субота, 31. мај 2014.

Поплава или страхови једног оца

     Колубара нас је поплавила тог четвртка нешто после девет сати увече. За двадесет минута је бујица нанела преко пола метра воде у двориште. Нисам веровао да је то могуће. То сам пре тога и написао у смс-у бројним пријатељима који су ме нешто пре тога питали каква је то поплава у Великом Пољу. Није то код нас, одговарао сам, велико је ово наше Велико Поље. Неће вода стићи до моје куће. Показало се да нисам био у праву. Стигла је. Веома брзо. Нисмо стигли ни да реагујемо. Ауто је остао у дворишту. Вода је брзо надирала у њега. Више нам изласка из куће није било. Бујица је била јака. Не сећам се више редоследа догађаја. Сећам се само својих страхова. 
     Вода се није зауставила. Полако је расла. Мислили смо да неће ући у кућу. Тата је поучен неким ранијим поплавама подигао темељ више него што је уобичајено. Одмах сам послао Биљу са децом на спрат. Рекао сам јој да сад треба да буде са њима горе и да их што пре стави на спавање и да мора остати прибрана, јер деца не смеју да осете наш страх ни за тренутак. Беби је мање више свеједно. Она још увек није спознала опасности овог света. Огњен је мало већи проблем. Брзо је скапирао да нешто није у реду. Узнемирио се. Убрзо га је било тешко смирити. Говорили смо му да нема разлога да се брине, да је вода само мало поплавила двориште и да ће брзо да оде. Није баш поверовао. Мало је плакао, а пуно се плашио. Срце му је лупало као блесаво. Тата и ја смо били доле. Са нама је био и Душан, наш рођак из Бајине Баште. Гледали смо у воду са неверицом. Комшиница преко пута је дозивала у помоћ. Има једва покретног мужа. Тата је отишао да им помогне. Стигао је неки булдожер и комшије су спасене или евакуисане, како је то сад популарно рећи. Код комшиница у кући до наше вода је врло брзо почела да улази у гаражу и у шпајз који су нешто нижи од осталих делова куће. Искључили су себи струју да им вода не би изазвала кратак спој. Звали смо их да пређу код нас, али нису хтеле. Прошао сам на терасу иза куће и загазио у воду до пола бутина да бих пришао котларници и искључио из струје пумпу од котла која је била уређај преко којег је вода могла најраније да нам изазове кратак спој. Сви други уређаји, а и утичнице су биле још увек на безбедном. Први корак у воду сам направио несигурно. Ледена вода. Задрхтало ми је цело тело. Дрхтавица је била кратка. Искључио сам пумпу и брзо се вратио у кућу. 
     Пресвукао сам се. Лагано сам испричао Огију како сам газио кроз воду и како то није ништа страшно. Брзо ће проћи сине. Пробај да спаваш. Ено и куца је на безбедном склонили смо је на терасу. Вода је и даље надолазила, али сада већ не тако брзо. Полако смо схватали да ће можда и ући у кућу. Комшинице су у неком тренутку назвале Биљу и рекле јој да зове неки број и да тражи да неко дође и да их одведе на сигурно. Биља је звала и успела је да добије неку службу која је обећала помоћ. Помоћ је стигла у чамцима. Неколико људи, неки од њих су били ватрогасци. Нисам могао добро да видим по мраку и киши. Комшинице су ушле у чамац. Хоћете ли и ви, упитале су. Нећемо, одговорили смо скоро једногласно тата и ја. Видео сам израз неверице на њиховим лицима. Тог трена сам зачуо глас мог рођака Марка, иначе ватрогасца: Жељко хоћеш да евакуишеш децу? Нећу, рекао сам. У делићу секунде сам добро размислио и схватио да је за Огија, па и за бебу сигурније да остану у кући. Да их по мраку и киши уведем у чамац, било би за Огија превише. Он је и онако био престрашен. Касније сам чуо да је бујица чамац носила малтене куда је хтела и да су једва дошли до сигурног места. Осим тога где бих их и одвео? Негде у град... Сутрадан је поплава стигла и до града. Могли су се изложити новој опасности. Тада то нисам знао, али сам био уверен да су сигурнији на спрату. Ако би вода дошла до спрата, онда нигде у околини не би били безбедни. Могла би нам помоћи само Нојева барка!
