Бол

Хеј, ево ме опет! Донео сам ти свилене бомбоне са вашара. Ево, већ пет година ти доносим свилене бомбоне са вашара. И са крстовданског и са петровданског. Не знам шта бих ти друго донео. На вашару има свега, а опет ничега. Ишао сам јуче сам. Киша је падала, а деца неваљала, па их нисмо водили. Твој унук, ђак првак, донео је одлуку да елементи слова нису потребни за његово школовање. Просто одбија да их ради, па нам се деси да радимо два знака сат времена или да се писање домаћег отегне и до осам сати.  А и она мала се обезобразила. Све што јој кажеш да уради завршава се са: „А што?” са све меким ш, а зна да каже и да неће нешто да уради. Као да је покупити играчке нека велика обавеза!? Знам да ни ја нисам био бољи у њиховим година. Ти то најбоље знаш, али не морају они бити као ја. Бар не морају у овим неваљалим стварима, иначе могли би бити скоро као ја или мало бољи и то ће бити довољно. Видиш и даље сам скроман као и увек.

                За ових пет година од кад не идеш на вашар, ништа се много није променило. Једино што је сваке године све мање и мање тезги са играчкама, а све више са разноразним стварима, од гардеробе, преко постељина, па све до разноразних алата. Прошао сам и ништа нисам видео. Толико тезги, а ја идем ако зомби. За мене нема ништа. Небо се натмурило и почела је да пада киша. Ваљда да дода још суморних тонова мом мрачном расположењу. Можда би све било другачије да нисам одмах у главној улици видео цегер, обојен у бело са црвеним герберима нацртаним преко фино исплетеног прућа. Сетио сам се и тебе и колико си волела цвеће, посебно гербере. Ионако ми не треба пуно у последње време да бих се растужио. Знаш да се ја тешко растужим. У ствари то је тако било пре него што си отишла. Од тада се то променило. Све лакше се јавља онај бол у грлу, који ми не да да проговорим. Ове године је то јако изражено. Због разноразних ствари. Како да ти кажем, није то само због тужних ствари, као кад твоја мајка Нени поклони минђуше, јер се спрема да ти дође. Бајка је чврсто решила да ти дође ускоро. Ми се надамо да неће, али она се спрема да ове године види и тебе и деду. Копни и полако стиже...

                Тај бол је ту и кад је прваче кренуло у школу и кад правимо Ненин рођендан и кад Жаба добије посао и кад нам Сунчица дође и кад се Нађа и Петра играју са татом и кад процвета јесење цвеће и кад ти Нена љуби слику и пита где си отишла...

                Стално те се сетим и бол је ту. И док ово пишем...

                И сузе...

                Мајко...

Састанак са ђаволом

Шта ћу бити кад порастем? Врло комплексно питање? Мислим да је ово питање једно од најстаријих питања које мучи људску расу. Мене није никад мучило. Од кад сам била мала знала сам шта ћу бити кад порастем. Бићу Дилан Дог, истраживач натприродних појава и гањаћу вештице и ђаволе широм света. Уствари нећу бити Дилан Дог, бићу Дилана Дог, ипак сам ја женско.

