Крила

          Замисли! Ове зиме није било пуно снега. Блага нека зима. Нико се није посебно смрзао, чак ни птица на грани. Добро, можда само снајка твоја! 

            Ми, тврдоглаве мазге, нећемо да ложимо кад нама није зима. Ми смо, сећаш се, параметар за све. А није и да нисмо. Мислим, није да ја нисам. Само је моје исправно и ничије. И све више је тако. У свему. Чак и кад оћутим, не значи да мислим да нисам у праву.

          Сећаш се? 

         Па, кад ћу да будем у праву ако не сад? Сад ће још мало 42 пуне године. Шта? Одакле ми толико? Па, теби је време стало, а нама овде и даље иде. Не жалим се. Шта ћу, тек четвртина живота прошла! Смејеш се сигурно. Онако тихо. Вечити оптимиста сам као и увек. Као онда кад сам са другарима пролазио поред гробља и рекао им да је то поглед на будућност. 

         Шалим се. Стварно сам као и увек. Нема мрачног гледања на будућност. 

         Само се једна ствар променила у односу на раније. Знаш. Причао сам ти већ. Имам тај стални бол у грлу, који се јавља изненада, изазван ситницама, а праћен је црвенилом и поплавом у очима. Свакодневно се јавља. Чини се да нема лека за овај бол. Лажу да време лечи све. Једино навикнеш да живиш с њим или не навикнеш. 

          Бујица из очију која се јавља с времена на време изазвана овим болом је доказ да се не могу навићи. Бол може свашта изазвати. На пример, шоља коју си ми купила оне године кад си последњи пут била у Врњачкој бањи. Не користим је. Бојим се да је не разбијем. Али понекад, ни сам не знам како, створи ми се у руци. Тада помислим да си ту и да си ми је ти додала. И бол. И бујица. 

          Или кад ме гугутка гледа са твоје крушке, такише. Оне што ти ђед накалемио. Помислим, ти ме гледаш. 

          Или кад лептир облети око мене и слети ми на руку. Не плаши се да ћу га ухватити и онда опет облети око мене. Помислим да си дошла да се играш са мном, као некад у старо време када сам носио панталоне на трегере.

         И увек мислим да си негде близу, да ме стално пратиш ношена неким крилима. 

           Крилима анђела...

           Мајко...

Рођендан

Седим већ неко време за белим листом овог ворда. Хтео бих да ти напишем нешто, али ето инспирације нема ни за лек. Већ сам три минута у дану твога рођендана. Колико би напунила данас, није више важно. Шта значи 62, кад си стала на 55? Ништа. Али опет данас је твој рођендан...

Да ти кажем да ми недостајеш, није потребно, а ни да те се сетим сваког дана, јер то сигурно знаш. Знаш ли? Или после нема ничег? Ништавило неко или чекаоница? Или си, како кажу деца, на небу? Волим да мислим да си ту близу, да ме гледаш очима гугутке која нам се настанила на крушци, такиши, коју је ђед накалемио као поклон теби. Виђаш ли га? Прича ли ти о рату исту причу? Или се нисте ни срели?

Баш не знам шта да напишем. Ето, мало радим твој посао снова. Тркам се са Жабом у броју прочитаних књига. Прочитане пишемо у свеску као ти што си некад радила. Седамсто и кусур је цифра. Није баш све записано што сам прочитао. Сећаш се, оне дечје су остале записане у првој свесци, коју је време појело. Сећаш ли се или је тамо сад за сад? Толико питања. Премало одговора. Нада... Вера... А опет, ко зна? Не знам док не доживим. Не желим још увек ни да сазнам. Тек четврт живота је прошло. Мислиш да не може да се догура до 160? Можда може... Милостив је Он. Или... Не желиш да ме видиш скоро? Разумем. Има времена. Вечност напишем па обришем. Коме треба? Ти је можда имаш? Или..?

