Онај којег је дотакао Бог

Ноћ је. Сам сам. У чудној шуми сам. Густа је. С муком се пробијам. Полако прилазим мрачном отвору пећине. Врло сам уморан. Полако вучем своје тело и улазим у унутра. То заправо и није класична пећина. Сличнија је рупи. Није од стене. Од обичне земље је. Не видим ништа. Инстинктивно се крећем напред. Осећам само влажну земљу по којој се крећем. Влага је велика. После, мени се чини, читаве вечности бауљања по мраку у даљини се појавила титрава светлост. Лагано сам ушао у једну већу просторију, слабо осветљену. У средини је стајао старац. То је Онај којег је дотакао Бог, Врховни свештеник нашег народа.

Добродошао, одзвањало ми је у глави. Чекао сам те. Ништа нисам рекао. Стајао сам пред легендом. Ја, којег је дотакао Бог, ћу ти испричати нешто врло важно. Мој живот је на измаку. Ти ћеш ме заменити. Постаћеш свештеник-судија. Ово је, у мени, изазвало велико узбуђење, а у исто време и разочарење. Надао сам се да ћу постати Врховни свештеник. Не чуди се. Врховни свештеник може постати само изабрани. Старац ми је читао мисли. Упутићу те како да препознаш следећег Врховног свештеника. Изабрани мора бити рођен у Великом Зеленилу, у области иза пустиње Фасалт. Мислио сам да је пустиња Фасалт бескрајна и да је Велико Зеленило само легенда. Није. Ја, којег  је дотакао Бог, сам живи, мада још не дуго, доказ да то није легенда. Буди пажљив. Сада ћеш сазнати како сам ја постао Врховни свештеник. Ово што ћеш сазнати омогућићети да постанеш свештеник-судија и да једног дана препознаш следећег изабраног.

Рођен сам у Великом Зеленилу, иза пустиње Фасалт. Пустиња Фасалт је бескрајна на две стране. Да би кандидат постао Врховни свештеник, мора да пређе пустињу до ове стране и наше земље Зелених ливада. То је готово немогућ задатак и зато је може прећи само изабрани. Он мора бити потпуно физички и психички спреман. Пут је тежак. Пустиња се може прећи само у једном правцу – по ширини, јер сваки други пут води у сасушивање и смрт. Сваког  првог јутра младог месеца, све до успеха, пустињу покушава да пређе двадесет одабраних. Ко успе да је пређе постаје Врховни свештеник. Пустиња је у моје време била сива, каменито-песковита са огромним усецима и провалијама. Пустињом владају Бескрајни ветрови близанци који дувају са обе бескрајне стране света. Дувају повремено и тада спљескају све на шта наиђу.

Тог јутра, нас двадесет одабраних је сачекало изненађење. Грмљавине претходних дана су измениле пустињу. Пустиња је порасла. Нестало је песка и усека. Сва је била црна. Нисмо знали шта се десило, али искушење је било пред нама. Прво смо се морали успети на нови пустињски плато. Кренули смо. Нагиб је био врло велики. Није било лако. Знаш и сам, да наш народ све своје вуче са собом, па смо и ми то радили. Тај терет је велика тешкоћа у пустињи. Ипак, сви смо се успели. На платоу, свако је одабрао правац, којим ће кренути. Прелаз мора бити самосталан. Свака сарадња је забрањена. Сви смо се надали лаком прелазу, јер више није било усека и песка, који се лепи за тело и омета кретање. Било је потребно само избећи Бескрајне ветрове, који увек дувају само од бескраја до бескраја. Уследило је разочарење. Када је бескрајни ветар жуте боје, да не заборавим -  ветрови мењају боје, спљескао једног одабраног, спознали смо ужасну истину. Ветрови су дували јаче и разорније него у старој пустињи. До половине пустиње остало нас је само тројица. Ускоро сам остао само ја. Пустиња је била врелија него стара. Иако је било јутро, сунце је већ немилосрдно пржило. Губио сам велике количине течности. Остала ми је још четвртина пута. Почео сам да се молим Боговима да ми дају снаге да успем. Осећао сам како ми се тело суши. Терет је постајао све тежи. Готово сам ослепео. Ни сам не знам колико сам пута поновио молитву Боговима. Два пута сам избегао ветрове. Једном су продували тик испред мене, а једном сам био између њих. Све ми је теже било. Полако сам губио наду. Мислио да ће ме врућина исушити... Тада се десило нешто чудесно. Подигнут сам у ваздух и спуштен у земљу Зелених ливада.