За све је крив мој велики брат. Кад сам била мала, око 5 година, гледала сам са њим Кополиног Дракулу. После пола сата бати се приспавало јер је филм гледао већ два пута. Рекао је да је доста телевизије за то вече, да је већ пола 1 и да морамо да спавамо. Ја нисам хтела и рекла сам да се ништа не плашим и да он слободно иде да спава. Није баш да се нисам плашила, али он ме је послушао и отишао у кревет. Остала сам сама. Ја и Дракула. Додуше заљубљен, али ипак највећи крволок који је постојао. Одгледала сам филм и отишла на спавање. Те ноћи сам била Ван Хелсинг и забијала кочеве у вампирска срца и на крају у само срце Лорда Таме, Влада Тепеша, свима познатијег као гроф Дракула. Неколико дана после тога цела породица је била у шоку. Брат је настрадао јер ме је оставио да гледам Дракулу. Ипак то није оставило последице на мене, или бар ја тако мислим. Брат је од тада приметио да се појачано интересујем за хорор, или је бар он тако звао оне страшне филмове које сам гледала, а ја појма нисам имала шта му значи то „хорор“. Једног дана ми је дао један стрип да прочитам. Стрип је имао црвене корице и велика слова на врху стране, и слику једног момка у црном сакоу са црвеном кошуљом како гледа једног женског вампира са искеженим зубима и наравно врло истакнутим очњацима. Бата рече да је то Дилан Дог и да гледам слике које су страшне и зато ће ми се сигурно свидети. Касније се моје дружење са Дилан Догом наставило. На крају сам сазнала и шта пише у силним балончићима… и Дилан Дог ме је потпуно освојио. Од тада је у мени сазрела одлука: бићу Дилан Дог, пардон, Дилана Дог кад порастем.

Данас имам 16 година и уопше нисам на добром путу да постанем Дилана и да уништавам Сатанине изасланике. На путу сам да завршим гимназију и да упишем факултет и да упаднем у стандардну колотечину нормалног живота и ништа од мојих „50 фунти дневно плус трошкови“. Зато сам решила да од овог тренутка прекинем све моје контакте са школом и кренем ка остварењу животног циља: да будем Дилана. Добро ми је дошао распуст који је стигао да бих избегла опасне конфликте са мојим родитељима, који сигурно неће разумети моју жељу. Морам прво да решим један крупан случај, да би моја каријера истраживача натприродних појава кренула узлазном путањом. Шта би то могло бити? Знам. Морам призвати ђавола и онда га преварити. То још нико није урадио. Како да га призовем? Немам појма. Не верујем у оне форе са пентаграмом на земљи од креде и речима које не значе ништа. Не верујем али сам ипак пробала. Нацртам на стази пентаграм и пустим песму Цепелина Stairways to heaven уназад и... ништа. Од ђавола ни трага ни гласа. Не знам како то није успело. Не могу да верујем да су оне чике на телевизији погрешиле. А сат времена су причали да ова песма пуштена уназад призива ђавола. Онда сам дошла до епохалног открића. Ђаво живи на Тари у близини куће мог стрица. Тамо постоји поток који се назива Ђавоља јаруга. Е па кад је његова сигурно ћу га тамо наћи. Моји су се обрадовали мојој великој жељи да то лето одем на село. Ђаволе чекај ме стижем, ја, Дилана, борац против нечастивог.