Стварно ми не иде ноћас. Пола један већ, а ништа... Можда је боље да престанем. Да завршим са једином реченицом због које сам и почео да пишем. Нећу ти то рећи. Нисам, ни док си била са ове стране, или се бар не сећам. Али си увек знала. И сад знаш. Само ћу написати, само то што је требало само помислити.

Срећан рођендан мајко...

Бол

Хеј, ево ме опет! Донео сам ти свилене бомбоне са вашара. Ево, већ пет година ти доносим свилене бомбоне са вашара. И са крстовданског и са петровданског. Не знам шта бих ти друго донео. На вашару има свега, а опет ничега. Ишао сам јуче сам. Киша је падала, а деца неваљала, па их нисмо водили. Твој унук, ђак првак, донео је одлуку да елементи слова нису потребни за његово школовање. Просто одбија да их ради, па нам се деси да радимо два знака сат времена или да се писање домаћег отегне и до осам сати.  А и она мала се обезобразила. Све што јој кажеш да уради завршава се са: „А што?” са све меким ш, а зна да каже и да неће нешто да уради. Као да је покупити играчке нека велика обавеза!? Знам да ни ја нисам био бољи у њиховим година. Ти то најбоље знаш, али не морају они бити као ја. Бар не морају у овим неваљалим стварима, иначе могли би бити скоро као ја или мало бољи и то ће бити довољно. Видиш и даље сам скроман као и увек.

                За ових пет година од кад не идеш на вашар, ништа се много није променило. Једино што је сваке године све мање и мање тезги са играчкама, а све више са разноразним стварима, од гардеробе, преко постељина, па све до разноразних алата. Прошао сам и ништа нисам видео. Толико тезги, а ја идем ако зомби. За мене нема ништа. Небо се натмурило и почела је да пада киша. Ваљда да дода још суморних тонова мом мрачном расположењу. Можда би све било другачије да нисам одмах у главној улици видео цегер, обојен у бело са црвеним герберима нацртаним преко фино исплетеног прућа. Сетио сам се и тебе и колико си волела цвеће, посебно гербере. Ионако ми не треба пуно у последње време да бих се растужио. Знаш да се ја тешко растужим. У ствари то је тако било пре него што си отишла. Од тада се то променило. Све лакше се јавља онај бол у грлу, који ми не да да проговорим. Ове године је то јако изражено. Због разноразних ствари. Како да ти кажем, није то само због тужних ствари, као кад твоја мајка Нени поклони минђуше, јер се спрема да ти дође. Бајка је чврсто решила да ти дође ускоро. Ми се надамо да неће, али она се спрема да ове године види и тебе и деду. Копни и полако стиже...

                Тај бол је ту и кад је прваче кренуло у школу и кад правимо Ненин рођендан и кад Жаба добије посао и кад нам Сунчица дође и кад се Нађа и Петра играју са татом и кад процвета јесење цвеће и кад ти Нена љуби слику и пита где си отишла...

                Стално те се сетим и бол је ту. И док ово пишем...

                И сузе...

                Мајко...

Састанак са ђаволом

Шта ћу бити кад порастем? Врло комплексно питање? Мислим да је ово питање једно од најстаријих питања које мучи људску расу. Мене није никад мучило. Од кад сам била мала знала сам шта ћу бити кад порастем. Бићу Дилан Дог, истраживач натприродних појава и гањаћу вештице и ђаволе широм света. Уствари нећу бити Дилан Дог, бићу Дилана Дог, ипак сам ја женско.

