Сећам се октобра 1994-те и једног аутобуса, који је ишао у Будву. У аутобусу матуранти, моје одељење и 4-в. Са неког крш касетофона пробијају се једва разумљиви стихови: рескирај, рескирај, рескирај или се бар тако чинило. Не сећам се пуно ствари са ове екскурзије. Пуно је времена прошло. Остало је само понешто од сећања и Ослободиоци.
Екскурзија одлична. Хотел прва категорија, чак су и пацови шетали ходником. Хране се не сећам, али никшићког се сећам. Седимо ми тако у аперитив бару, како то Црногорци називају, пијемо сокиће, смарамо се, снимамо девојке из женских одељења А и Б, кад одједном испред нас неко стави послужавник са десетак пива. Тај неко је био професор информатике, који је ишао као пратња. Срећом да се разредна наљутила на нас и отишла у собу, иначе од пива ништа. Жена је хтела свуда са нама. Претходно вече је ишла са нама по кафићима. Једна група нас седне за један сто, друга пар метара од нас. Разредна седне са нама. За оним столом вриска, смејање, штипкање, а за нашим тишина, споразумевање погледима, понеки коментар о месту и на крају разреднино питање: А што сте тако тихи, види ове како су они весели. Ми се погледасмо и ја рекох: Па, зато што ви не седите са њима. Тада сам научио шта је поглед који би могао да убије, али ни то није помогло наставила је да седи са нама. Наљутила се тек кад је исте вечери Дарко упитао: А што ви свуда морате да идете са нама. Не можемо да дишемо! Тад је и он искусио поглед који убија. Није ништа рекла, само се окренула и отишла у своју собу. Два дана није излазила. Одлична два дана.
Тако ми добијемо никшићко као поклон, а потом тура за туром. У неко доба кад се поглед замаглио, сви смо поскакали и почело је играње. Ослободиоци, рескирај, највише пута, певаш, рескирај рескирај, а после уз пиво:
Да ли певач у рефрену каже и не свирај. Каже. Не каже. Може још једно никшићко? Хаахахахаха! Може. Па, види ону ал’ се утегла, ал' тресе... Чекај мало, а која је она, ма знаш она из 4-а, јебо те, па шта јој се десило, шминка момче шминка, еј Жељане ено је она твоја коврџава, ма није она моја, немој Жељо, а ко јој чита чланке из географије, ма маму ти твоју само је позајмила новине од мене, немој Жељо, е Даре ено је она твоја, видиш је тамо у сенци, како се оно зваше, Сунчица, ај да им приђемо, ма јеси ли ти нормалан, после оволико пива, што, шта фали, ајмо прво да се средимо, па сређени смо, где ћеш више да се средимо, мали дај још пар пива, рескирај рескирај, а да им приђемо, ма кулирај слушај музику, гледај ни ове наше нису лоше, пусти те из а, што волим ове бодије, ал’ их утегну, само што им све не испадне, ај мало да им се придружимо, рескирај рескирај, можеш ме звати како год хоћеш, дај пиво, ми волимо пиво и пиво воли нас, чек’, чек’, па је л ова у нашем одељењу, па одакле јој оволике..., нисам то досад виђао, хахахахахах, крени, крени према мени, можеш ме звати како год хоћеш, фа фа ла си ми ти хвала ти, еј бре ко је пустио Парни ваљак, ћути Жељко, ај да плешемо, ево плешемо, најљепшу пјесму теби би пјевао, ма шта си ме привукао, онако, овако ми топлије код груди, рука иде доле, њена је враћа горе, пијан си, ма нисам, те твоје усне опојне сад сањам како би ме љубиле, па не иде песма тако, знам ал' те твоје усне, ма пијан си хахахахахах, јесам, хахахахах, Жељо шта то радиш, ништа Даре, само пробамо за филм, хахаххаха, еј па где ћеш ти, па ово није песма за плес, е јеби га, рескирај рескирај...
Следеће вече су нас одвели у оближњу дискотеку. Спаковали су нас у колону и спровели до дискотеке. Плашиле се професорке да нас не нападну Црногорци. Биле су у праву. Замало да дође до обрачуна. На путу до дискотеке нашем другу Радославу су добацивали неки ђетићи.