     Тата, Душан и ја смо онда почели да бесомучно дижемо све ствари са пода на кревете ормаре и столице. Празнили смо фиоке, и доње полице, неке ствари смо дизали на спрат и тада сам приметио да су и Биља и Огњен престрављени. Биља је сматрала да смо морали отићи са чамцима. Убеђивао сам је да нисмо и да смо на спрату безбедни. Није ми баш поверовала. Рекао сам јој да децу одведе на спавање. Огњен никако није могао да се смири и да заспи. Срце му је ударало јако. На крају сам и ја легао крај њега, чврсто га загрлио и почео да га тешим и да га уверавам да ништа није страшно. Ево и тата је легао, немој да се плашиш, само спавај, ујутро ће све бити боље. Ставио сам шаку на Огијеве груди и чврсто га загрлио. Он се мало умирио, али му је срце и даље доста снажно ударало. Кад је већ био у полу сну, позвао ме је тата да бранимо да вода уђе у кућу. Човек своју кућу не прадаје никад без борбе. Нас тројица смо знали да је све што радимо узалудно и да ће у приземље свакако ући, али нисмо могли да се предамо тек тако! Испред врата је тата још пре тога ставио један тепих и две тепих стазе и то притиснуо неким кантама са водом, да их вода не подигне. С унутрашње стране смо ставили гомилу неких фротира и пешкира. Сличну брану смо направили и на вратима терасе. Негде од један до два смо купили воду у лавор и просипали је у судоперу. Поделили смо се на два фронта. И неко време смо успевали. У једном тренутку сам носећи лавор ка купатилу осетио да вода шљапка испод патоса. Тада смо схватили да је све узалуд и повукли смо се на спрат.
      Легао сам поред Огија. Загрлио га. Убеђивао сам га да је све у реду и да треба да спава. Биљу исто тако. Безбедни смо! Још раније је нестало струје. Једино што их је могло преварити да се умире је била моја мирноћа. Лежао сам апсолутно смирен држећи чврстим загрљајем дрхтеће тело и умирујућим гласом сам му причао да спава. Огија сам преварио. Он је убрзо заспао. Срце му је нормално куцало. Биљу мислим да нисам успео да умирим. Ни мени сан није долазио на очи. После неког времена сам устао провирио у ходник и видео да вода за скоро сат времена није подигла ниво више од 1 центиметра. Вратио сам се у кревет и некако заспао. Не знам колико сам спавао, али у једном тренутку сам скочио и погледао у ходник,а  вода је већ била близу спрата. Престравио сам се. Срце је хтело да ми искочи из груди. Следећег тренутка сам отворио очи и схватио да је то био сан. Срце ми је и даље лупало као лудо. Полако устанем, приђем ходнику, погледам низ степенице и видим да вода није нарасла много. Још један центиметар само. Вратим се у кревет и умирен наставим да спавам.
      Зора није донела ништа лепо. Изашао сам на терасу на спрату и погледао двориште. Језеро. Право језеро, које је и даље расло. Вода је надолазила и даље. Врло споро, али ипак приметно. Сузе су ми саме кренуле. Поплављена ми је кућа у којој сам одрастао. Никада до тада нисам схватао колико сам везан за ову моју кућу. Нисам се у њој родио, али сам у њој одрастао и сад је поплављена, а вода и даље надолази. Брзо сам се прибрао. Нико не сме да види да сам потресен. Поготово Оги. С осмехом на лицу сам га довео до терасе и показао му воду. Види сине мало смо поплављени. Овде смо безбедни. 
     Убрзо су нам стигле прве вести да је и Обреновац потопљен. Сека нам је јавила да су њен свекар и муж кренули овамо да нас неким чамцем изваде из куће. Схватио сам да је време да се иде. Ова вода се неће скро повући. Оги, не бој се ништа, сад ће доћи теча Иван да нас води код тете. Оги се обрадовао. А како ће доћи? Па чамцем, рекох уз осмех. Супер, никад се нисам возио чамцем. Дошли су после 4 сата чамцем на који су случајно набасали. Приватним чамцем. Државни су већ били заузети спашавањем људи у граду. Из куће смо изашли кроз прозор. Право у чамац. Прво Оги, сад већ не тако весео и поново уплашен, па беба, Биља и Душан. Тата је остао да сачека да се врате по њега. Сео сам поред Огија и загрлио га и рекао да се не брине. А шта ако упаднемо, ништа рекох, вода није дубока, до татиних је груди, тата ће те држати у наручју, а вода те неће ни пипнути! Крвнички сам стезао конопац везан за чамац и смешкао се сину...
    Убрзо смо били на безбедном!
      

