помогао, на жалост, тако што је угасио Дампира и проредио Мистер Ноа и Текса, тако да ту некако пливам.

Међутим, прави хаос је направио Дарквуд који је решио да се претвори у издавачку кућу и то ону која ће да издаје оно што бих ја углавном желео. А за све треба пара! Најавише прво Библиотеку ризницу у којој ће издавати Хогартовог Тарзана. Како да га човек не купи. Некако сам се убедио да ми Геа, Јулиа и Лилит не значе толико, али и ту сам попустио па сам куповао по неки број с времена на време. Најавили су Конана у квалитетном издању са тврдим корицама и што је најлепше са врло повољном ценом. Супер! Где да нађем паре?

А онда су ме у протеклих шест месеци докрајчили. Довели су ме у стање да сваких месец-два долазим у стање јаког одушевљења које траје неких 10-так минута, а праћено је вишесатном меланхолијом. Ајде што се Конан усталио па је стигао до броја шест и објављују и Конана у боји, ал’ објавише Фостеровог Тарзана.

Па, најавише издавање стрип-албума француске стрип школе са врло повољном претплатном ценом, а и касније ће бити врло повољна. СРЕЋА – меланхолија. 

Издаваће издања Марвел школе: Летача, Хулка... СРЕЋА, СРЕЋА – меланхолија, меланхолија, меланхолија.

А где су издања других издавача.... меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија.

Издаваће Црвену Соњу и Конана... СРЕЋА, СРЕЋА,СРЕЋА – меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија. 

Окружен мртвима и Лок енд Кеј и Паркер...СРЕЋА – меланхолија. 

У сарадњи са Маркетпринтом прошириће издања француске школе... СРЕЋА, СРЕЋА, СРЕЋА - меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија...

Меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија, меланхолија.

МЕЛАНХОЛИЈА МРАЧНЕ ШУМЕ!

Рођенданске жеље

              Сви знају да сам ја познат као један од највећих душебрижника на овом свету. Стално бринем о пријатељима и рођацима. Ето, неколико ноћи већ не могу да спавам јер сам забринут за њих. Вртим се и вртим по кревету, али не вреди, сан неће на очи. Неки ми немир обузео душу. Бринем, зато што ће они ускоро морати да донесу тешку одлуку. Није то лака одлука. Тешко ће им бити. Мораће да се одлуче у вези једне врло важне ствари. Једне или више, видећемо 29-тог јула, када ми је рођендан. Ова моја секирација је у вези доношења одлуке шта да ми купе за рођендан. Ја сам по природи скроман човек и задовољавам се малим ситницама - СТРИПОВИМА. Никада нисам волео да бирам поклон - СТРИПОВИ, већ сам препуштао госту да сам одабере шта да ми купи - СТРИПОВЕ. Дешавало се да неко није сигуран шта да ми купи, дезодоранс или пасту за бријање, па ме пита, а ја љубазно кажем да одлучи сам - СТРИПОВИ. Дешавало се да неко донесе какав симпатичан поклон у виду шоље, мајице или новчаника, а ја се тада обрадујем и љубазно насмешим и изразим наду да ћу и догодине добити неки тако симпатичан поклон - СТРИПОВЕ.
               Ове године моје срце и моја душа су се узнемирили због мојих неодлучних пријатеља и рођака, па иако ми моја скромност помало смета у овоме што ћу урадити, ја сам решио да им помогнем да се одлуче у вези поклона за мој 18-ти пута 2 плус 1 рођендан. Ето, ове године, нека ми сви купе СТРИПОВЕ. Јаој, поцрвенех и постидех се док ово пишем, али, ето, жртвовах се и иако моје срце сада пати, ја написах да ми купе СТРИПОВЕ. Сад се поставља питање: које стрипове? Познато је да ја имам скромну колекцију од преко две хиљаде и триста стрипова, па како онда да знају које да ми купе? Ето, видите где ме доведе моја брига за људе. Сад смо баш  у проблему, није да се ја нећу обрадовати дупликату, али ће радост мојих рођака и пријатеља бити већа, ако погоде баш онај стрип који немам. Мораћу даље да се жртвујем. Радо ћу испод овог текста написати које стрипове немам, а које бих баш волео да имам, а ви желите да ми купите. Ставићу име стрипа и издавачку кућу на списак, само да бих олакшао рођацима и пријатељима набавку стрипова, од који већину могу купити у продавници стрипова Дарквуд на Зеленом венцу. Пошто ја нисам ситна душа и цена ових стрипова ми није битна, јер стрип ми је подједнако драг, па коштао он 190 динара или 3000 динара, ја ћу одабрати оне за које имате пара. Пуштам, како ми то моја скромност налаже, да пријатељи и рођаци сами одаберу колико ће да плате СТРИПОВЕ које ће да ми купе. А пошто ни они нису ситне душе, ни они неће обраћати пажњу на цену, већ на то да ли је стрип тврдокоричени или у боји.
              С надом да сам овим олакшао мојим пријатељима и рођацима и да ћу себи обезбедити миран и леп сан, сваком ћу се стрипу обрадовати!.