Када су ме наши сународници повратили, постао сам Врховни свештеник. Добио сам име Онај којег је дотакао Бог. Кажу да ме је Бог пренео преко пустиње. Кажу да су то и видели.

Ја, којег је дотакао Бог, нисам видео Бога који ме је пренео, али сам цео живот провео вршећи обреде у његову славу. Старац прекиде, па настави. Сада знаш шта је потребно. Следећи који пређе пустињу биће Врховни свештеник. Старац опет прекиде. Полако затвори очи и повукавши их, лагано се спусти на земљу. Ускоро је био исушен и мртав.

***

           

            Враћајући се једног јутра из продавнице, ходајући новим асфалтом, урађеним претходног дана, Жељко ни сам није знао, зашто је подигао пужа са асфалта и пренео га у траву.

Моје одељење

                Позната учионица. По старом обичају уписујем час. Заправо, часове, мало сам каснио са уписивањем. Жамор ђака се чује. Није онај на који сам навикао у овој учионици. С времена на време погледам по одељењу, жамор се смањи, па се опет појача. Упишем одсутне. Прозовем једну ученицу која је имала да припреми лекцију. Хоће да седне на моје место, устанем и почнем да шетам док она почиње причу о три вожда. Уопште је не чујем, гледам по зидовима учионице, позната имена, имена ђака, ђака мог одељења, одељења четврте године, које је завршило са часовима прошле недеље. Мојих матураната. Учионицу им је одмах заузело неко друго одељење. Тако сам ја поново овде, али без њих. Нека ме сета ухватила, док читам имена по зидовима: Сашка, Мира, Остоја, Јокић, Саџа на више места, Аки, Хиса...

                Сећам се када сам први пут ушао у њихову учионицу. Било је то у време неуспешних револуција. Директор ме је представио као новог разредног. Видео сам и неке сузе у том тренутку. Некако смо у наредном времену успели да превазиђемо почетне супротстављености, полако смо постали целина.

                Добро смо сарађивали. Они су лагали, а ја сам делио неоправдане. Било је ту свега и укт каблова, и ујака које су сретали па стално каснили, и лекарских извештаја са ројковачког дома здравља, и поремећаја чула мириса, и лажљивих родитеља, и... ко ће се свега сетити?!

                Њихови непријатељи су постајали моји непријатељи, а било је и обрнуто. Понекад су скупо платили, што сам им ја разредни, али ваљда су из свега нешто научили. Свашта су им говорили, (не могу вам ја дати боље оцене, нек види ваш разредни са неким с ким је бољи; ви тамо на екскурзијама, то је све секс и алкохол; ко је вама рекао да сам ја непристојно обучена - па наш разредни – е па бићете кажњени; немој да ме питате приватна питања – где ћете за Нову годину – е сад ћеш ти у напомену...) тешко сам све то могао да истрпим, па сам понекад реаговао бурно, а то их је после стигло.

                С годинама постајали су ми све ближи. Некима сам постао драга савета за разне проблеме. Пре бих сазнао за новог момка него родитељи. Више бих критиковао једним погледом, него бујицом речи (разредни, шта ме тако гледате?). Било је и кад бих тихо причао, било је и кад би се учионица орила због вике.

