Срећко Далековић

 

            Полако се дан гасио. Кроз дрвеће се пробијао тек понеки залутали зрак сунца. Коњаник се пробијао кроз све мрачнију шуму. Сигурно је водио коња иако пута нигде није било. Ускоро их је тама потпуно обухватила. Коњаник је наставио даље као да види у мраку. Није се обазирао на звукове који су све чешће долазили из мрака. Недефинисани звуци. Попут јаука неког ко је био страшно повређен. Јауци су у моментима прелазили у церекање и одмах би само утихнули. Потом би се јавили ближе иза леђа коњаника. То га није натерало да потера коња брже. Полагано је наставио даље. У даљини су се већ назирали одсјаји неке ватре и чула се граја људи. Јауци и церекања иза су се наставили, али су полако заостајали.

            Коњаник сјаха испред ватре која је горела испред мале крчме. Изнад улаза је стајао натпис Срџбом против сокоћала. Столови су били распоређени око ватре без неког нарочитог реда. Из крчме изађе девојка и упути се ка једном столу не погледавши придошлицу. Ставила је флашу испред човека који је седео сам. Заправо, није био сам. На супротном крају стола била је сова, која је само стајала и гледала около. Коњаник приђе и седе између сове и овог необичног човека. Сова се није уплашила. Само га је погледала и преврнула очима.

            - Помаже Бог - рече коњаник.

            - Бог ти  помогао, незнанче, ако овде може да ти помогне. Мени не може. Је ли тако совице? - рече необични човек.

            Сова опет преврну очима.

            - Ја сам потпоручник Феликс Вајтнер. С ким имам част да разговаравам? – упитао је коњаник.

            Човек са совом рече:

- Феликс Вајтнер? То и није неко српско име. Енглез или Немац? Ја не знам своје име. Не знам ни да ли имам име. Ови добри људи што ме трпе овде зову ме учењак Милутин. Није ми то име. Не знам ни да ли сам учењак, али понекад се сетим неке лепе приче о прошлости Срба, па можда и јесам. Сетим се и нечега што ће тек бити, иако ми нико не верује, али су се неке приче оствариле што је довољно да ме трпе и не отерају одавде и тако ево већ четири године или ми се тако чини. Види мене, ја се распричао…

            Учењак Милутин потегну из флаше и пружи је Феликсу. Феликс га је зачуђено гледао. Прихвати флашу и потегну добар гутљај ракије.

            - Добра ова мученица, рече враћајући флашу. Него, у праву су људи. Можда си стварно неки учењак. Иако одлично говорим српски језик, ја сам Американац. Био си близу. Можеш ме звати и Срећко Далековић, како су ме твоји земљаци прекрстили.

            - Странац – Американац, што би рекли у једном нашем филму.

            - У чему? - упита Срећко.

            - Не знам шта то рекох.

            - Изгледа да је добра ова мученица - намигну Срећко.

            - Да знаш да јесте - рече Милутин - ајде да попијемо још. Боже господе, пуст ме међу госпође! - па потеже још један добар гутљај.

            - Мала, дај овамо још једну флашу! - викну Срећко - Дај нешто и да се поједе, за мене и за Милутина. Одавно сам кренуо, а не знам ни кад једох последњи пут.

            Девојка брзо донесе куваног и печеног меса и вруће погаче. Јели су и пили у тишини, проматрајући један другога. Милутину је био познат овај потпоручник, а Срећку је био интересантан овај учењак који као да није био из овог света и времена.

            - Кажи ти мени, Срећко, којим добром се смуцаш овом мрачном шумом? И још по ноћи, као да не знаш да овим пределима није безбедно проћи по ноћи.

            - Не бојим се ја мрака, ни онога што вреба из мрака. Свашта сам претурио преко главе. Ја сам потпоручник у добровољачком пуку пуковника Ђоке Влајковића. Носим писмо од руског цара за ђенерала Черњајева. Шушка се по Београду да се цар наљутио на ђенерала што је са добровољцима дошао у Србију. Тако је директно умешао Русију у рат са Турском, а за то још није време. А ни у Бечу не гледају на то са одобравањем.

            - Живео ђенерал Черњајев, велики победник код Шуматовца! - зачу се из грла неколико сељака који су седели за суседним столом.

            Милутин их погледа и рече:

- Па и није била нека велика победа. Скупо нас је коштала. Тај алкохоличар није баш најбоље водио битку. Држао је запаљиве говоре кнезу Милану и министрима и убедио их је више својим великим оптимизмом да ће се Русија и званично умешати у рат брже него што је то реално. Наша је војска имала велики број необучених војника. Много их је изгинуло без потребе, а веома често због погрешних наређења. Причају људи да је лично ђенерал Черњајев плаховите природе какав јесте натерао једног нашег официра на самоубиство, пре тога га оптуживши за кукавичлук.

            - Свашта се прича. Ко зна шта је истина! Не заборави да је Черњајев назван Лав од Ташкента због својих успеха. Уосталом, ко је вама Србима крив што вам је кнез тако промењиве природе. Час би ратовао, час не би. Што би ти, Милутине, рекао, причају људи да је био запрепашћен кад се вратио са својом Наталијом коју је тек испросио, а у Београду га дочекале војне параде и одреди добровољаца и позиви да крене у рат против Турске и помогне устаницима у Херцеговини. Прво није хтео ни да чује, а после је био највећи поборник рата!

            - Немој да ми дираш кнеза Милана, он ће бити српски краљ и ослободиће нас Турака и унапредиће државу готово до ранга европских држава колико је то са оваквим народом могуће. Додуше, правиће и грешке и неће Обреновићи дуго трајати после њега!