уторак, 24. децембар 2013.

Нестварно



         Сећам се времена кад ми је било тешко пустити сузу. Није било шансе да се скотрља низ лице. А онда си отишла. И сузе су ишле. Саме... Свуда...Често... Мислио сам да ће с временом бити лакше и да ће престати да теку, да ћу се навићи да си отишла... Погрешно сам мислио. Нисам се навикао. А како изгледа, никад се нећу ни навићи...
         Прошло је више од три године од кад си отишла, а мени се чини као један трептај. Не прође ни дан, а да не помислим на тебе. Невероватно је колико ме ствари подсећа на тебе. Колико ситница. Ствари које си волела. Ствари које смо заједно волели. Довољна је једна мисао и сузе су ту. Једино што се променило током овог трептаја је то што сада знам да их исконтролишем, да их зауставим, да не склизну низ лице... Тренутно их зауставим, али се оне претворе у бол у грлу који зауставља дисање на тренутак и онемогућава говор...
         Довољна је ботаника Пепе Бандића, кос на врху дрвета, рум касато, Џемс Бонд, кесица кикирикија, сијасет празника, рођендана, рођења, 11 април и осми март, светац и птице умиру певајући, гербер и рајска птица, нануле и чардак... и говор је онемогућен.
          А има и неколико нестварних тренутака који су ме готово сломили. 

         Тренутак први се одиграо у ходнику породилишта. Кад се Нађа родила, чекамо да видимо дете кум Влада, срећни тата и ја први пут чича! Звони ми мобилни. На екрану пише: мама! Ја шокиран, не знам да се јавим, не смем да се јавим, унезверено гледам около, на крају некако се јавим, са друге стране Жабин глас. У тренутку сам потпуно заборавио да она користи твој број, а у именику нисам променио.

         Једном је Жаба обукла твоју хаљину и ушла код мене у собу. Око је видело Жабу, а мозак је регистровао тебе. Шок! Онемогућен говор!

         Тренутак нестваран три. Озбиљан разговор са Огијем. 



                  Што је бака отишла на небо!

                  Па, морала је тако.

                  А што? Је л била стара?

                  Јесте.

                  А је л деда стар? Хоће ли и он на небо?

         Хоће једног дана. Кад порастеш, он ће остарити и отићи ће код баке.

                  Хоћеш ли ти остарити?

                  Нећу. Неће твој тата никад остарити! Бићу увек млад!

                  А је л нећеш отићи на небо? Ја бих био тужан!

                  Хоћу, једном кад ти будеш остарио и дуго ћу те чекати горе.

                  А кад?

Па кад будеш ти остарио! А ти си још мали и проћи ће пуно, пуно времена док остариш, а и тата ће бити увек млад. Не брини ништа.

Не бринем. А је л тебе чека бака?

Чека. Чека мене моја мај...

      Бол у грлу. Недостатак вездуха. Онемогућен говор. Стегох малу руку...

     Мајко...

        
        

четвртак, 14. новембар 2013.