За све је крив мој велики брат. Кад сам била мала, око 5 година, гледала сам са њим Кополиног Дракулу. После пола сата бати се приспавало јер је филм гледао већ два пута. Рекао је да је доста телевизије за то вече, да је већ пола 1 и да морамо да спавамо. Ја нисам хтела и рекла сам да се ништа не плашим и да он слободно иде да спава. Није баш да се нисам плашила, али он ме је послушао и отишао у кревет. Остала сам сама. Ја и Дракула. Додуше заљубљен, али ипак највећи крволок који је постојао. Одгледала сам филм и отишла на спавање. Те ноћи сам била Ван Хелсинг и забијала кочеве у вампирска срца и на крају у само срце Лорда Таме, Влада Тепеша, свима познатијег као гроф Дракула. Неколико дана после тога цела породица је била у шоку. Брат је настрадао јер ме је оставио да гледам Дракулу. Ипак то није оставило последице на мене, или бар ја тако мислим. Брат је од тада приметио да се појачано интересујем за хорор, или је бар он тако звао оне страшне филмове које сам гледала, а ја појма нисам имала шта му значи то „хорор“. Једног дана ми је дао један стрип да прочитам. Стрип је имао црвене корице и велика слова на врху стране, и слику једног момка у црном сакоу са црвеном кошуљом како гледа једног женског вампира са искеженим зубима и наравно врло истакнутим очњацима. Бата рече да је то Дилан Дог и да гледам слике које су страшне и зато ће ми се сигурно свидети. Касније се моје дружење са Дилан Догом наставило. На крају сам сазнала и шта пише у силним балончићима… и Дилан Дог ме је потпуно освојио. Од тада је у мени сазрела одлука: бићу Дилан Дог, пардон, Дилана Дог кад порастем.

Данас имам 16 година и уопше нисам на добром путу да постанем Дилана и да уништавам Сатанине изасланике. На путу сам да завршим гимназију и да упишем факултет и да упаднем у стандардну колотечину нормалног живота и ништа од мојих „50 фунти дневно плус трошкови“. Зато сам решила да од овог тренутка прекинем све моје контакте са школом и кренем ка остварењу животног циља: да будем Дилана. Добро ми је дошао распуст који је стигао да бих избегла опасне конфликте са мојим родитељима, који сигурно неће разумети моју жељу. Морам прво да решим један крупан случај, да би моја каријера истраживача натприродних појава кренула узлазном путањом. Шта би то могло бити? Знам. Морам призвати ђавола и онда га преварити. То још нико није урадио. Како да га призовем? Немам појма. Не верујем у оне форе са пентаграмом на земљи од креде и речима које не значе ништа. Не верујем али сам ипак пробала. Нацртам на стази пентаграм и пустим песму Цепелина Stairways to heaven уназад и... ништа. Од ђавола ни трага ни гласа. Не знам како то није успело. Не могу да верујем да су оне чике на телевизији погрешиле. А сат времена су причали да ова песма пуштена уназад призива ђавола. Онда сам дошла до епохалног открића. Ђаво живи на Тари у близини куће мог стрица. Тамо постоји поток који се назива Ђавоља јаруга. Е па кад је његова сигурно ћу га тамо наћи. Моји су се обрадовали мојој великој жељи да то лето одем на село. Ђаволе чекај ме стижем, ја, Дилана, борац против нечастивог.