            Срећко га погледа зачуђено:

- То опет мученица проговара из тебе или ти шапуће ова сова. И стварно, каква је ово сова?

            - То је моја типсчица! Некад је разговарала са мном, а сад само ћути и понекад ми пошаље неки знак.

            - А да ниси ти претерао са овом ракијом или ти је ова мала нешто сипала у ту флашу, па те мало замађијала. И шта ти је то типсчица?

            - Типсчица, па тако је мој мали син звао птичице.

            - Имаш сина?

            - Понекад мислим да имам троје деце и да се зову Огњен, Невена и Вукашин, а понекад да се зову Змај Огњен и Вук. Не знам. Можда сам се и напио од ове ракије и сањам и тебе и све ово.

            - Бога ми, мене не сањаш. – рече Срећко - А не знам ни да ли би могао да сањаш овако лепу крчмарицу? Да си мало с ума сишао, то би се могло рећи, али ми се чини да ниси још за онај дом у докторовој кули у Београду. Шта велите људи? Је ли Милутин мало с ума сишао? Ако јесте да га водим одавде!

            - Немој га водити. Лепо приповеда о нашим старим краљевима, а некад и неке приче неразумљиве које ће тек да се десе, а лепо и пева. Зна пуно песама. Зна и о кнезу, а зна и веселе необичне песме. Понекад пева и са музикантима. Немој га водити! - замоли један од сељака за суседним столом - А понекад и понеког излечи.

            Срећко погледа ка сељацима, па погледа Милутина који је гледао у своје руке које трљао једну о другу, чврсто преплићући прсте.

            - Знаш да певаш Милутине?

            - Знам, али ме тешко слушати. Свиђају им се речи, па воле понекад и да им певам.

            - Ајде неку о кнезу! Хоћеш ли? Мала, дај ракије!

            - Није она мала. Она је лепа Мара кћи старог крчмара!

            - И  то неки стихови. Ајде о кнезу.

            Милутин устаде полако, почеша се по глави, накашља и поче полако да пева, тихо:

                        - Марширала, марширала кнез Милана гарда

                        Корак иде за кораком, а ја јунак за барјаком

                        Бој се бије бије застава се вије за слободу Србије

                        Гледале их гледале их београдске даме

                        Клекле доле клекле доле па се Богу моле

                        Боже мили, Боже мили лепих ли младића

                        Да л ће који из рата изићи…

            Песма утихну. Срећко и сељаци су гледали у Милутина који се полако спуштао и сео, натегнувши поново флашу.

            - Стварно знаш лепе стихове. Јеси ли то ти смислио или неко други? - упита Срећко.

            - Нисам ја. Не знам одакле је знам - попи још један гутљај - али чини ми се да је она заправо о краљу Петру Карађорђевићу.

            У том тренутку настаде мук. Сељаци и Срећко се само згледаше.

            - Не будали Милутине? Карађорђевићи нису били краљеви, нити ће бити. Џабе оне гласине о Карађорђевом унуку Петру који ратује по Босни.

            - Штета што Клеопатра умре млада. Она и Михаило су могли променити ову несрећну земљу - тужно рече Милутин.

            Крчмарица приђе и рече:

- Милутине, ту је једна девојка. Довео је отац. Бледа је и малаксала. Отац мисли да је неки вампир прогони.

Док је изговарала ово крчмарица се прекрсти три пута.

- Да видимо - рече Милутин, док су се остали сашаптавали и крстили - нема вампира. Не постоје. Само је малокрвна. Нека неко време често једе џигерицу и нека јој праве сок од цвекле. Брзо ће јој се вратити боја у лице.

Девојка сe са оцем бојажљиво удаљи, а крчмарица стави нову флашу испред Срећка и Милутина.

- Није ваљда да овде људи верују у вампире? - рече Срећко.

- А што не би? Па, први вампири су Срби. Прича се да је неки Петар Благојевић у 18. веку људима сисао крв и уморио их преко десет док му нису откопали гроб и спалили му тело. Можда су га и глоговим колцем проболи.

            Срећко, погледа у флашу, па у Милутина.

            - Па и сам рече мало пре да нема вампира, Милутине! Ја знам да су то они докони Енглези измислили, онај Полидори, онда кад и она Мери Шели измисли оно чудовиште од људских делова. Какав сад Петар Благојевић?

            - Па није само он. Био је и Павле Арнаут, и још многи. Али не бој се, то су само приче. Обично се деси да је то неку удовицу посећивао оближњи комшија, па се причало да је посећује вампир, као што је онај из Неготина пре пар година радио.

            Још Милутин није завршио своју причу, а из шуме се зачу неко шуштање. Неко је полако газио по сувом лишћу. Била је то нека прилика са белим покровом око врата за којим су се вукли неки ланци и звечали бучно. Налик на човека, без костију, надувена као мешина, чупава, рундава, великих очију и ноката, са устима из којих је полако цурила крв и сливала се низ браду. Пришавши столу за који су седели Срећко и Милутин, прилика рече:

            - Док сам био жив, волео сам оваква места…

            - Далековићу, ево ти вампира! - викну Милутин и преврну се преко стола, ударивши главом у ивицу и док је тонуо у мрак, видео је вампира како му прилази…

 

***

            - Тата, тата, буди се! Заспао си пишући причу! Па, ти ниси ништа ни написао осим наслова, рече Невена, док сам је забезекнуто гледао не знајући где се налазим.