                Морао сам сваки дан да навратим у учионицу, само да их видим, да као глумим строгоћу. Брзо су ме провалили. Знали су да нисам строг – разредни, Ви нас само кудите, а заправо...

                А заправо...

      Заправо су постали моја деца!

      И моји другари.

      Моје одељење!

Косачи

            Киша. Проклета киша. Што не престане већ једном. Скроз сам мокар, мислио је Јован стојећи у мраку једног уског пролаза дорћолске улице док је помно посматрао улаз у зграду преко пута. Што не послушах жену јутрос кад ми рече да понесем мантил? Правим се паметан, не верујем прогнози, волим тексас јакну... Билмез. Сад се тексас скроз смочио и отежао. Влага ми је продрла до костију. Ако не закачим упалу плућа, ништа нисам урадио. Све је данас против мене. Ем киша коју не подносим, ем је Миљан извукао дужу сламку и остао у колима, а и овај манијак никако да дође, па да завршимо посао. Сам сам крив. Тако ми и треба. Могао сам лепо да смарам децу у школи са француско-пруским ратoм и светородном династијом Немањића, да радим пола дана и што је најважније да не киснем, али неее, хоћу ја да будем агент специјалне службе, да ватам окореле криминалце, агент из филмова... Јебо ме онај ко ме на ово наговорио. Још ће ова вода да ми огули кожу. Лепо је говорио мој покојни деда, да вода ваља човек би био риба.

            Суморне мисли прекинули су фарови таксија, из којег је изашао човек, у којем је Јован препознао Голубана Цвејића, манијака којег је чекао. Голубан уђе у зграду, а Јован сачека мало и пође према улазу, где застаде, тек толико да га види Миљан који је био двадесетак метара низ улицу. Миљан покрену ауто и заустави га пред улазом и смејући се приђе Јовану.

- Што си тако мокар? Врућина, је л` да?

- Немој да се правиш паметан. Овај је стигао. Хајдемо.

Попели су се на трећи спрат. Тихо приђоше белим вратима. Из стана је допирала гласна музика.

- Да покуцамо, прошапута Миљан.

- Ма, јок. Видео сам да је стигао.

- Немој опет да најебемо ко прошли пут.

- Нисам ја крив што сам окренуо папир, па је стан број 6 испао број 9.

- Ниси ти крив. Само мајка природа...

- Доста, бре. Разваљуј! Од музике нас неће чути.

- Хајде овај пут ти. Нећу опет да ишчашим раме.

- Ма, ово су обична врата на најобичнијим шаркама. Јачи си од мене, а и зар ниси ти онај који се бави источњачким вештинама, како се оно зваше тај-чи, концентрисање снаге и тако то.

- То си у праву да сам јачи, јачи сам, али оно су била храстова врата. Откуд знаш да су ово обичне шарке.

- Па, мој тата је столар. Радио сам с њим.

- Е сад си ме убедио. Ти си радио столарију! Колко се ја сећам ти си само шмирглао и лакирао.

- Еј, бре, идемо заједно.

Са извученим пиштољима, залетели су се, али је само Миљан ударио у врата, јер се Јован зауставио тик испред њих. Миљан паде преко врата, а Јован полако уђе, осматрајући ходник, који се пружао испред њих. Светло је било угашено свуда, а у дну ходника се назирало пригушено светло, које је допирало из полуотворене собе. Полако су се примицали вратима. Одједном музика утихну. Обојица се укипише и уперише пиштоље ка вратима. Из собе се чуо само дечији јецај и танки мушки глас.

- Ништа се не бој, брзо ће бити готово. Немој да плачеш. Чика не воли девојчице које плачу.

Нагло отворивши врата собе, Јован и Миљан угледаше Голубана који се приближавао девојчици.

- Дижи руке! Одмах!!!

- Брже!!!

- Води малу, Миљане! И позови полицију!

Миљан и девојчица изађоше, а Јован остаде са упереним пиштољем.