Ало, момче, мени кажете, теби но коме другоме, тренираш ли ти што, не, па што се онда шириш јадо!
Радослав је био смирен момак, иако је наводно тренирао теквондо, овде то није смео да спомене. Стигли смо до дискотеке. Чим сам ушао одмах сам се покајао. Просечна дискотека, ди џеј у једном крају, велики простор за игру, без столова, само шанк и столице, мало стробова, мало диско кугли и забава може да почне.
Ај померај се, не гурај се бре, Даре, шта се дели овде, млеко, полако Жељо, немој да се гураш, ма ко се гура, види ове фрајлице, једва чекају да уђу, шта ли хоће, да заузму место, идемо на Марс, идемо на Марс, Дарееееееее, јебени Ђогани, што смо дошли, ајмо одавде, дај смири се, обећали смо девојкама, не можемо да их оставимо, ракија је крива што си сада ту, ти сад волиш неку жену зелену, ваљда ће да нам се исплати, смири се Жељо, Даре ја не знам да играм уз ово, не знаш ти уопште да играш, ха ха врло духовито, гледај мало, види шта све овде има, одох ја да нам донесем Балтик, само у сну љубав постоји за нас, аааааааа дај тај Балтик, чекај, како си рекао да се игра уз ово, ма овако, стегнеш песнице и наизменично испружиш једну, па другу руку, је ли Даре, је л’ те то Ђогани учио, није хахаха, али Слађа јесте, фуј, на кога се ти ложиш, кад ти уђе музика у уши, руке ће ићи саме, а и ноге ће кренути у ритму, која музика, па је л’ ово музика, ево вама још по један Балтик, где си Новице, пази која балада, очи боје дуге сад ми требају, срце пуно туге да обуздају, јао Даре, јебаћу те због овог, па можда и хоћеш ако наставиш тако, оволике женске играју, а он запео Ђогани, па Ђогани, ајмо Новице, еј чекајте мене, па где одоше, сад једна за наше госте из Младеновца, извињавам се из Обреновца, гледај ове смрадове, да л’си икада мене вољела као тебе ја, а ту сте, па можда бих могао да играм, 200 на сат, како је оно рекао, руке, песница, једна па друга, ајмо, једна па друга, добро, бензин у крви узбурко се, руке некако и раде, али види ову двојицу, вежбали су, да видимо како мени иде, кад ће те ноге да крену, 200 на сат, у кривину, једна рука, друга, љуљај, љуљај, чекај мало, шта је ово, љуља ми се деколте испред руку, успорио си, мораш да наставиш, занемари деколте, немој да гледаш, идемо једна рука, друга, 200 на сат, обожавам ту брзину, чекај, а чији је деколте, а Јована, па не облачиш се ти овако у школи, шта је оно рекао Даре, стегнуте песнице, ма да мало испружим прсте, не, не, закачићу се за деколте, јер сваку ноћ ја будим се, прсти сами крећу, деколте је на домак, бојим се да останем, јер тако силно желим да те дотакнем, дај тај балтик, чврсто држи часу, другу руку спусти, добро је, сад мало као ногом у ритму, ето тако, одолели смо искушењу, у праву је Даре није лоша ова дискотека, видиш чак и Тијана игра, овамо као Обојени Програм, абецеде авиони и то, а овде Моби Дик, родићеш му сина краља кокаина, ух што клизи ова вотка, ајмо опет руке, ако попијем још који балтик, знаћу да играм, лето је, не знам где си ти, и иду руке, саме, чекај да станем поред Јоване, није лош поглед ни одавде, лето је где си ти, не знам где си ти, ноћ је врела, еј Јована, нисам знао да си толико талентована, тек је дванаест сати, шта си рекао, нисам знао да си толико талентована, ал’ си безобразан, што, талентована за игру, знам ја шта си мислио, хахаха, тек је дванаест сати, заведи ме да не буде досадно, смеје се, ццц, какве су ове данашње девојке, ајмо ево и ноге раде, е сад ме и вотка ради, чекај да испружим прсте, ух извини било је случајно, освоји ме да буде нам опасно, шта си рекао, ма ништа, певам, баш волим кад сам у близини талента, еј сад си стварно безобразан, Боже ал’ ме ради ова вотка или је можда овај туц-туц, не могу да саставим пристојну реченицу, ма стварно ти кажем, још само да ти Јована увидиш мој таленат, предуго бјежим од твог погледа и сањам да смо сами и мрак око нас, па ти не знаш да играш, знам, али имам скривене таленте, могли би да вежбамо заједно, хахахаха, тек је дванест сати...