Дарквуд:

Konan Hronike 1-5

Konan - Divlji mač Simerije 4-9
Tarzan - Nedeljne kolor table 1-2
Osvetnici - Ultron napada
Osvetnici - Doba Ultrona  
Kenija 

Stvorenje iz močvare 3-5

Iz Pakla

Betmen: Ludnica Arkam

Crna Orhideja

Kolekcionar

Чаробна књига:

Flaš Gordon 1-3

Princ Valijant 4-8

Rip Kirbi 2-6

Комико:

Слејн, Рогати бог

 

               Е сад могу мирно да спавам кад знам да сам вам олакшао муке!

Онај којег је дотакао Бог

Ноћ је. Сам сам. У чудној шуми сам. Густа је. С муком се пробијам. Полако прилазим мрачном отвору пећине. Врло сам уморан. Полако вучем своје тело и улазим у унутра. То заправо и није класична пећина. Сличнија је рупи. Није од стене. Од обичне земље је. Не видим ништа. Инстинктивно се крећем напред. Осећам само влажну земљу по којој се крећем. Влага је велика. После, мени се чини, читаве вечности бауљања по мраку у даљини се појавила титрава светлост. Лагано сам ушао у једну већу просторију, слабо осветљену. У средини је стајао старац. То је Онај којег је дотакао Бог, Врховни свештеник нашег народа.

Добродошао, одзвањало ми је у глави. Чекао сам те. Ништа нисам рекао. Стајао сам пред легендом. Ја, којег је дотакао Бог, ћу ти испричати нешто врло важно. Мој живот је на измаку. Ти ћеш ме заменити. Постаћеш свештеник-судија. Ово је, у мени, изазвало велико узбуђење, а у исто време и разочарење. Надао сам се да ћу постати Врховни свештеник. Не чуди се. Врховни свештеник може постати само изабрани. Старац ми је читао мисли. Упутићу те како да препознаш следећег Врховног свештеника. Изабрани мора бити рођен у Великом Зеленилу, у области иза пустиње Фасалт. Мислио сам да је пустиња Фасалт бескрајна и да је Велико Зеленило само легенда. Није. Ја, којег  је дотакао Бог, сам живи, мада још не дуго, доказ да то није легенда. Буди пажљив. Сада ћеш сазнати како сам ја постао Врховни свештеник. Ово што ћеш сазнати омогућићети да постанеш свештеник-судија и да једног дана препознаш следећег изабраног.

Рођен сам у Великом Зеленилу, иза пустиње Фасалт. Пустиња Фасалт је бескрајна на две стране. Да би кандидат постао Врховни свештеник, мора да пређе пустињу до ове стране и наше земље Зелених ливада. То је готово немогућ задатак и зато је може прећи само изабрани. Он мора бити потпуно физички и психички спреман. Пут је тежак. Пустиња се може прећи само у једном правцу – по ширини, јер сваки други пут води у сасушивање и смрт. Сваког  првог јутра младог месеца, све до успеха, пустињу покушава да пређе двадесет одабраних. Ко успе да је пређе постаје Врховни свештеник. Пустиња је у моје време била сива, каменито-песковита са огромним усецима и провалијама. Пустињом владају Бескрајни ветрови близанци који дувају са обе бескрајне стране света. Дувају повремено и тада спљескају све на шта наиђу.