            - Бежи, море, на спавање! Имао сам сан! Имам идеју…

Ребека

        Не знам ни сам зашто сам узео да читам овај роман. Неколико година сам га прескакао иако сам стално размишљао да га прочитам. Ребека од Дафне ди Морије ме је одавно мамила. Не нешто због радње описане на корици књиге, нити због изгледа корица. Највише ме је мамила зато што ме је подсећала на неки филм који сам гледао у детињству. Не сећам се филма. Сећам се само да је био неки ратни филм. Савезници против Немаца. Савезници су користили књигу Ребека као шифрарник за своје поруке које су размењивали са својим убаченим агентима. То је све чега се сећам о том филму. Нисам очекивао ништа, чуо сам глас Мика Џегера, који је певао како је време на његовој страни и почео сам да читам: ,,Ноћас сам, у сну, опет била у Мендерлеју.“

            После четири стране био сам, као у сну, у нашој трпезарији и седео за столом у врху и писао неки састав. Заправо покушавао сам да пишем састав, док сам се левом руком играо цвећем које се зове кућна срећа или девојачка косица, које је мајка држала на сред стола посађено у некој шољи неке чудне светло розе боје. И мајка је седела крај мене и вешто хеклала неко миље, вероватно, нисам сигуран. Седела је са моје леве стране на свом сталном месту и с времена на време би ме шљепила по руци да се не играм са косицом, јер је приметила да се помало суши. То је наравно повезала са мојојм навиком да ситне зелене лиске провлачим између палца и кажипрста потпуно несвестан да то радим. Кад је приметила да састав не напредује, почела је да ме саветује како да пишем. И сад док читам како се јунакиња присећа Мендерлеја и у реченицама којима га описује, препознајем савете моје мајке како да напишем тај састав. Присећам се и једног њеног састава, из којег ми је често наводила примере како је она описивала природу. Ако ме свеже обновљено сећање не вара нешто овако: корен дрвета је био толико раширен и преплитао се са маховином да је подсећао на косу девојке која се у немирним праменовима просипала по капуту који је био орошен крупним капима кише која је почињала да пада и задржавала се као роса на маховини. Схватим да је мајчин стил био инспирисан начином писања Дафне ди Морије, а можда и још неким другим писцима чије је књиге гутала и најлепше описе бележила у једну свеску нама врло драгу у оном периоду кад смо се стално трудили да докучимо зашто то мајка уопште бележи. 

           Престао сам да читам. Сећања су само навирала. Грло се полако стезало, лагано ме гушећи, док је Мик сада певао о болу у срцу. Бол се полако ширио телом и претио је да се излије попут неког цунамија који руши све пред собом. 

            Једна суза је склизнула и полако се спуштала до необријане браде од седам дана. Обриј се, ружно ти је тако, као да сам чуо мајчин глас...

            Мајко...

Мала љубавна прича

Будим се. Везан сам. Осећам млаз нечег топлог како ми се слива низ лице. Мора да је крв. Не видим баш најбоље. Чини ми се да испред мене седи неко. Као кроз маглу назирем да седи на столици.

- Јелице? Јеси ли то ти Јелице?

- Ја сам Јоване. 

- Шта је ово? Ко ме је ударио и везао? Одвезуј ме брзо.

Јелица ме погледа и лагано се насмеши:

- Ја сам те ударила и везала.

- Шта то причаш, Јелице? Одвезуј ме!

- Јок. 

- Откуда ти право да ме наградиш болом? Растужила си ме. По мом срцу руже туге си посадила.

Јелица ме гледа, некако подсмешљиво:

- Немој те сладуњаве речи мени да причаш. Неће ти проћи. Боље да признаш ко те послао у наше село и са којим циљем? Који су ти задатак поверили твоји другови?

- Какви другови, Јелице? Све сам ти испричао.

- Твоји црвени другови. Шта сте мислили да сам ја приглупо говече са цветних ливада, па ћеш ме лако завести?! Јок, море, моја је крв иста као и крв Горског Змаја. Мог стрикана, због којег си овде. Џабе си се трудио. Никад ти ништа не бих одала.

Ћутим. Не знам колико зна. 

- Знаш ти шта сам ја од тебе хтео, Јелице. Нема везе то ни са каквим друговима. Не знам одакле то.

- Боље је да мени признаш него да сачекаш рођаке моје. Стрико те је одавно одмерио... Немој он да ти пресуди.

- По којем то закону ти мени судиш? Све што је било између нас си ми одузела. Ништа не нудиш!

- По закону краља и отаџбине! Знаш већ. Боље мени признај. Нико неће знати. Ја ћу стрикана обрлатити да те пусти. Он осим мене нема никога. Све ће ми испунити. Прво ћемо морати да те уверимо да си на погрешној страни. Па ваљда ти ја више значим од те црвене банде. 

Потпуно сам изгубио контролу:

- Ја не признајем тај твој суд. Признајем само суд своје партије! Немаш ти право да ми снове уништиш! Нећете ти и твоји рођаци по мом небу звезде слободе и наде у боље сутра да гасите. Ниси ми ти ни зрно среће донела, да би планину од мене добила и понела. 

Јелица ме је само гледала. Није ништа говорила. А ја сам наставио да причам и даље, све гневнији.

- Признајем био сам слеп код очију. Мислио сам да си мало самосвеснија и напреднија девојка. Није ми пало на памет да си са мном само из користи.

- Ти си Јоване, био са мном само из користи.