После неког времена све ме ово сморило, а и Јована није била баш заинтересована за моје скривене таленте, па сам почео да размишљам да не би било лоше да се вратим у хотел, али од Новице и Дарета ни трага ни гласа. Прокувао сам скроз. Пробијем се до шанка, наручим једно никшићко, потпуно заборављајући на Балтик који сам пио и шта може да ми се деси кад помешам пиће. Седим, пијуцкам и...
Баш сам био жедан, где ли су ова двојица, да нису отишла без мене, добро је па прође домаћи блок, овај страни може да се поднесе, није лош овај ејс оф бејс, ено га Даре, Дарееее, може пиво, може Жељо, дај два пива, па где си се ти изгубио, ма пусти ме, шта је, шта је било, где си био, шетао сам, с ким си шетао, ма с неким рибама из б, то је била нека мало дужа шетња, а Даре, је л’ било шта, ма било је, жуљ на нози и отпале ноге, није ваљда ништа, па где сте шетали, око дискотеке, шетали смо до Бечића, докле, до Бечића, па ти ниси нормалан, па с ким си шетао, ма знаш ону Сању, знам, вас двоје, сами, ма јок, кажем ти са рибама, је л’ слушаш ти мене, ма мало ми попустила пажња, па колико њих, ишла и њена најбоља другарица, хахахахахааххахаах, најгора варијанта, па јеси ли успео нешто, ништа, можда, видећу, а ти, задњи пут си се мотао око Јоване, играш ко Ђогани, ма марш тамо, шта је било, ма ништа, изгубио сам ритам, а она није хтела спори плес, е мој Жељо, ништа од нас, оћемо да палимо у хотел, чекај да видимо шта ће после овог страног блока, ајмо по још једно, ај, а Новица, где је, ма с Тиком запалио у хотел, пази овај ди џеј опет хоће нешто да каже, нисам видео брбљивијег ди џеја од овог, а сада за госте из Обреновца мало спорији ритам, највећи хит ове године, шта ли ће овај да пусти Даре, па спору ствар, Дјуран Дјуран сто посто, но ординари ворлд, то је најбоља спора ствар, Даре шта је ово, загрли ме, пођи путем куда иду кукавице, Цеца Даре, палимо одмах, ово народњаке пуштају, идемо Жељо...
Чекај Жељо, не могу тако брзо уз степенице, ајде бре Даре, стигло ме пиво, ево идем, где ћемо после, немам појма, видећемо где су ова двојица, ево их у соби, шта је Тико, оће ли оне из б и вечерас да се купају, неће, Жељо је л’ ти сад боље, ма где ми боље, шта ти је, ништа Новице, мало ми се узмували Балтик и пиво, па што пијеш кад ти шкоди, гле ко ми каже, једва стојиш, ја, па ти Новице, није тачно, ја имам систем, средио сам се и сад могу испочетка, који систем, пијем само пиво, па шта онда, ништа кад дође до врха ја га само избацим, мало гледам у шољу и готово, одакле ми кафа сад, шта ће ти кафа Жељо, па да гледам у шољу Новице, геније, па није то та шоља, иди мало поврати и можеш пива колко хоћеш, ма не могу да повратим, ја не повраћам, чекај Жељо, где ти је малиција Тико, шта ћеш с малицијом Даре, чекај Жељо, сад ћемо да те оправимо, бежи бре тамо, не прскај ме, маму ли ти јебем, угуши ме, чекај док изађем, хахахахахахахах, оде Жеља да се среди, ти си бре луд, потроши ми целу малицију, испустиће душу тамо, где си Жељо, јеси ли се смирио, јесам, сад ћу да ти разбијем главу, полако, полако, смири се, ала миришеш, сад ће све рибе да падну пред тобом, хоће ал’ у несвест од овог смрада, ма дај Жељо, зелена малиција је опијум за жене, јесте ал’ не у овој количини, има да смрдим до Обреновца, ма не смрди малиција, мени смрди, ајмо, где ћемо Даре, звала нас Тијана код ње у собу, тамо се сви скупљамо, журка се наставља....