Стриц ми се обрадовао. Стрина још више. Питала ме шта ћу да радим следећих дана, а ја јој сва озбиљна рекох да ћу да јурим ђавола. „Буди Бог с тобом дете“, повиче стрина, крстећи се. Заклима главом и оде да телефонира свом деверу да му јави да му ћерка баш није у реду али да ће јој се мисли разбистрити на свежем планинском ваздуху, а ако буде требало водиће је стрина у манастир да јој објасне неке ствари. Сутрадан сам устала рано, у пола 5, искрала се из куће и упутила према јарузи да ухватим ђавола кад се најмање нада. Нисам понела батеријску лампу, али знала сам да ме води моје пето и по чуло, па неће бити проблема да нађем ђавола. Идући по мраку, нисам се плашила. Прилично добро сам видела јер је био пун месец, баш као у најбољим хорорима. После неког времена у дубини мрачне шуме наишла сам на место где се од једном ништа није чуло осим злослутног совиног хука. Знала сам да је то то. Стигла сам у Ђавољу јаругу. Сад је остало само да сачекам и да га причом преварим и трајно онеспособим. Нећу бити први припадник српског народа који је преварио ђавола јер је то већ урадио свети Сава у оној причи о поврћу. Угледала сам једно дрво, довољно широко да седнем удобно у подножју и сачекам ђавола. После неког времена сам се сморила и заспала. Пробудио ме шум. Осетила сам сумпор у ваздуху и пре него што сам отворила очи знала сам... ЂАВО је стигао и седео је наспрам мене. Полако отворих очи и угледах га. Уопште не личи на себе. Није црвен. Нема реп, ал има рогове и то повелике. Мора да му је жена опасна са стране. Гледам ја њега, гледа он мене. Кажем: „Ја сам Дилана и дошла сам да те преварим.“. Ђаво ме је гледао и ђаволски се смејао. Хм, па како би се он другачије смешкао, него ђаволски? Не смем сад о томе да размишљам, морам да се концентришем. Он је ђаволски противник. Уф, ова терминологија је баш напорна. Чекала сам да проговори. Очекивала сам да ће бити нешто као у песми Стонса Please to meet you…и тако даље, не могу да се сетим даљих стихова. Међутим, он је и даље ћутао и гледао ме својим одвратним жутим очима. Тако смо се гледали и било је као у песми. Којој? Па оној „Сад чекаш сабах са шејтаном“. Ово значи сад чекаш зору са ђаволом... па да, то је решење! Можда он не зна да га ми зовемо ђаво. Почех да ређам имена: Ђаволе, Сатано, Сотоно, Нечастиви, Диаболо, Диаволо, Луциферу, Шејтану, Саво (посвета батином капетану из војске, званом из милоште Сава Ђаво), Звери, Мефисто, Враже... „Досадо једна прекини да ме називаш једним истим именом и реци шта хоћеш? Сад ће јутро, хоћу да спавам!“ „Рекох ли ја теби сотоно ђаволска. Хоћу да те преварим!“, викнух бесно, ал у руци стегох мали крстић који сам „случајно“ понела. „Даћу ти задатак који нећеш моћи да испуниш и тиме ћу те преварити,“ рекох храбро, чекајући да видим реакцију. Он ме само погледа и рече „Ајде, већ једном, спава ми се! Чујеш ли ти ове петлове!“ Сад сам била на мукама шта ђаво не може да уради? У тренутку ми проради свест Дилана Дога. Рекох: „Доћи ћеш испод једног моста и ту ћеш ме чекати да дођем. То је све. Може ли ђаволе мали?“ „Може! Само који мост?“ „Има мост који се јавља после сваке кише, ал само кад одмах греје сунце, обојен је у више дивних боја...“ Ђаво ме прекиде „ То је дуга смртна сподобо и до ње се не може доћи“. „Е то је већ твој проблем ђаволе паметни, па зови кад стигнеш тамо!“

Од тада ђаво трчи за дугом где год је види. А ја? Ја уживам у својој победи. Стрини нисам рекла. Манастирски третман је опасна ствар.

Огњен и ванземаљци

По старом обичају Огњен је и тог дана, после школице, истрчао напоље да провери стање на својој територији. Слетевши низ степенице, брзином од које се мами диже коса на глави, бацио је поглед преко ограде, не би ли видео своју омиљену комшиницу. Нема је, али ту је црвени ауто. Стегао је песнице и цимнуо руке на доле, шкрипнувши зубима: Мрзим...