- У реду, у реду, рече Голубан, предајем се! Хоћу да назовем адвоката.

               Јован је  ћутао.

- Нисте ни значке показали. Ко сте ви уопште?! Нисам ништа урадио!

- Знамо да јеси!

- Немате доказа. Ништа ми не можете! Девојчицу сам нашао на улици. Нисам јој ништа урадио!

- Спремао си се!

- Нисам. Немате доказе!

- Не требају нам докази. А уосталом у тим дисковима које си тако пажљиво средио, сигурно ће бити доказа!

Чим је то рекао Јован подиже пиштољ и испали три метка у Голубана.

- Сад више никог нећеш повредити!

У стан утрчаше два полицајца.

- Стој! Баци оружје!

- У реду је момци! Ми смо косачи.

Полицајци се згледаше и склонише се да Јован прође.

Цртице из Норвешке

Нисам летео авионом више од 20 година. Потпуно сам заборавио како то изгледа. Сад ми се указала прилика да обновим знање. Да би неко летео авионом потребно је да се стигне бар два сата пре полетања. Онда чекирање, па баци своју воду, па чекање у реду, па скенирање, па купи њихову три пута скупљу воду, па чекање, па смарање, па ред, па опет скенирање, и коначно седнеш у авион. Ништа посебно. Врло досадно. Кроз прозоре се не види ништа осим облака, а кад нема облака онда крило заклања скоро све. Наравно да сам добио седиште са погледом на крило. Срећом гремлин се није појавио да га поломи. После три сата слетели смо у Осло. И онда опет ред за нас обичне смртнике. Божанства из Земље бајки и меда имају свој ред у којем нема скоро никога, а и кад има пролази се врло брзо, без проблема. Чудно ми је само што Норвежани чекају са нама. А да, заборавио сам они нису божанства из Земље бајки и меда, они су као и ми, само смртници.

Са аеродрома до Осла и даље сам путовао возом. Седим и гледам кроз прозор. Занимљива земља. Наилази кондуктер. Поништава карте. Кроз прозор гледам типичне норвешке куће. Махом су дрвене, обојене у разне боје са црним крововима. Кондуктер поново пролази. Стаје близу мене. Потпуно ми је чудно да се овде нису досетили да користе апарате уместо кондуктера. Можда бих могао да им продам ту генијалну идеју. Шта ће им кондуктери? Све се може завршити и без људи. Гледам кондуктера и размишљам, шта ли ће он бити кад усвоје моју идеју. Мораће да се преквалификује и да постане контролор, ако жели и даље да ради у возу. Тада приметих нешто на његовј подлактици. Имао је тетоважу. Нешто је било исписано од лакта до шаке. Искренух главу и прочитах: You'll Never Walk Alone. Па, кондуктер је навијач Ливерпула. Тог трена ми је био баш занимљив, навијач, хулиган како би многи данас рекли, а ради као кондуктер. Чак је врло љубазан. Помаже људима да изнесу своје торбе. Невероватна слика. Тад се сажалих на њега. Нећу им продати идеју која ће укинути кондуктере и оставити га без посла.

Изашао сам на станици у Драмену. Чекала ме је авантура. Истраживање мени непознате земље, да одважно крочим тамо где моја нога никад раније није крочила. На небу су се јасно виделе планете Венера и Јупитер, а ја сам закорачио у норвешки мрак.

Тиха патња

Нисам те дуго видео. Скоро двадесет година је прошло од кад смо се видели последњи пут. А ипак, има већ две-три године како те се често сетим.

Ишли смо заједно у основну школу. Седели смо заједно у клупи неколико година. Одлично смо се слагали. Оног трена када би сели једно поред другог улазили смо у неки наш свет. Ништа није постојало око нас, ни одељење, ни учитељица, нико... Причали смо непрекидно. Тек упорно опомињање учитељице би нас ућуткало... Само на кратко, а већ после пар минута бисмо настављали. Мајка је долазила са родитељског и држала ми предавање да не причам са тобом на часовима. Бранио сам се, оптужујући тебе да ти причаш, а ја не. Исто си ти радила код твоје мајке. Истина је била да смо причали обоје. Били су то они стални дечији разговори о свему и свачему.