Тог јутра, нас двадесет одабраних је сачекало изненађење. Грмљавине претходних дана су измениле пустињу. Пустиња је порасла. Нестало је песка и усека. Сва је била црна. Нисмо знали шта се десило, али искушење је било пред нама. Прво смо се морали успети на нови пустињски плато. Кренули смо. Нагиб је био врло велики. Није било лако. Знаш и сам, да наш народ све своје вуче са собом, па смо и ми то радили. Тај терет је велика тешкоћа у пустињи. Ипак, сви смо се успели. На платоу, свако је одабрао правац, којим ће кренути. Прелаз мора бити самосталан. Свака сарадња је забрањена. Сви смо се надали лаком прелазу, јер више није било усека и песка, који се лепи за тело и омета кретање. Било је потребно само избећи Бескрајне ветрове, који увек дувају само од бескраја до бескраја. Уследило је разочарење. Када је бескрајни ветар жуте боје, да не заборавим -  ветрови мењају боје, спљескао једног одабраног, спознали смо ужасну истину. Ветрови су дували јаче и разорније него у старој пустињи. До половине пустиње остало нас је само тројица. Ускоро сам остао само ја. Пустиња је била врелија него стара. Иако је било јутро, сунце је већ немилосрдно пржило. Губио сам велике количине течности. Остала ми је још четвртина пута. Почео сам да се молим Боговима да ми дају снаге да успем. Осећао сам како ми се тело суши. Терет је постајао све тежи. Готово сам ослепео. Ни сам не знам колико сам пута поновио молитву Боговима. Два пута сам избегао ветрове. Једном су продували тик испред мене, а једном сам био између њих. Све ми је теже било. Полако сам губио наду. Мислио да ће ме врућина исушити... Тада се десило нешто чудесно. Подигнут сам у ваздух и спуштен у земљу Зелених ливада.

Када су ме наши сународници повратили, постао сам Врховни свештеник. Добио сам име Онај којег је дотакао Бог. Кажу да ме је Бог пренео преко пустиње. Кажу да су то и видели.

Ја, којег је дотакао Бог, нисам видео Бога који ме је пренео, али сам цео живот провео вршећи обреде у његову славу. Старац прекиде, па настави. Сада знаш шта је потребно. Следећи који пређе пустињу биће Врховни свештеник. Старац опет прекиде. Полако затвори очи и повукавши их, лагано се спусти на земљу. Ускоро је био исушен и мртав.

***

           

            Враћајући се једног јутра из продавнице, ходајући новим асфалтом, урађеним претходног дана, Жељко ни сам није знао, зашто је подигао пужа са асфалта и пренео га у траву.

Моје одељење

                Позната учионица. По старом обичају уписујем час. Заправо, часове, мало сам каснио са уписивањем. Жамор ђака се чује. Није онај на који сам навикао у овој учионици. С времена на време погледам по одељењу, жамор се смањи, па се опет појача. Упишем одсутне. Прозовем једну ученицу која је имала да припреми лекцију. Хоће да седне на моје место, устанем и почнем да шетам док она почиње причу о три вожда. Уопште је не чујем, гледам по зидовима учионице, позната имена, имена ђака, ђака мог одељења, одељења четврте године, које је завршило са часовима прошле недеље. Мојих матураната. Учионицу им је одмах заузело неко друго одељење. Тако сам ја поново овде, али без њих. Нека ме сета ухватила, док читам имена по зидовима: Сашка, Мира, Остоја, Јокић, Саџа на више места, Аки, Хиса...

                Сећам се када сам први пут ушао у њихову учионицу. Било је то у време неуспешних револуција. Директор ме је представио као новог разредног. Видео сам и неке сузе у том тренутку. Некако смо у наредном времену успели да превазиђемо почетне супротстављености, полако смо постали целина.

                Добро смо сарађивали. Они су лагали, а ја сам делио неоправдане. Било је ту свега и укт каблова, и ујака које су сретали па стално каснили, и лекарских извештаја са ројковачког дома здравља, и поремећаја чула мириса, и лажљивих родитеља, и... ко ће се свега сетити?!