Даре, добро је овде, није лоше Жељо, није лоша мјуза, твоје су мисли биле далеко, хтела си у фото моделе, је л‘ ти боље, јесте, чим сам мало спрао онај смрад од малиције, спрао, само се ти теши, добар дан, добар дан, најлепши је онај дан, кад се будиш насмејан, чекај мало Тијана, да седнем ту, седи Желимире, јеси ли добро, јесам, мало ми се врти, што, мало си попио, нисам, знаш ме, ма знам те, зато и питам, ма скоро су ме отровали малицијом, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, мало тише Желимире, не певај тако гласно, избациће нас, ма што би нас избацили, баш смо добри, мало ти се умрсила коса Желимире, јесте, дужа је него моја, аха, могу ли мало да прилегнем, ајде, спустим главу у њено крило, е одавде је поглед мало бољи, еј, Даре пусти Ослободиоце, пст Желимире, одмарај, рескирај, рескирај, еј је л‘ спава Жеља, не спавам, умро сам због ваше малиције, хахахахахах, затворим очи на тренутак, чујем Ослободиоце, редом иду песме, Даре и Велибор певају пијаним гласовима, одједном мук, само се музика чује, отворим очи, видим Велибора, седи испред огледала и фиксира се погледом, нагло отрежњен, поред њега стоји разредна, рука ти дрхти, чело се зноји, сви је гледају, смеје се она, стоји крај Велибора, кажи четвртак, четвртак разредна, рече он брзо, редом сви кажите, Дарко, четвртак, Новице, четвртак, Пантићу, четвртак, Јовановићу, кажи четвртак, не блефирај сестро, коцкаш са јачим, са ђаволовим репом ти се качиш, Јовановићу, кажи четвртак, чееетвррртак, па само си се ти Јовановићу напио, нисам, ајде свако у своју собу, сад ћемо, оде она, рескирај, рескирај....
Са екскурзије смо се једва вратили. Негде на пола Црне Горе се покварио један аутобус. Натрпали нас све у исправан и тако смо се возили негде до Нове Вароши, где су нас поново препаковали у два. Није било толико страшно.
Екскурзија одлична. Хотел прва категорија, чак су и пацови шетали ходником. Хране се не сећам, али никшићког се сећам. Седимо ми тако у аперитив бару, како то Црногорци називају, пијемо сокиће, смарамо се, снимамо девојке из женских одељења А и Б, кад одједном испред нас неко стави послужавник са десетак пива. Тај неко је био професор информатике, који је ишао као пратња. Срећом да се разредна наљутила на нас и отишла у собу, иначе од пива ништа. Жена је хтела свуда са нама. Претходно вече је ишла са нама по кафићима. Једна група нас седне за један сто, друга пар метара од нас. Разредна седне са нама. За оним столом вриска, смејање, штипкање, а за нашим тишина, споразумевање погледима, понеки коментар о месту и на крају разреднино питање: А што сте тако тихи, види ове како су они весели. Ми се погледасмо и ја рекох: Па, зато што ви не седите са њима. Тада сам научио шта је поглед који би могао да убије, али ни то није помогло наставила је да седи са нама. Наљутила се тек кад је исте вечери Дарко упитао: А што ви свуда морате да идете са нама. Не можемо да дишемо! Тад је и он искусио поглед који убија. Није ништа рекла, само се окренула и отишла у своју собу. Два дана није излазила. Одлична два дана.