- Нисам Јелице! Био сам луд од љубави. Али сада знам да ниси ти неко због кога вреди умрети. Не вреди ни последњу сузу у болу због тебе пустити.

- Само признај Јоване. Спасићу те.

- Ниси ти девојка што би ми руку пружила и овако рањеног ме са свога прага спасила. Ниси! Знам то добро!

- Ево стрикана - тихо рече Јелица.

Песничко вече, први део

 

Откуд ова магла сад одједном. Не видим ни прст пред оком. Нећу стићи на време. Баш не волим да касним. Кад би бар неко наишао да ме повезе. Нема живе душе. Никог ни пешке нема, а камоли колима по овом чуду. Чекај мало! Ено их неки фарови у даљини. Могао бих да га зауставим да ме повезе. Сам сигурно неће стати. Чек да махнем. Гле, фелиција! Иста као што смо ми имали.

Шкода стаде лагано. Отворим врата и питам:

-          Може ли до града?

-          Ајде, упадај, рече неки тип.

Седнем, вежем се, кренем да му пружим руку и у тренутку станем. Је л’ беше корона и

даље? Не знам. Не сећам се. Немам ни маску. Лик као да је осетио моје колебање, пружи своју руку и каже:

-          Опуштено! Мени можеш да пружиш руку. Ја сигурно немам корону, а немаш је ни

ти. Да имаш ја бих знао.

Стегнем му руку чврсто и погледам га и тог тренутка се сав укочим. Неки хладан зној ме облије. Тип је био исти ја. То јест, није био исти ја. Био је ја. Само једно десет година млађи. Чак је имао и моју омиљену кошуљу из тог перида.

-          Шта је? Шта се чудиш? Данас је све могуће. Па и то, да ја повезем старијег себе.

Чекај само док стигнемо тамо где смо кренули. Још ћеш више да се чудиш.

-          А како ти знаш где сам ја кренуо?

-          Просто. Ја сам ти. Све знам о теби, а требало би и ти да знаш све о мени, ипак си ти

ја.

Не верујем да се ово догађа. Можда опет сањам. Морам да пробам са мојим триком

који користим када проверавам да ли сањам. Не сањам. Тачно знам како сам дошао до станице.

Испратили ме из куће са галамом. Хтели су да гледамо неки филм, а ја идем од куће. Од куће сам ишао као и увек старом пругом па до станице. Не сањам, а ипак је ово немогуће.

            Тип ме гледа и смешка се иронично, исто као ја. Излудећу. Нервира ме, а не знам га ни три минута. Да ли ја тако делујем на друге? Или сам тако деловао раније? Погледам по колима, стварно наша шкода. Она иста. Са радија се чује двестадвојка и то хит дана са Олгом Кепчијом. И њен глас млађи. Не верујем да се ово дешава.

-          Одговара ли станица или си смекшао под старе дане и прешао на народњаке?

-          Ко прешао на народњаке? Само рок слушам као и увек. А сад имамо и Рок радио за

који ти  никад ниси чуо.

-          Ајде не лупај. Како нисам чуо за Рок радио. Не заборави, ја сам ти. Све што ти

знаш, знам и ја. Једино код мене још увек не постоји Рок радио. Али није лоша ни ова двестадвојка. Сигурно ће ићи нешто што волимо. Ево чујеш ли. Бјесови. Можеш ме звати како год хоћеш!

-          Па да, могу Бјесови. Увек. Откуда она прича о народњацима?

-          Шта се фолираш? Шта заборавио си за старе фаворите?

-          Ма, кад сам ја слушао народњаке?

-          Па, кад смо били мали. Халид. Сећаш се како смо волели Халида. Имали смо и

касете. Немој да набрајам сад хитове. Знаш их и сам.

-          Добро. Знам. Ал тад смо били мали. Тад смо волели и Сребрна крила и Рокере с

Мораву. Сећаш се како нас је мајка ложила да нема везе што не знамо да певамо, него певамо промукло, јер тако пева и Владо Калембер.

-          Сећам се. Драго ми је да си тако брзо прихватио да сам ја ти и да си ти ја.

Погледах га. Схвативши да је у праву и одједном се обојица насмејасмо гласно на потпуно исти начин. Брзо смо престали. Незгодно је кад се смејеш исто као тип поред тебе. Али како је кренуло брзо ћемо се навићи.

-          Да, мајка је увек знала да нас убеди да нисмо баш много лоши. Мада и није морала

много пута да то ради јер смо само у пар ствари лоши. Ето то певање. Или она глупост кад нам је објашњавала да је Жарко лепши, а да смо ми мужевнији. Чуј, пајсер лепши од нас. Баш је била слаба на њега. Е, мајка наша..., рекох, па ућутах мало.

            Прозборих после неколико тренутака:

-          А је л она у твом времену још жива?

-          Није. Тешко је то објаснити. Ја не живим у оном времену. Ја сам само ти из тог

 времена. И за мене је прошло десет година од кад је отишла...

Нисам ништа рекао. Ћутали смо потом обојица. Осетио сам да је и код њега присутан

онај бол у грлу, који се јавља кад помислим  на мајку.

-          Је л и ти идеш у кафану?

-          Идем. Ја сам ти. Вечерас свуда идемо заједно. 

-          У Бес?

-          Да. У Бес против Машина. Нашу омиљену кафану.

-          Знаш шта је тамо?

-          Знам. Песничко вече.

-          Да. Само не знам који су песници.

-          Изненадићеш се, рече он.