                Њихови непријатељи су постајали моји непријатељи, а било је и обрнуто. Понекад су скупо платили, што сам им ја разредни, али ваљда су из свега нешто научили. Свашта су им говорили, (не могу вам ја дати боље оцене, нек види ваш разредни са неким с ким је бољи; ви тамо на екскурзијама, то је све секс и алкохол; ко је вама рекао да сам ја непристојно обучена - па наш разредни – е па бићете кажњени; немој да ме питате приватна питања – где ћете за Нову годину – е сад ћеш ти у напомену...) тешко сам све то могао да истрпим, па сам понекад реаговао бурно, а то их је после стигло.

                С годинама постајали су ми све ближи. Некима сам постао драга савета за разне проблеме. Пре бих сазнао за новог момка него родитељи. Више бих критиковао једним погледом, него бујицом речи (разредни, шта ме тако гледате?). Било је и кад бих тихо причао, било је и кад би се учионица орила због вике.

                Морао сам сваки дан да навратим у учионицу, само да их видим, да као глумим строгоћу. Брзо су ме провалили. Знали су да нисам строг – разредни, Ви нас само кудите, а заправо...

                А заправо...

      Заправо су постали моја деца!

      И моји другари.

      Моје одељење!

Косачи

            Киша. Проклета киша. Што не престане већ једном. Скроз сам мокар, мислио је Јован стојећи у мраку једног уског пролаза дорћолске улице док је помно посматрао улаз у зграду преко пута. Што не послушах жену јутрос кад ми рече да понесем мантил? Правим се паметан, не верујем прогнози, волим тексас јакну... Билмез. Сад се тексас скроз смочио и отежао. Влага ми је продрла до костију. Ако не закачим упалу плућа, ништа нисам урадио. Све је данас против мене. Ем киша коју не подносим, ем је Миљан извукао дужу сламку и остао у колима, а и овај манијак никако да дође, па да завршимо посао. Сам сам крив. Тако ми и треба. Могао сам лепо да смарам децу у школи са француско-пруским ратoм и светородном династијом Немањића, да радим пола дана и што је најважније да не киснем, али неее, хоћу ја да будем агент специјалне службе, да ватам окореле криминалце, агент из филмова... Јебо ме онај ко ме на ово наговорио. Још ће ова вода да ми огули кожу. Лепо је говорио мој покојни деда, да вода ваља човек би био риба.

            Суморне мисли прекинули су фарови таксија, из којег је изашао човек, у којем је Јован препознао Голубана Цвејића, манијака којег је чекао. Голубан уђе у зграду, а Јован сачека мало и пође према улазу, где застаде, тек толико да га види Миљан који је био двадесетак метара низ улицу. Миљан покрену ауто и заустави га пред улазом и смејући се приђе Јовану.

- Што си тако мокар? Врућина, је л` да?

- Немој да се правиш паметан. Овај је стигао. Хајдемо.

Попели су се на трећи спрат. Тихо приђоше белим вратима. Из стана је допирала гласна музика.

- Да покуцамо, прошапута Миљан.

- Ма, јок. Видео сам да је стигао.

- Немој опет да најебемо ко прошли пут.

- Нисам ја крив што сам окренуо папир, па је стан број 6 испао број 9.

- Ниси ти крив. Само мајка природа...

- Доста, бре. Разваљуј! Од музике нас неће чути.

- Хајде овај пут ти. Нећу опет да ишчашим раме.

- Ма, ово су обична врата на најобичнијим шаркама. Јачи си од мене, а и зар ниси ти онај који се бави источњачким вештинама, како се оно зваше тај-чи, концентрисање снаге и тако то.

- То си у праву да сам јачи, јачи сам, али оно су била храстова врата. Откуд знаш да су ово обичне шарке.

- Па, мој тата је столар. Радио сам с њим.

- Е сад си ме убедио. Ти си радио столарију! Колко се ја сећам ти си само шмирглао и лакирао.

- Еј, бре, идемо заједно.