Тако ми добијемо никшићко као поклон, а потом тура за туром. У неко доба кад се поглед замаглио, сви смо поскакали и почело је играње. Ослободиоци, рескирај, највише пута, певаш, рескирај рескирај, а после уз пиво:
Да ли певач у рефрену каже и не свирај. Каже. Не каже. Може још једно никшићко? Хаахахахаха! Може. Па, види ону ал’ се утегла, ал' тресе... Чекај мало, а која је она, ма знаш она из 4-а, јебо те, па шта јој се десило, шминка момче шминка, еј Жељане ено је она твоја коврџава, ма није она моја, немој Жељо, а ко јој чита чланке из географије, ма маму ти твоју само је позајмила новине од мене, немој Жељо, е Даре ено је она твоја, видиш је тамо у сенци, како се оно зваше, Сунчица, ај да им приђемо, ма јеси ли ти нормалан, после оволико пива, што, шта фали, ајмо прво да се средимо, па сређени смо, где ћеш више да се средимо, мали дај још пар пива, рескирај рескирај, а да им приђемо, ма кулирај слушај музику, гледај ни ове наше нису лоше, пусти те из а, што волим ове бодије, ал’ их утегну, само што им све не испадне, ај мало да им се придружимо, рескирај рескирај, можеш ме звати како год хоћеш, дај пиво, ми волимо пиво и пиво воли нас, чек’, чек’, па је л ова у нашем одељењу, па одакле јој оволике..., нисам то досад виђао, хахахахахах, крени, крени према мени, можеш ме звати како год хоћеш, фа фа ла си ми ти хвала ти, еј бре ко је пустио Парни ваљак, ћути Жељко, ај да плешемо, ево плешемо, најљепшу пјесму теби би пјевао, ма шта си ме привукао, онако, овако ми топлије код груди, рука иде доле, њена је враћа горе, пијан си, ма нисам, те твоје усне опојне сад сањам како би ме љубиле, па не иде песма тако, знам ал' те твоје усне, ма пијан си хахахахахах, јесам, хахахахах, Жељо шта то радиш, ништа Даре, само пробамо за филм, хахаххаха, еј па где ћеш ти, па ово није песма за плес, е јеби га, рескирај рескирај...
У неко доба журка је пукла и ми кренусмо у собу. Није нам било до обилажења других соба, превише никшићког. Хтели смо да одспавамо да би сутра били спремни за нове победе. Дођемо у собу, кад оно тамо седи Тика сам са три неке из 4-б, оне у пиџамама, повезале пешкире око главе и кад нас угледаше, хтедоше да оду.
Еј, стани мало, па где сте пошле, останите да се мало испричамо, није ваљда да само Тика зна да прича, зна, зна, капиталне приче, нисте вас три наивне, Новице, не дај да изађу, што ти је слатка пиџама са тим лептирићима, шта, ко пијан, ко сељак, Даре види ове фине, ми нисмо фини, а њих три навалиле на јадног Тику, не дај се Тико, стигла помоћ, јесте да си капиталац, али ниси ни ти свемоћан, шта је, да вам није фрка, ај пусти их, чекај бре мало, гледај ово, шта је с овим купатилом, враћајте се овамо, да ово средите, да нисам попио сад бих вас јурио, е Жељане, Жељане, не могу да се мрднем, хахахахаха, а камо ли да их јурим, ма пусти Даре стићи ћемо их сутра, је ли Тико шта су ове радиле, купале се, код њих нема топле воде, па добро што су овако укрмачиле ово купатило, гледај, све нам пешкире изгазиле, јеботе ко нилски коњи да су се купали, а ти Тико шта си ти радио за то време, дај Жељо не зајебавај, девојке се само окупале, да се нису купале заједно, не зезај више....