Не хтедох да питам ништа више. Негде у глави ми се јављала мисао да можда ипак

сањам и да је све ово последица оних силних Икс мена које сам читао ових дана, где сви лагано скачу кроз време, где срећу сами себе само из разних периода, али нисам дозволио тој мисли да се развије. Чекаћу следећи окидач да спознам да је ово само сан. Ако налетимо на киоск са гомилом јефтиних стрипова, знаћу да ипак сањам. Уосталом и није ми лоше, ипак сам ја у најбољем могућем друштву које постоји.

 

 

            Брзо смо стигли у кафану. Ништа се није променила. Једино што је сад на средини имала један огроман округли сто са не знам тачно колико столица. Никако не могу да схватим како су га овде убацили. Огроман сто, а не види се нигде да може да се расклопи. Од особља је ту био само онај конобар са златним зубима и подочњацима, који ме баш нервира. Још од промоције азербејџанског пива. Оне конобарице Меган нема нигде. Нема ни сове за шанком. Можда ипак не сањам.

-          Где да седнем? – упитах моје млађе ја.

-          Седи где хоћеш. Видиш да је сто на средини, тако да не можеш сести на наше

омиљено место до зида, да не може нико да нам приђе с леђа.

-          Стварно ме добро познајеш.

-          Нормално кад сам ја ти.

Сео сам тако да могу да гледам ка шанку. Не волим да ми онај конобар приђе

неопажен. Уопште ми није симпатичан. Моје млађе ја је село поред мене.

-          Ко још треба да дође? И какво је ово књижевно вече? – упитах моје млађе ја.

-          Ово је песничко вече. Заправо говоримо песме које волимо или које су нам

занимљиве. И то песме које изводе неке групе или певачи, стране у препеву на српски, а домаће са измењеним текстовима. То су правила. Није такмичење. Само је циљ добра забава и потпуно лудило.

-          Лудило? Зашто лудило?

-          Зато што смо учесници само ми.

-          Само нас двојица?

-          Не само нас двојица. Само ми. А колико нас заправо има, то ћемо тек да видимо.

Сад ћути морам да отворим песничко вече.

-          Али не разумем? Који ми? О чему причаш? И како отвараш вече кад још нема

никог осим нас и оног конобара. Не знам што ме гледа онако.

-          Ћути. Слушај.

Моје друго ја, устаде и поче да говори.

-          Добро вече драги моји пријатељи. Драги моји ја. Вечерас смо се окупили на овом

месту, у овај нашој кафани изван времена и простора, да једни другима покажемо наше песничке вештине. Да знам, неко ће рећи да то и нису неке вештине, јер колико је тешко говорити неке стихове, које је неко други написао, а ти их само преведеш или мало измениш, али вештина је у томе што су ово за нас битни стихови и свакако говоре нешто о нама или се бар ја надам да је тако. Неки од ових стихова нам можда и нису битни, али вечерас је дозвољена свака слобода и ко зна колико нас ја заправо има. Можда има неких ја који су дубоко потиснути, а можда се и они појаве вечерас, а можда их ми и брзо удавимо. Опростите на овим оштрим речима, али неке ствари једноставно не смеју да се догоде никад, јер протоколи по којима се ми, ја, понашамо морају се увек поштовати. Добро, понекад се мало смеју прекршити, али само мало. Да вас ја више не бих давио, да, да, знам да вас давим, јер давим и самог себе, јер ја сам ви и ви сте ја, брзо ћу да завршим.

 

            Док је моје ја ово говорило, полако сам схватао о чему прича, јер се сто лагано пунио са још мојих ја. Колико сам могао да видим било нас је из разних периода. И са дугом и са кратком косом, и док сам био основна школа, и док смо били средња школа и из разних периода док смо били разни типови, а опет заправо док смо били ја.

            Моје ја је наставило:

-          Поставићу само нека правила. Свако од нас присутних ће се представити и рећи

како да га зовемо. У суштини, ми се јако добро познајемо, јер сви смо ми ја, али опет не можемо један другог звати Жељко или ја или ти. Зато смислите себи надимке. Можете узети који год хоћете. Глупо је да узимамо сви надимке по истој ствари. Рецимо, као у оној лошој шпанској серији где се сви зову по именима градова. Нећемо тако. Овде влада слобода. Свако може да одлучи. Јер сви смо ми овде ја. И ја сам ви. Тако да ускоро крећемо. Можете наручити пиће. И полако се утишајте па да почнемо. Ето, мене можете звати Историчар.

-          Е, Историчар, рекох, ајде доста више. Сморио си ме заспаћу. А видим и да те нико

не слуша. Много си, брате, досадан. Све нас смараш.

Повици одобравања су се чули од нас, свих мојих ја.

-          Још ћеш почети да нас смараш са неком историјском причом, попут оне да је кнез

Лазар највећи српски издајник или да је деспот Стефан био геј.

-           Па јесу били и издајник и геј, узвикну Историчар. Могу да вам докажем.

-          Ћути, рекох. Није ни чудо што више не предајеш историју. Какви сте ви

историчари! Само измишљате нове и нове теорије. А оне просте ствари не решавате. Мислим да је време да кренемо даље. Кренимо било којим редом. Ко хоће нек се јави сам. И немојте да давите са тим ко сте и шта сте. Сви се знамо више него добро. Само надимак и крените са песмама. Ја ћу на крају и нека мој надимак буде Блејз, да не објашњавам зашто, сви већ знате.

            Очекивао сам аплауз, али ме је дочекао мук. Сви ћуте. Нико се не јавља. Само се згледају. Гледају у под и праве се блесави. Биће ово напорно. На  супротном крају стола видех подигнуту једну малу руку са два испружена прста.