Са извученим пиштољима, залетели су се, али је само Миљан ударио у врата, јер се Јован зауставио тик испред њих. Миљан паде преко врата, а Јован полако уђе, осматрајући ходник, који се пружао испред њих. Светло је било угашено свуда, а у дну ходника се назирало пригушено светло, које је допирало из полуотворене собе. Полако су се примицали вратима. Одједном музика утихну. Обојица се укипише и уперише пиштоље ка вратима. Из собе се чуо само дечији јецај и танки мушки глас.

- Ништа се не бој, брзо ће бити готово. Немој да плачеш. Чика не воли девојчице које плачу.

Нагло отворивши врата собе, Јован и Миљан угледаше Голубана који се приближавао девојчици.

- Дижи руке! Одмах!!!

- Брже!!!

- Води малу, Миљане! И позови полицију!

Миљан и девојчица изађоше, а Јован остаде са упереним пиштољем.

- У реду, у реду, рече Голубан, предајем се! Хоћу да назовем адвоката.

               Јован је  ћутао.

- Нисте ни значке показали. Ко сте ви уопште?! Нисам ништа урадио!

- Знамо да јеси!

- Немате доказа. Ништа ми не можете! Девојчицу сам нашао на улици. Нисам јој ништа урадио!

- Спремао си се!

- Нисам. Немате доказе!

- Не требају нам докази. А уосталом у тим дисковима које си тако пажљиво средио, сигурно ће бити доказа!

Чим је то рекао Јован подиже пиштољ и испали три метка у Голубана.

- Сад више никог нећеш повредити!

У стан утрчаше два полицајца.

- Стој! Баци оружје!

- У реду је момци! Ми смо косачи.

Полицајци се згледаше и склонише се да Јован прође.

Цртице из Норвешке

Нисам летео авионом више од 20 година. Потпуно сам заборавио како то изгледа. Сад ми се указала прилика да обновим знање. Да би неко летео авионом потребно је да се стигне бар два сата пре полетања. Онда чекирање, па баци своју воду, па чекање у реду, па скенирање, па купи њихову три пута скупљу воду, па чекање, па смарање, па ред, па опет скенирање, и коначно седнеш у авион. Ништа посебно. Врло досадно. Кроз прозоре се не види ништа осим облака, а кад нема облака онда крило заклања скоро све. Наравно да сам добио седиште са погледом на крило. Срећом гремлин се није појавио да га поломи. После три сата слетели смо у Осло. И онда опет ред за нас обичне смртнике. Божанства из Земље бајки и меда имају свој ред у којем нема скоро никога, а и кад има пролази се врло брзо, без проблема. Чудно ми је само што Норвежани чекају са нама. А да, заборавио сам они нису божанства из Земље бајки и меда, они су као и ми, само смртници.

Са аеродрома до Осла и даље сам путовао возом. Седим и гледам кроз прозор. Занимљива земља. Наилази кондуктер. Поништава карте. Кроз прозор гледам типичне норвешке куће. Махом су дрвене, обојене у разне боје са црним крововима. Кондуктер поново пролази. Стаје близу мене. Потпуно ми је чудно да се овде нису досетили да користе апарате уместо кондуктера. Можда бих могао да им продам ту генијалну идеју. Шта ће им кондуктери? Све се може завршити и без људи. Гледам кондуктера и размишљам, шта ли ће он бити кад усвоје моју идеју. Мораће да се преквалификује и да постане контролор, ако жели и даље да ради у возу. Тада приметих нешто на његовј подлактици. Имао је тетоважу. Нешто је било исписано од лакта до шаке. Искренух главу и прочитах: You'll Never Walk Alone. Па, кондуктер је навијач Ливерпула. Тог трена ми је био баш занимљив, навијач, хулиган како би многи данас рекли, а ради као кондуктер. Чак је врло љубазан. Помаже људима да изнесу своје торбе. Невероватна слика. Тад се сажалих на њега. Нећу им продати идеју која ће укинути кондуктере и оставити га без посла.

Изашао сам на станици у Драмену. Чекала ме је авантура. Истраживање мени непознате земље, да одважно крочим тамо где моја нога никад раније није крочила. На небу су се јасно виделе планете Венера и Јупитер, а ја сам закорачио у норвешки мрак.