Стриц ми се обрадовао. Стрина још више. Питала ме шта ћу да радим следећих дана, а ја јој сва озбиљна рекох да ћу да јурим ђавола. „Буди Бог с тобом дете“, повиче стрина, крстећи се. Заклима главом и оде да телефонира свом деверу да му јави да му ћерка баш није у реду али да ће јој се мисли разбистрити на свежем планинском ваздуху, а ако буде требало водиће је стрина у манастир да јој објасне неке ствари. Сутрадан сам устала рано, у пола 5, искрала се из куће и упутила према јарузи да ухватим ђавола кад се најмање нада. Нисам понела батеријску лампу, али знала сам да ме води моје пето и по чуло, па неће бити проблема да нађем ђавола. Идући по мраку, нисам се плашила. Прилично добро сам видела јер је био пун месец, баш као у најбољим хорорима. После неког времена у дубини мрачне шуме наишла сам на место где се од једном ништа није чуло осим злослутног совиног хука. Знала сам да је то то. Стигла сам у Ђавољу јаругу. Сад је остало само да сачекам и да га причом преварим и трајно онеспособим. Нећу бити први припадник српског народа који је преварио ђавола јер је то већ урадио свети Сава у оној причи о поврћу. Угледала сам једно дрво, довољно широко да седнем удобно у подножју и сачекам ђавола. После неког времена сам се сморила и заспала. Пробудио ме шум. Осетила сам сумпор у ваздуху и пре него што сам отворила очи знала сам... ЂАВО је стигао и седео је наспрам мене. Полако отворих очи и угледах га. Уопште не личи на себе. Није црвен. Нема реп, ал има рогове и то повелике. Мора да му је жена опасна са стране. Гледам ја њега, гледа он мене. Кажем: „Ја сам Дилана и дошла сам да те преварим.“. Ђаво ме је гледао и ђаволски се смејао. Хм, па како би се он другачије смешкао, него ђаволски? Не смем сад о томе да размишљам, морам да се концентришем. Он је ђаволски противник. Уф, ова терминологија је баш напорна. Чекала сам да проговори. Очекивала сам да ће бити нешто као у песми Стонса Please to meet you…и тако даље, не могу да се сетим даљих стихова. Међутим, он је и даље ћутао и гледао ме својим одвратним жутим очима. Тако смо се гледали и било је као у песми. Којој? Па оној „Сад чекаш сабах са шејтаном“. Ово значи сад чекаш зору са ђаволом... па да, то је решење! Можда он не зна да га ми зовемо ђаво. Почех да ређам имена: Ђаволе, Сатано, Сотоно, Нечастиви, Диаболо, Диаволо, Луциферу, Шејтану, Саво (посвета батином капетану из војске, званом из милоште Сава Ђаво), Звери, Мефисто, Враже... „Досадо једна прекини да ме називаш једним истим именом и реци шта хоћеш? Сад ће јутро, хоћу да спавам!“ „Рекох ли ја теби сотоно ђаволска. Хоћу да те преварим!“, викнух бесно, ал у руци стегох мали крстић који сам „случајно“ понела. „Даћу ти задатак који нећеш моћи да испуниш и тиме ћу те преварити,“ рекох храбро, чекајући да видим реакцију. Он ме само погледа и рече „Ајде, већ једном, спава ми се! Чујеш ли ти ове петлове!“ Сад сам била на мукама шта ђаво не може да уради? У тренутку ми проради свест Дилана Дога. Рекох: „Доћи ћеш испод једног моста и ту ћеш ме чекати да дођем. То је све. Може ли ђаволе мали?“ „Може! Само који мост?“ „Има мост који се јавља после сваке кише, ал само кад одмах греје сунце, обојен је у више дивних боја...“ Ђаво ме прекиде „ То је дуга смртна сподобо и до ње се не може доћи“. „Е то је већ твој проблем ђаволе паметни, па зови кад стигнеш тамо!“

Од тада ђаво трчи за дугом где год је види. А ја? Ја уживам у својој победи. Стрини нисам рекла. Манастирски третман је опасна ствар.

Огњен и ванземаљци

По старом обичају Огњен је и тог дана, после школице, истрчао напоље да провери стање на својој територији. Слетевши низ степенице, брзином од које се мами диже коса на глави, бацио је поглед преко ограде, не би ли видео своју омиљену комшиницу. Нема је, али ту је црвени ауто. Стегао је песнице и цимнуо руке на доле, шкрипнувши зубима: Мрзим...

Крајичком ока спазио је отворена врата на чичиној радионици и стуштио се тамо! Улетевши у радионицу, видео је чичу и неприметно брзо покупио један метар, два шрафцигера, паковање наставака за шрафилицу и још три-четири ствари за које није знао шта су. Излетевши, поређао је своје ново благо по тераси, а после пар минута из радионице се зачула грмљавина: ОГЊЕНЕ!!! Чича је приметио да му недостаје неколико алатки. Неставши у виду ластиног репа иза ћошка, оптрчао је један круг око куће и залетео се до своје љуљашке. Почео је да се вере по металној конструкцији с једног на други крај. Висећи на средини одједном је приметио нешто сасвим мистериозно. Мистериозно као у оном цртаћу о госпођи Малард!