-          Могу ли ја!? Могу ли ја!? Ја знам! Ја знам!

-          Хајде ти мали ја. Представи се и почни.

-          Ја сам Жељко. То јест, зовите ме Првак. Не разумем све ово, али мене је моја

учитељица Наста учила да је увек најбоље да се први јавим.

-          Јесте, рекох, и мене је.

-          Ја ћу вам говорити Вајтину песму:

Никад те нико неће волети ко ја,

Мало нам је требало знај,

само мало још један сан,

да си ми дала руке,

тамо иза школске клупе.

Сунце би нам обасјало пут,

до школе наше Змајеве,

само да си остала ту,

али ниси желела то,

али ниси желела то,

Нико те никад неће волети ко ја.

-          Јаооо. Па заборавио сам да смо и Вајту волели. Је ли Првак, је л Наташа беше? А?

Шишка преко левог ока?

Првак климну главом и седе. Мало је поцрвенео. Чупави лик до њега га мало загрли,

али он се отрже.

-          Шта ме грлиш чупави? Ајде ти сад!

-          Важи, мали. Ето ја сам Машинац. На жалост, ја испадох најгора пропалица од вас

свих. Моја песма је од Перл Џема, Још увек сам жив:

                                    О, још увек сам жив,

                                    док ходам полако,

                                    преко мрачне собе,

                                    кажем, спреман сам, за тебе,

                                    Зашто не могу да се сетим

                                    ничега до овог дана

                                    осим изгледа, изгледа,

                                    знаш већ кога

                                    кога стално видим

                                    и кад жмурим

                                    О, још увек сам жив.

 

-          Машинац, унаказио си песму, ја да ти кажем!, рече Историчар.

-          Пусти момка и није тако лоше, рекох, само захтева посебну анализу. Машинац,

хоћеш још нешто да кажеш?

-          Хоћу. Не заборавите да све подсетите на наш договор, једног дана кад у 176-ој

години одемо тамо горе, кад се буду опраштали од нас, морају пустити ову песму или бар рефрен.

И сви за столом тог трена запеваше, скоро гласом Едија Ведера:

Oh, I, oh, I'm still alive
Hey, I, oh, I'm still alive
Hey, I, oh, I'm still alive, hey, oh!

           

-          Добро, видим да смо весели, још кад стигне пиће, биће још боље. Ево сад ћу ја.

Иако ми ништа није јасно и уверен сам да сањам, ја Блејз ћу вам говорити песму која ми се ових дана, незнано зашто, мота по глави. У питању је Депеш Мод и То није добро:

 

Чекаћу те дуго

Имам сво време овог света

Да останеш моја

пише у звездама

мојом вољом

бићеш у мојој глави

баш овде на једној грани

трешњиној грани

можеш ћутати,

али не можеш побећи

 

Не кажи желим те

Не кажи требам те

Не кажи волим те

То је јасно и стално

Не кажи да срећна си

тамо без мене

знам да не можеш бити

јер то није добро.

 

Бићу добро

Чекаћу стрпљиво

док не видиш знакове

и вратиш се мени

кад ћеш схватити

чекаш ли смак света

отвори очи

ту где се седе роје...

не може плима стати.

 

-          Аууу, довикну Машинац, па ти си и мене покидао! Кад помсилим да си ти основ

 свих нас, дође ми да се убијем! О чему ли ти причаш? Упропасти песму.

-          Еј, бре, па ја сам тебе бранио.

-          Нема везе. Ми говоримо истину! Увек. По сваку цену. Знаш и сам. Зар нисмо

 једини који увек кажу другарицама да су се ружно ошишале ако то јесте тако?

-          Па, јесмо.

-          Зар нисмо једини који кажу да им дечко не ваља, ако не ваља, а обично не ваља?

-          Јесмо, јесмо. Добро, добро. Оригинал је бољи свакако. А и ово је светлуцава Депеш

Мод фаза... Неће се поновити. Имам ли прилику да исправим.

-          Нееее! Викнуше сви за столом.

-          Касније, рече Историчар. Сад би могли да наручимо нешто. Од оволике количине

стихова и безвезних препева осуше се уста човеку. Конобар! Крени!

-          Није ваљда опет азербејџанско пиво..., тихо рекох.

-          Није. Може које хоћеш.

Конобар је кренуо редом, срећом није од мене, него од супротне стране стола. Гледај

како му сијају они златни зуби. Не знам што се није вратио у Азербејџан заједно са оним пивом са промоције. Сигурно због рата. А можда и није из Азербејџана. Можда је одавде.

-          Ееј, шта пијете?

Погледам иза себе да видим ко ми се тако обраћа.

-          Меган, одакле ти испаде? И који ми? Откад смо ми на ви? Па одавно се знамо.

-          Не знам ја. Морамо држати дистанцу. Да не би било касно, јер, знате, после нема назад.

-          Немам појма о чему причаш. Је л то нека фора са короном?

-          Па, да! Шта би друго било? Опасно је то. Знате изазива разне последице, од тешког дисања до несанице и потпуне слабости. И то после успешног лечења.

-          Мислим да ту нема спаса. Ако је суђено, онда је суђено. Нормално, мора се водити рачуна. Видим и маску носиш. Шта је то на њој? Совица. Баш лепа совица.

-          Носим маску. Није баш да је лепа совица.

-          Не могу да се објашњавам. Ваљда ја знам шта је лепо.

-          Добро нека буде. Хвала. Шта пијете?