Четворокреветна соба, мој кревет најближи вратима, не гасимо светло, крећу ловачке приче, Тико швалерчино једна и у круг и ахахахахахаха и после пола сата звони телефон. С друге стране жице портир хотела каже да се смиримо или ће да нас пријави професорима, а можда и да нас избаци, ух што нас је престравио, хахахахахаха. Наставимо по старом, кад неко куца на врата. Устанем отворим, кад оно портир. Момци, оца му јебем, морате бити мало тиши, има овде још гостију, који хоће да спавају. Ма мирни смо, нисмо то били ми, ми смо већ заспали, ти си нас пробудио. Момци немој да ја дођем још једном, лаку ноћ. После 15 минута опет све по старом. Опет неко куца. Опет ја устајем. Отварам кад опет Црногорац. Последња опомена. Оде он и ми се умирисмо, целих 5 минута. После неколико салви неконтролисаног смеха и галаме, опет неко куца. Ај улази, откључано је. Врата отвара Даца, професорка српског. Момци шта галамите, онај портир нас пет пута звао, Веца и ја дежурамо на дну ходника, сви спавају само ви галамите, морате бити тиши, поче Даца, чувена по својим говоранцијама, погледам на сат, 15 до два, Даца, прича ли прича, смори нас, главе почеле да нам клањају, ајде бре жено, доста је било, у неко доба око три сата, оде и Даца. Нама ђаво не да мира и опет галама, ето је поново Даца. Следећи пут долази Веца, па ви видите шта ћете. Ма нема потребе бићемо мирни. Таман она изађе, кад звони телефон. Момци, оца вам јебем, па опет галамите. Ма нисмо ми то ове професорке у ходнику, не дају нам да спавамо, ево једна је сад викала на нас овде у соби. Знам, знам видео сам их дежурају јадне. Него Црногорац јеси ли ти ожењен. Нисам, што питаш. Видиш, нису ни ове наше професорке удате, зову се Даца и Веца, па иди мало дружи се с њима. И тако је портир дуго смарао Дацу и Вецу у ходнику, а ми смо коначно могли мирно да спавамо. Следеће вече су нас одвели у оближњу дискотеку. Спаковали су нас у колону и спровели до дискотеке. Плашиле се професорке да нас не нападну Црногорци. Биле су у праву. Замало да дође до обрачуна. На путу до дискотеке нашем другу Радославу су добацивали неки ђетићи.
Ало, момче, мени кажете, теби но коме другоме, тренираш ли ти што, не, па што се онда шириш јадо!
Радослав је био смирен момак, иако је наводно тренирао теквондо, овде то није смео да спомене. Стигли смо до дискотеке. Чим сам ушао одмах сам се покајао. Просечна дискотека, ди џеј у једном крају, велики простор за игру, без столова, само шанк и столице, мало стробова, мало диско кугли и забава може да почне.
Ај померај се, не гурај се бре, Даре, шта се дели овде, млеко, полако Жељо, немој да се гураш, ма ко се гура, види ове фрајлице, једва чекају да уђу, шта ли хоће, да заузму место, идемо на Марс, идемо на Марс, Дарееееееее, јебени Ђогани, што смо дошли, ајмо одавде, дај смири се, обећали смо девојкама, не можемо да их оставимо, ракија је крива што си сада ту, ти сад волиш неку жену зелену, ваљда ће да нам се исплати, смири се Жељо, Даре ја не знам да играм уз ово, не знаш ти уопште да играш, ха ха врло духовито, гледај мало, види шта све овде има, одох ја да нам донесем Балтик, само у сну љубав постоји за нас, аааааааа дај тај Балтик, чекај, како си рекао да се игра уз ово, ма овако, стегнеш песнице и наизменично испружиш једну, па другу руку, је ли Даре, је л’ те то Ђогани учио, није хахаха, али Слађа јесте, фуј, на кога се ти ложиш, кад ти уђе музика у уши, руке ће ићи саме, а и ноге ће кренути у ритму, која музика, па је л’ ово музика, ево вама још по један Балтик, где си Новице, пази која балада, очи боје дуге сад ми требају, срце пуно туге да обуздају, јао Даре, јебаћу те због овог, па можда и хоћеш ако наставиш тако, оволике женске играју, а он запео Ђогани, па Ђогани, ајмо Новице, еј чекајте мене, па где одоше, сад једна за наше госте из Младеновца, извињавам се из Обреновца, гледај ове смрадове, да л’си икада мене вољела као тебе ја, а ту сте, па можда бих могао да играм, 200 на сат, како је оно рекао, руке, песница, једна па друга, ајмо, једна