Био је то мистериозни круг у трави. Скочио је са конструкције и чучнувши при доскоку, пажљиво је посматрао ивицу круга. Са једне стране нормална трава, а унутар круга ни једне једине травке. Права мистерија. Бојажљиво је закорачио у круг и још брже искорачио. Ништа. Све је нормално. Али одакле овај круг? Да ли га је било јуче? Није. Па, одакле он овде? Могао би да га измери метром. Пође према радионици по метар, али се сети муња из чичиних очију и врати се до круга. Како да га измери? Сетио се. Избројао је колико корака му треба од почетка до краја круга. Пет корака. Ма, ко ли је направио овај круг?

Поново се окачио на љуљашку и почео да размишља. Можда је тата косачицом? Није. Тата је и заборавио где је косачица. Деда ће га опет грдити. Хихихихи! Волим кад деда грди тату. Гле колика је трава, осим у кругу. Права мистерија. Знам!!!! Сетио сам се. То су сигурно они ванземаљци из серије коју тата гледа. Њихов брод се сигурно спустио и спалио траву. Али трава није спаљена. Мора да им брод иде без ватре.

ЧИЧА!!! Повикао је Огњен утрчавши у радионицу, овде су били ванземаљци. Аха, били су. Излази из радионице, сто пута сам ти рекао, одбруси чича. Огњен се врати до круга и пређе га неколико пута тамо-вамо. Приђе свом Меди, куци коју му је поклонила тетка, а која је сад већ била велика и затворена у огради. Ти мора да си видео ванземаљце, рече Огњен док је бојажљиво пружао руку и мазио Меду по глави. Што ћутиш, кажи ми. Нећу им рећи да си ми ти рекао. Какви су били? Имају ли зубе као ти? А мачеве? Сигурно имају и мачеве. Или можда пушке? А какви су? Да ли изгледају као ја или као чудовиште?

Одједном Огњен трже руку од Меде и погледа га уплашено. Ти си сигурно ванземаљац. Претворио си се у мог Меду! Меда никад није пуштао да га мазим. Не можеш ме преварити. Меда у том тренутку залаја, а Огњен потрча што је брже могао ка радионици. Провиривши унутра, виде да нема чиче. Чичу су отели, помисли и појури даље ка предњем дворишту. Стаде до аута и погледа преко ограде, али комшинице и даље није било. Разгорачивши очи, схвати: И њу су отели! Улете у кућу, дерући се из петних жила, пројури поред маме и тате, до своје собе, узе мач и стави кацигу на главу. Окренуо је леђа зиду и даље вичућу, као да му је хиљаду и један ванземаљац у соби!

Мама је забринуто ушла. Шта је било Оги?питала је. Ванземаљци су се претворили у Меду и отели чичу и Веку и направили круг у дворишту! Мами је тог тренутка пао мрак на очи. Сине, нема ванземаљаца. Века је на послу, а чича је у његовој соби. Круг је направио базен, који је тата јуче коначно склонио. Лепо сам теби и тати рекла да није за тебе да гледаш ону серију о ванземаљцима, коју сте јуче гледали. Али шта вас брига, шта мама прича.

Огњен скиде кацигу и одложи мач, загрли маму, док му је срце лудачки лупало. Насмејао се кад је видео тату како бојажљиво провирује у собу. Тата му је намигнуо и нестао у виду ластиног репа, не чекајући мамину грмљавину!