У старијим разредима нисмо седели заједно. Чак ни у истом реду. У неком периоду сам схватио да волим да видим кад се смејеш, да бих могао да се утопим у твојим сјајним очима. Поново сам хтео да причам са тобом, али сада неке друге приче. Покушавао сам немушто то да ти кажем. Слабо ми је ишло тих година. Знала си шта мислим, али тебе и остале девојчице су привлачили неки други дечаци, старији. Постала си моја тиха патња.

После основне школе видео сам те још једном или два пута. То више ниси била ти. Кренула си другом страном стварности. На крају те је, исувише рано, стара госпођа у црном одвела на другу страну.

Пре две-три године сам ушао у једно од нових одељења које сам добио. Као и увек, почео сам са причом, шта ћемо и како ћемо радити и глас ми је замро. На тренутак ми се учинило да седиш у једној од клупа. Нисам могао да верујем колико ме је девојка подсетила на тебе. Исти осмех, исте сјајне очи...

Скоро сам пронашао неку нашу стару фотографију. Дуго сам је гледао.

Остала си моја тиха патња...

Година

            Прошло је годину дана...Без тебе...Не могу да верујем да је већ толико прошло, а јесте прошло. Нестварно брзо. А опет ако зажмурим, можда могу да избришем ту годину, да вратим време уназад. Ево жмурим. Враћам време. Ајде...уђи...види што не спавам још...види шта Огњен ради...хоће ли сутра у обданиште...жмурим...јасно те видим, чак ти и чујем глас...где је Биља, спава, а Оги, и он спава, па бежи и ти у кревет, сад ћу, мани се тог компјутера, гледај какве су ти очи, црвене, а и сузе ти, не сузе од компјутера...жмурим, а сузе иду...ипак и даље те јасно видим, стојиш испред мене, сад ћутиш, забринуто ме гледаш, чини ти се да сам се некако променио, нисам, променила ме је ова година, али сам је избрисао и исти сам као и пре, зар не видиш да нема промене, могу чак и да се насмејем...не могу, сад не могу, уста ми се криве у нешто што не личи на осмех...променио сам се... мање се смејем...није само то, седиш сам, а не слушаш музику, не слушам, само понекад, често ме погоде песме, подсећају ме на тебе...тишина је боља...кад је тишина могу да те чујем...жмурим...чујем те, ту си и даље... хоћеш ли бити ту и ако престанем да жмурим, да ли је стварно избрисана година, можда је није ни било, можда, ако отворим очи, ти ћеш стварно бити ту...жмурим, стеже ме нешто у грлу...отварам очи...нема те...време нисам вратио...нема те...МАЈКО...
           