па друга, добро, бензин у крви узбурко се, руке некако и раде, али види ову двојицу, вежбали су, да видимо како мени иде, кад ће те ноге да крену, 200 на сат, у кривину, једна рука, друга, љуљај, љуљај, чекај мало, шта је ово, љуља ми се деколте испред руку, успорио си, мораш да наставиш, занемари деколте, немој да гледаш, идемо једна рука, друга, 200 на сат, обожавам ту брзину, чекај, а чији је деколте, а Јована, па не облачиш се ти овако у школи, шта је оно рекао Даре, стегнуте песнице, ма да мало испружим прсте, не, не, закачићу се за деколте, јер сваку ноћ ја будим се, прсти сами крећу, деколте је на домак, бојим се да останем, јер тако силно желим да те дотакнем, дај тај балтик, чврсто држи часу, другу руку спусти, добро је, сад мало као ногом у ритму, ето тако, одолели смо искушењу, у праву је Даре није лоша ова дискотека, видиш чак и Тијана игра, овамо као Обојени Програм, абецеде авиони и то, а овде Моби Дик, родићеш му сина краља кокаина, ух што клизи ова вотка, ајмо опет руке, ако попијем још који балтик, знаћу да играм, лето је, не знам где си ти, и иду руке, саме, чекај да станем поред Јоване, није лош поглед ни одавде, лето је где си ти, не знам где си ти, ноћ је врела, еј Јована, нисам знао да си толико талентована, тек је дванаест сати, шта си рекао, нисам знао да си толико талентована, ал’ си безобразан, што, талентована за игру, знам ја шта си мислио, хахаха, тек је дванаест сати, заведи ме да не буде досадно, смеје се, ццц, какве су ове данашње девојке, ајмо ево и ноге раде, е сад ме и вотка ради, чекај да испружим прсте, ух извини било је случајно, освоји ме да буде нам опасно, шта си рекао, ма ништа, певам, баш волим кад сам у близини талента, еј сад си стварно безобразан, Боже ал’ ме ради ова вотка или је можда овај туц-туц, не могу да саставим пристојну реченицу, ма стварно ти кажем, још само да ти Јована увидиш мој таленат, предуго бјежим од твог погледа и сањам да смо сами и мрак око нас, па ти не знаш да играш, знам, али имам скривене таленте, могли би да вежбамо заједно, хахахаха, тек је дванест сати...
После неког времена све ме ово сморило, а и Јована није била баш заинтересована за моје скривене таленте, па сам почео да размишљам да не би било лоше да се вратим у хотел, али од Новице и Дарета ни трага ни гласа. Прокувао сам скроз. Пробијем се до шанка, наручим једно никшићко, потпуно заборављајући на Балтик који сам пио и шта може да ми се деси кад помешам пиће. Седим, пијуцкам и...
Баш сам био жедан, где ли су ова двојица, да нису отишла без мене, добро је па прође домаћи блок, овај страни може да се поднесе, није лош овај ејс оф бејс, ено га Даре, Дарееее, може пиво, може Жељо, дај два пива, па где си се ти изгубио, ма пусти ме, шта је, шта је било, где си био, шетао сам, с ким си шетао, ма с неким рибама из б, то је била нека мало дужа шетња, а Даре, је л’ било шта, ма било је, жуљ на нози и отпале ноге, није ваљда ништа, па где сте шетали, око дискотеке, шетали смо до Бечића, докле, до Бечића, па ти ниси нормалан, па с ким си шетао, ма знаш ону Сању, знам, вас двоје, сами, ма јок, кажем ти са рибама, је л’ слушаш ти мене, ма мало ми попустила пажња, па колико њих, ишла и њена најбоља другарица, хахахахахааххахаах, најгора варијанта, па јеси ли успео нешто, ништа, можда, видећу, а ти, задњи пут си се мотао око Јоване, играш ко Ђогани, ма марш тамо, шта је било, ма ништа, изгубио сам ритам, а она није хтела спори плес, е мој Жељо, ништа од нас, оћемо да палимо у хотел, чекај да видимо шта ће после овог страног блока, ајмо по још једно, ај, а Новица, где је, ма с Тиком запалио у хотел, пази овај ди џеј опет хоће нешто да каже, нисам видео брбљивијег ди џеја од овог, а сада за госте из Обреновца мало спорији ритам, највећи хит ове године, шта ли ће овај да пусти Даре, па спору ствар, Дјуран Дјуран сто посто, но ординари ворлд, то је најбоља спора ствар, Даре шта је ово, загрли ме, пођи путем куда иду кукавице, Цеца Даре, палимо одмах, ово народњаке пуштају, идемо Жељо...