-          Ја бих једно давно обећано пиво.

-          Па сад, не знам баш.Тешко је добити такво пиво. Ми овде имамо сва друга.

-          Па тако бих попио то давно обећано пиво.

-          Не вреди. То је тешко изводљиво. Може ли зајечарско?

-          Може. Дај шта даш.

-          Важи.

-          Касније се јави опет.

-          Зашто?

-          Па да донесеш још једно пиво и можда имам нешто да те питам.

Не би одговора. Само оде.

Историчар ме је гледао са смешком онако како само ја умем. Проницљиво, иронично и радознало.

-          Шта је ово било? – рече Историчар, подигнувши леву обрву и даље не скидајући смешак са лица.

-          Које?

-          Како разговараш са конобарицом?

-          Што? Нормално.

-          Давно обећано пиво? Каква је то глупост? О чему ли ти причаш?

-          Е, ја сам одувек знао да си ти мало затупео читајући све те силне књижурине. Зато и не разумеш ове фине филозофске, егзистенцијалне разговоре...

-          ХАхаххахаха, упаде ми Историчар у реч, чуј филозофско егзистенцијалне разговоре! Па, како такви могу бити разговори о пиву? Еј, причаш о пиву! Чуј давно обећано пиво.

-          Знам ја да ти не можеш неке ствари да скапираш. Сећам се добро како си гледао као теле у оног колегу са факса док је објашњавао епистемиолошки развој човека од оног Пијажеа. Сећаш се сигурно да док њега ниси чуо, ниси знао шта смо прочитали.

-          То је друго. То ме није занимало. А и колега је класа, не само за нас, него за целу генерацију. Ал, какве везе то има са пивом?

-          Знаш, кажеш тако нешто и одмах крене разговор неким другим током.  А не оно: дај пиво. Овако остављаш другачији утисак.

-          Надам се да још није касно да се променим, јер ако се претворим у тебе, неће добро бити. Могу да замислим како изгледа бити ти! Комедија права изгледа.

-          Еј! Немој те форе сад. Ја сам овакав зато што сте ме сви ви овако обликовали.

-          Како ли изгледа кад одеш да наручиш нешто да једеш? Могу да замислим шта наручујеш. Сигурно наручујеш ону кошчину, која није месо, а која се слатко једе јер долази од Бајке. И док конобар скапира да ти мислиш на пилећи батак, који нам је баба, то јест Бајка спремала, а звала га тако јер другачије нисмо хтели да једемо, већ будеш избачен на улицу!

-          Немој да се подсмеваш нашим успоменама. Не наручујем тако.

-          Да, да. Ајмо даље, како иде оно: дајте ми две карте за улаз у клуб, али да атмосфера буде као у време давно заборављеног првог пољупца!

-          ХАхаххахахах, насмеја се истовремено неколико мојих варијанти који су слушали шта причамо.

-          Па тебе Халид и даље држи под контролом, настави Историчар, чуј само, први пољубац, давно заборављен, први дернек ко зна где... Па постао си права сентиментална пи...

-          Доста!, викнух онако како само ја умем. Сад си претерао. Где је теби емоција, букво једна историчарска. Није све спрдња и зајебанција. И не можеш да разговараш тако са мном. Немој да ја почнем тако да причам.

-          ТО ЛУТКО!  Па то смо чекали!, узвикну Историчар, а ја приметих да већина мојих ја клима потврдно главом. Много си омекшао и постао си баш онако сентименталан ко нека женица. Сигурно и плачеш кад гледаш неки тужан филм, а можда...

-          Шта можда?

-          Можда си почео да гледаш и шпанске серије?

За столом се чуо жамор неодобравања. Сви су ме гледали некако подсмешљиво.

-          Шпанске серије гледаш?, добаци Машинац. Дотакао си дно! А Касандрин постер држиш на зиду, је л да? Чини ми се мени да си прсо начисто!

-          Чини ми се мени?, рекох, Још користиш ту глупу узречицу? Шта вам је дебили, не гледам шпанске серије. Добро, можда сам гледао једну.

-          Аха! Ту смо! – рече Машинац.

-          Али није то таква шпанска серија као те што су биле раније, ова је мало боља. Нека пљачка описана до детаља. Потпуно другачија. Има чак и Срба у њој.

-          Можеш мислити како су приказани Срби у шпанској серији, рече Историчар.

-          Па нису лоши ликови, као ветерани из ратова деведесетих...

-          Па да, сигурно су им прикачили и да су силовали током тих ратова.

-          А не! Ови су Срби геј, као твој деспот.

-          Ето! Знао сам. Па, што баш Срби да буду геј, убаци се поново Машинац. И што стално говориш геј, што не кажеш ко и увек што смо говорили педер, још ћеш почети да говориш и онако стручно хомосексуалац.

-          Ајде престани, хомофобични балавче. Ћути! Мора се водити рачуна о речима. Када кажеш педер, то може да има више значења, а геј засад само једно.

-          Уххх. Ала ти филозофираш вечерас, добаци Историчар, а гледаш шпанске серије. Зар нисмо рекли да на шпанском ништа не ваља и да ништа не гледамо.

-          Тако је! добаци њих неколико.

-          Ма, шта се фолирате, као да не гледате шпанске филмове. Па и у њима је шпански језик. Колико се сећам није било синхронизације!

-          Ајде и ти више не смарај!, поново ће Машинац. Па и сам знаш да смо гледали само оне филмове у којима је била Пенелопа. Сећате се оне сцене кад чека Битлсе.