666

                  Путујем сам. Идем по жену и дете у тазбину. Само ја и моја верна шкода. Пут је лош. Шкода не мари много за рупе на путу. Покушавамо да их избегнемо, али је то врло тешко. Најгоре ће бити кад будемо прелазили пругу, тамо су рупе неизбежне, а има неколико прелаза. Мало је досадно путовати сам, али ту је радио да разбије монотонију. Нема баш пуно станица да ваљају, али нађе се понешто, пристојно за пут. Рука на мењачу, кажипрст таман близу да мења станице, да видимо шта има, тачно је 17 часова, ово су вести дана: Грчка паралисана, Срби обележили Видовдан, Путеви нису угрожени, изјавио министар Мркоњић, ух јебем ти каква рупа, замало да ми отпадне точак, Скупштина укида имунитет за проблематичне, јебале вас вести, клик, мене си звала, а срце дала другоме да га испроси, ко би реко чуда да се десе, па Миљацка мостове односе, хеј па ово су деца највише слушала на матури, Халид, е, како сам волео Халида кад сам био мали, а онда сам порастао, хахахахах, да не могу теби доћ, да не могу улицом ти проћ[1], слушате Радио Рака Ешингер, Само за две јаче девизне госпође  из Лазаревца, хахахаххаах, не могу да верујем, поздрав од Микија из Сопота, Нисам лопов,  ал бих знао том човеку шта бих крао[2], клик, флојд, флојд, флојд, е то може, ко је даса у екстази када преко стотке гази, флојд, флојд, флојд, рефлекс му је као муња, за њим јато риба цуња[3], ево и ибарске, сад само да прејашемо ове пруге и нема више неких напора, јеботе, ја причам са шкодом , није то тако страшно, кад сам био мали имали смо неку шкоду, тата јој је дао име – Соња, у вашем су граду паклени возачи, челичних живаца, откуд сад одједном ови облаци, а тамо преко пруге као да је неки дим, мора да је неко нешто запалио, ово је вријеме паклених возача, ово је вријеме паклених возача[4]...

            Рампа је спуштена, значи иде воз, зауставим шкоду, само ја чекам да пређем, никог испред, никог иза, а никог ни из супротног смера, баш чудно, један мушкарац стар око 35 година погинуо је јутрос на пружном прелазу, због  квара на рампи, ма, јебем ти, какаве су сад ово вести изненада и баш ова, када ја чекам да пређем пругу, клик, common sense is ringing out the bell, This ain't no technological breakdown, Oh no, this is the road to hell[5], е, баш ми је сад требао Крис Реа, клик, What did I see? Could I believe? That what I saw that night was real and not just fantasy, Мејдени, може, погледам у инструмент таблу, температура је у реду, бројач километраже од кад смо сипали гориво, стоји на цифри 666, да ли је ово могуће, напољу са оне стране пруге онај дим сад личи на маглу, In the mist dark figures move and twist, was all this for real or just some kind of hell 6-6-6 the Number of the Beast[6], клик, могу и без радија, још ћу свашта да утрипујем, а и овај воз што не наилази већ једном. Никад оволико нисам чекао воз. Нема нигде живе душе. Куц, куц. Замало да вриснем, погледам у стакло на сувозачевим вратима и видим неког како ми куцка. Показује ми палац окренут ка прузи, хоће да га повезем, ајде, упадај, кажем му, а док је улазио, рампа се полако подигла иако воз није прошао, надам се да више нећу имати ових незгодних трипова, тип се полако везује, ја покренух шкоду и док сам прелазио пругу, погледах га први пут и видех типа неодређеног пола, са кратком црном фризуром, где је свака длака водила своју политику, са сребрном минђушом у увету, и то у облику косе за кошење, на врату је имао тетоважу 666 и у тренутку док сам га запањено гледао, погледао ме је својим црним очима, у којима се нису виделе зенице, руком је посегнуо ка радију...клик,

Please allow me to introduce myself
I'm a man of wealth and taste
I've been around for a long, long year
Stole many a man's soul and faith

And I was 'round when Jesus Christ                   
Had his moment of doubt and pain
Made damn sure that Pilate
Washed his hands and sealed his fate

Pleased to meet you
Hope you guess my name[7]...

 Шокиран, погледах право, додадох лаган гас и шкода полако, уз звуке Стонса, клизну са пружног прелаза у густу маглу...

---

[1] http://www.youtube.com/watch?v=RNmTqkY-Zig

[2] http://www.youtube.com/watch?v=lkuKdAZCTAA

[3] http://www.youtube.com/watch?v=E9Ztn5Fa_O4

[4] http://www.youtube.com/watch?v=sCJgvQjjOU0

[5] http://www.youtube.com/watch?v=TUfShooOeGQ

[6] http://www.youtube.com/watch?v=q9kT37eIkaY

[7] http://www.youtube.com/watch?v=6ZZ7EX4eoE0