Крајичком ока спазио је отворена врата на чичиној радионици и стуштио се тамо! Улетевши у радионицу, видео је чичу и неприметно брзо покупио један метар, два шрафцигера, паковање наставака за шрафилицу и још три-четири ствари за које није знао шта су. Излетевши, поређао је своје ново благо по тераси, а после пар минута из радионице се зачула грмљавина: ОГЊЕНЕ!!! Чича је приметио да му недостаје неколико алатки. Неставши у виду ластиног репа иза ћошка, оптрчао је један круг око куће и залетео се до своје љуљашке. Почео је да се вере по металној конструкцији с једног на други крај. Висећи на средини одједном је приметио нешто сасвим мистериозно. Мистериозно као у оном цртаћу о госпођи Малард!

Био је то мистериозни круг у трави. Скочио је са конструкције и чучнувши при доскоку, пажљиво је посматрао ивицу круга. Са једне стране нормална трава, а унутар круга ни једне једине травке. Права мистерија. Бојажљиво је закорачио у круг и још брже искорачио. Ништа. Све је нормално. Али одакле овај круг? Да ли га је било јуче? Није. Па, одакле он овде? Могао би да га измери метром. Пође према радионици по метар, али се сети муња из чичиних очију и врати се до круга. Како да га измери? Сетио се. Избројао је колико корака му треба од почетка до краја круга. Пет корака. Ма, ко ли је направио овај круг?

Поново се окачио на љуљашку и почео да размишља. Можда је тата косачицом? Није. Тата је и заборавио где је косачица. Деда ће га опет грдити. Хихихихи! Волим кад деда грди тату. Гле колика је трава, осим у кругу. Права мистерија. Знам!!!! Сетио сам се. То су сигурно они ванземаљци из серије коју тата гледа. Њихов брод се сигурно спустио и спалио траву. Али трава није спаљена. Мора да им брод иде без ватре.

ЧИЧА!!! Повикао је Огњен утрчавши у радионицу, овде су били ванземаљци. Аха, били су. Излази из радионице, сто пута сам ти рекао, одбруси чича. Огњен се врати до круга и пређе га неколико пута тамо-вамо. Приђе свом Меди, куци коју му је поклонила тетка, а која је сад већ била велика и затворена у огради. Ти мора да си видео ванземаљце, рече Огњен док је бојажљиво пружао руку и мазио Меду по глави. Што ћутиш, кажи ми. Нећу им рећи да си ми ти рекао. Какви су били? Имају ли зубе као ти? А мачеве? Сигурно имају и мачеве. Или можда пушке? А какви су? Да ли изгледају као ја или као чудовиште?

Одједном Огњен трже руку од Меде и погледа га уплашено. Ти си сигурно ванземаљац. Претворио си се у мог Меду! Меда никад није пуштао да га мазим. Не можеш ме преварити. Меда у том тренутку залаја, а Огњен потрча што је брже могао ка радионици. Провиривши унутра, виде да нема чиче. Чичу су отели, помисли и појури даље ка предњем дворишту. Стаде до аута и погледа преко ограде, али комшинице и даље није било. Разгорачивши очи, схвати: И њу су отели! Улете у кућу, дерући се из петних жила, пројури поред маме и тате, до своје собе, узе мач и стави кацигу на главу. Окренуо је леђа зиду и даље вичућу, као да му је хиљаду и један ванземаљац у соби!

Мама је забринуто ушла. Шта је било Оги?питала је. Ванземаљци су се претворили у Меду и отели чичу и Веку и направили круг у дворишту! Мами је тог тренутка пао мрак на очи. Сине, нема ванземаљаца. Века је на послу, а чича је у његовој соби. Круг је направио базен, који је тата јуче коначно склонио. Лепо сам теби и тати рекла да није за тебе да гледаш ону серију о ванземаљцима, коју сте јуче гледали. Али шта вас брига, шта мама прича.

Огњен скиде кацигу и одложи мач, загрли маму, док му је срце лудачки лупало. Насмејао се кад је видео тату како бојажљиво провирује у собу. Тата му је намигнуо и нестао у виду ластиног репа, не чекајући мамину грмљавину!