-          Ајде, јесте било због Пенелопе. Није више занимљива. А и шта сте на мене сви навалили!

-          То је зато што си филозофско-егзистенцијално смекшао и ниси више као ми!, објасни ми Историчар. Лако се, брате, примаш. А и сам знаш да такве волимо највише. Уосталом с ким се не шалимо, њих и не волимо. А тебе, то јест себе или нас, волимо највише.

Мало ме разнеши ово објашњење, па повиках:

-          Ај, па живели ви мени до 176-те године!

-          Конобар, дај још једну туру!, довикну Машинац.

Конобар са осмехом од златних зуба, поче да доноси пића, тоник, разне врсте пива, зајечарско, старопрамен, лав, Балтик вотку, бело вино... Донесе и мени зајечарско.

-          Што ме ти служиш? Где је Меган?, упитах.

-          Тренутно је заузета. Телефонира.

-          Па, какво је то телефонирање у време радног времена.

-          Па, кад је зове баба из Енглеске, мора све да се прекине.

-          Баба из Енглеске? Па, је л ти то мене зајебаваш? Изнервирано сам га упитао.

-          Не. Што? Кад ти можеш да имаш прадеду у Енглеској, што не би и она могла да има бабу тамо. И ти би се сигурно јавио кад би те твој прадеда звао.

-          Мој прадеда одавно није жив. А и какве везе има то са тим да ли она има бабу у Енглеској. Шта сад ако сам ја имао прадеду тамо, сви морају да имају некога. И што мора да се јави.

-          Па, слично је и са њеном бабом. Само што тамо сви чекају да умре већ једном. Ко Ђекна је. Прилично је матора, а све и даље контролише. Чак би и њен син волео да већ једном умре.

Тада се конобар нагну ка мени и поче тихим гласом да прича.

-          Прича се да ту бабу, нико не воли. А и да је средила да свекрва наше Меган настрада.

-          Нисам знао да је Меган удата?

-          Па и није баш, баш удата, али је у дугој вези. Нешто је ту компликовано. Не знам ни ја како се то води. Тај њен је морао свачег нечег да се одрекне због Меган, а опет у све је то умешана и та баба, која је заправо његова баба, а не њена.

-          Свачег, нечег. Удата, а није. Баба убица? Ајде молим те одмакни се од мене и немој више да ми прилазиш. Од сад само Меган да дође или неко други. Боље и она сова из сна него ти. Јасно?

Конобар ме само погледа и оде. Завалих се у столицу и погледах све моје ја који су седели и испијали своја пића. Неки су разговарали, а неки само гледали около. Историчар ме је гурнуо лактом и намигнуо ми.

-          Хоћемо ли да наставимо?

-          Што мене питаш? Нисам ја ово ни организовао.

-          Јеси. Јеси. Луда глава твоја је све ово смислила.

-          Хајде онда наставак.

-          Добро, драги поштоваоци нашег лика и дела, да наставимо. Има ли који добровољац. Јавите се слободно да не би ми прозивали.

-          Ево ја ћу. Мене можете звати Мало злато.

-          Хахахах. Па где се ње сети, насмејали смо се Историчар и ја и још по неки у једном гласу.

-          Па ето, ја сам из тог времена. Ево ово је нека песма која је мени и нама била занимљива тада. Не знам ко је пева, али ви ћете се вероватно већ досетити.

Прође моја младост као један сан,

двадесет и трећа као длан о длан

где сам био, нигде, шта сам радио

студије сам сасвим забаталио

Да су мени двадесет и две...

 

-          Е, па сад је доста!, рече Машинац, само две године млађа верзија Малог злата. Нећу да чујем народњаке овде. И какво бре Мало злато. Теби више пристаје име Седам пива. Ти си онај што се активираш с времена на време, па нас бламираш по свадбама и весељима.

-          Еј, рекох. Пусти дечка. Шта ти глумиш сад неку непоколебљивост? Па ти си директан кривац за његово стање. Да си ти лепо студирао, он би био бољи. Али не ти си хтео девојку у Београду, па уместо да учиш, ти си свијао облакове по Белим Водама и ко зна којим рупама од клубова.

Мало су ме сви гледали зачуђено. Машинац је сео, а Мало злато није више наставио да говори песму. Погледах у његовом правцу и рекох:

-          Мислим, стварно. Шеки Турковић? Па нема смисла. Седи мало и одмори, па ћеш имати прилику да поправиш утисак. Хајмо даље.

Тад се јави један којег до тад нисам примећивао. Док сам га гледао деловао ми је у неким моментима, као ја када сам имао 19 година, а у неким као да има 22 године и оно што је било занимљиво и дужина косе му се мењала.

-          Ево, ја ћу сад. Мене зовите Желимир.

Како је рекао надимак већина старијих верзија, па и ја сагнусмо главу. Осетио сам да нас је све нешто пресекло у грудима. Дисање се убрзало и постало некако тешко. Изгледало је као да кисеоника нема више.

-          Ово је Плави оркестар, Боље бити пијан него стар.

Кад помислим на те, стара моја

Жао ми је што смо били само добри другови

А живот лети, лети, младост краћа је,

Све ће једном да се врати, само ти недостајеш

Боље бити пијан него стар

Вино не зна да смо могли бити пар...

 

Желимир заћута. Сви смо ћутали. Није нам било до приче. Непрежаљена никад. Недостаје увек. Никад ништа није било, али како рече Видојковић: имати најбољу другарицу је као ход по оштрици жилета. За час се превалиш тамо где не треба.