Добро јутро, бако

         Много тога се десило од кад си нас оставила пре четири године и отишла на неко, надам се, боље место. Углавном су нам се дешавале лепе ствари, добре ствари, одличне ствари! Било је и оних које не ваљају, али много мање. Ове године је све то засенила поплава. Као да није довољно што тебе више нема овде са нама, него је још морало и да се уништи готово све оно што сте ти и тата годинама заједно градили и у шта сте улагали све што сте имали: крв, сузе, зној, осмехе и бескрајне сате приче о томе шта и како урадити, да ли је то привремено решење или трајно (привремени сточић за телевизор, стар око 25 година ни поплава није уништила, вратили смо га неки дан), да ли купити нове столице или направити неке квалитетне, али од седамнаест врста дрвета... Све сте то слагали годинама и кућа је имала неку своју душу. Сваки део намештаја је имао неку своју причу, па макар то били и неки уврнути ексери, за који се тата још увек сећа од које твоје рођаке сте их добили. Нисам знао гомилу тих прича иако сам одрастао уз ову кућу, и уз градњу и сређивање које није никад завршено. 

         Поплава нам није уништила кућу, али ми се чини да је уништила њену душу. Пропала је већина намештаја која нас је свакодневно подсећала на тебе. Твоја и татина спаваћа соба је комплетна страдала. Ту собу која је била најпријатнија у целој кући, где су сви волели да одспавају, и кад смо били клинци и кад смо били велики, и ови нови клинци кад су стигли, сви су се гурали да ту спавају. Ламперија и преграде са твојим керамичким фигурама и гомила других ствари. Већину те дрвенарије коју је вода упропастила тата и ја смо исекли на дрва, да ложимо ове зиме. Никад ми теже није било стругање дрва. Као да сам секао део свог живота. Тестера се врти, зуји, сече комад по комад, а заправо сече сећања. Свако дрво једна прича. У паузи, тата се присећа одакле сте то набавили, где сте морали да идете да то купите, ко вам је помогао, и још хиљаду и једну причу... Цело лето нам је прошло у прању, дезинфекцији, прању, прању, дезинфекцији, прању, кречењу, лакирању, нервирању, плакању, кад нико не види, плакању, кад сви виде, причању и стално смо, увек, мислили на тебе! 

         Средили смо поново твоју и татину собу и трпезарију. Полако сређујемо и остале собе. Вратили смо неке ваше ствари, које су преостале. Твоју гардеробу, коју и даље чувамо, сложили смо поново, и твој хеклерај и још неке ствари... Полако се све то сређује. Не журимо. Улазим свакодневно у то приземље, али некако ми то није то. Не знам кад ћу моћи да будем доле, а да ми кнедла не буде у грлу, а суза у оку. Видим ново, а душа жели да видим старо. Зажмурим често и опет је све као некад: тата лежи на клупи, преморен, спава, ти седиш на старом месту, хеклаш и гледаш неку серију, ламперија на зидовима, преграде, бродски под, ваша спаваћа соба ме мами да се склоним тамо и извалим на ваш брачни кревет, из дневне собе ме привлачи хиљаду и једна ствар, а у кроз ваздух стиже питање Жељо, сине, хоћеш кафу или одмах да ручаш? Хоћу кафу, нисам нешто гладан, а шта има за јело!? 

         Отворим очи. Илузија је готова. Зидови бели, празни. Нема те, нема сећања, нема ничега! Само бол и сузе. 

         Морам ти рећи, да сам понекад емоцијама занесен и да ми сузе замуте вид и тада те не видим овде. Неке мале велике ситнице ми, ипак, јасно ставе до знања да те има овде са нама и да твоју присутност никаква вода не може испрати из ове куће. У неким моментима ми буде јасно да смо успели не само да одржимо сећање на тебе, већ и да га пренесмо не само на Огија који је био мали кад си отишла, већ и на ове мале жабе, које су стигле после твог одласка. 

         То ми је јасно када на гробљу, када ти пољубимо слику, и кренемо ка капији, Невена пружа руке ка твојој слици и маше ти и виче ћао, ћао. 

Или кад рано, у шест сати пробудим Огњена, који је спавао у дединој новој соби, подигнем га и он, док излазимо, обгрливши ме око врата, онако бунован, преко мог рамена, погледа твоју слику крај кревета и каже: Добро јутро, бако.

         Добро јутро, бако...

         Мајко...