Чекај Жељо, не могу тако брзо уз степенице, ајде бре Даре, стигло ме пиво, ево идем, где ћемо после, немам појма, видећемо где су ова двојица, ево их у соби, шта је Тико, оће ли оне из б и вечерас да се купају, неће, Жељо је л’ ти сад боље, ма где ми боље, шта ти је, ништа Новице, мало ми се узмували Балтик и пиво, па што пијеш кад ти шкоди, гле ко ми каже, једва стојиш, ја, па ти Новице, није тачно, ја имам систем, средио сам се и сад могу испочетка, који систем, пијем само пиво, па шта онда, ништа кад дође до врха ја га само избацим, мало гледам у шољу и готово, одакле ми кафа сад, шта ће ти кафа Жељо, па да гледам у шољу Новице, геније, па није то та шоља, иди мало поврати и можеш пива колко хоћеш, ма не могу да повратим, ја не повраћам, чекај Жељо, где ти је малиција Тико, шта ћеш с малицијом Даре, чекај Жељо, сад ћемо да те оправимо, бежи бре тамо, не прскај ме, маму ли ти јебем, угуши ме, чекај док изађем, хахахахахахахах, оде Жеља да се среди, ти си бре луд, потроши ми целу малицију, испустиће душу тамо, где си Жељо, јеси ли се смирио, јесам, сад ћу да ти разбијем главу, полако, полако, смири се, ала миришеш, сад ће све рибе да падну пред тобом, хоће ал’ у несвест од овог смрада, ма дај Жељо, зелена малиција је опијум за жене, јесте ал’ не у овој количини, има да смрдим до Обреновца, ма не смрди малиција, мени смрди, ајмо, где ћемо Даре, звала нас Тијана код ње у собу, тамо се сви скупљамо, журка се наставља....
Даре, добро је овде, није лоше Жељо, није лоша мјуза, твоје су мисли биле далеко, хтела си у фото моделе, је л‘ ти боље, јесте, чим сам мало спрао онај смрад од малиције, спрао, само се ти теши, добар дан, добар дан, најлепши је онај дан, кад се будиш насмејан, чекај мало Тијана, да седнем ту, седи Желимире, јеси ли добро, јесам, мало ми се врти, што, мало си попио, нисам, знаш ме, ма знам те, зато и питам, ма скоро су ме отровали малицијом, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, мало тише Желимире, не певај тако гласно, избациће нас, ма што би нас избацили, баш смо добри, мало ти се умрсила коса Желимире, јесте, дужа је него моја, аха, могу ли мало да прилегнем, ајде, спустим главу у њено крило, е одавде је поглед мало бољи, еј, Даре пусти Ослободиоце, пст Желимире, одмарај, рескирај, рескирај, еј је л‘ спава Жеља, не спавам, умро сам због ваше малиције, хахахахахах, затворим очи на тренутак, чујем Ослободиоце, редом иду песме, Даре и Велибор певају пијаним гласовима, одједном мук, само се музика чује, отворим очи, видим Велибора, седи испред огледала и фиксира се погледом, нагло отрежњен, поред њега стоји разредна, рука ти дрхти, чело се зноји, сви је гледају, смеје се она, стоји крај Велибора, кажи четвртак, четвртак разредна, рече он брзо, редом сви кажите, Дарко, четвртак, Новице, четвртак, Пантићу, четвртак, Јовановићу, кажи четвртак, не блефирај сестро, коцкаш са јачим, са ђаволовим репом ти се качиш, Јовановићу, кажи четвртак, чееетвррртак, па само си се ти Јовановићу напио, нисам, ајде свако у своју собу, сад ћемо, оде она, рескирај, рескирај....
Са екскурзије смо се једва вратили. Негде на пола Црне Горе се покварио један аутобус. Натрпали нас све у исправан и тако смо се возили негде до Нове Вароши, где су нас поново препаковали у два. Није било толико страшно.