Новчаник




  

   

     Не знам ни сам како сам пронашао твој новчаник. Заправо, знам! Отворио сам врата твог дела ормара и он је био ту, на полици у висини очију. Твој стари, до краја коришћени новчаник. Нисам га дуго видео. Класичан женски новчаник, мени недефинисане боје. Нека боја која се прелива од тамно црвене до неке браон варијанте. Кожни је или бар ја мислим да је ово кожа. Похабан од дугог коришћења. 

     Састоји се од два дела која се отварају копчама. Отворим један део и видим гомилу преграда. У провидном одељку налази се Огијева фотографија сликана оног дана кад је изашао из породилишта. Ала се намрштио. Права љутица. Мргуд на нас - Јовановиће! Та преграда се може подићи и испод се налази још простора за слике и ту их има гомила. Једна татина црно бела из младости. Једна од оних због којих сам мислио, кад сам био мали, да је тата један од ,,отписаних''. На другој слици смо Жаре, Жаба и ја из периода кад је Жаба имала 5-6 месеци. На нашем двоседу седимо загрљени. Смешних фризура. Ми чупави, а Жаба ћелава беба. И сви смо мршави. Испод слике је нека порука тешко читљива. Неко ће неког звати чим дође кући. На другој страни сијасет слика за личну карту наређаних једна преко друге, две моје, једна са кратком косом, једна са дугом, једна Војина, две Жабине из различитих периода. Поред њих ујина слика из уметничких дана: хавајска свилена кошуља са два горња дугмета раскопчана, разбарушена фризура, наочари попут оних Дон Џонсона из Порока Мајамија, бркови ко у Краљевића Марка...Поред њих једна прука: Волим те! а испод познатим рукописом: И ја тебе злато моје. Са друге стране преграде неколико лажних отвора за картице, а испод преграда са плаћеним рачуном за мобилни, којем си се тако противила. Неколико визит карти, од неких доктора и две Жаркове. Једна док је био у неком ТиМ предузећу и једна на којој је директор сопствене фирме за пројектовање, извођење, инжењеринг и консалтинг. У осталим преградама нема ништа. У средини је рајфешлус, иза кога се крије још једна празна преграда. 
     
     Отворим сад новчаник са друге стране. Е, то су две преграде за паре. У једној твоја чековна картица из Јубанке, цедуља са неким телефонским бројевима и рачун из мењачнице за размењених 100 евра. У другој прегради је још један рачун од продатих евра. Овај од неке банке и на мало већу суму. Поред рачуна стоје две новчанице. Девизне. Једна од 500, а друга од 200 мађарских форинти.

     У секунди кроз главу ми пролете наш обичај да на Бадње вече поред оџака, остављамо чарапе, да би нам Божић Бата оставио нешто. Увели смо то кад је Жаре, још мали кад је био, преплакао Божић јер није ништа нашао у чарапи.  После смо стално добијали поклоне од Божић Бате. У прво време не знам ко је пунио чарапе, а после сам то ја преузео, и свакоме стављао по неку ситницу,  поморанџу, орах, флашу банатског ризлинга,  500 динара... А једне зиме сам у твојој и татиној чарапи оставио 500 и 200 мађарских форинти, које су заостале са неког путовања у Будимпешту...

     У истој секунди осетио сам и бол у пределу где би требало да је душа и сузе су кренуле...

     Мајко...

уторак, 6. август 2013.

Сајбер-спејс



Знам да се слабо сналазиш на компјутеру! Никад ниси савладала ни основне ствари. Мислим да би стварно могла да се потрудиш. Није то ништа тешко. Нове информационе технологије отварају велике могућности. Посебно би могла да обратиш пажњу на друштвене мреже. Преко њих можеш да комуницираш са било ким и знаним и незнаним, и са онима овде и са онима тамо далеко и са онима којима је већ стигло сутра и са онима, којима је и даље јуче.
Можда би могла да пробаш да успоставиш контакт и са мном. Довољно је да се мало потрудиш и да ми се јавиш на чету. То не би требало да ти буде тешко. Немој да журиш, бар ти имаш сво време овога света. Ми ћемо се свакако опет видети, али на нашу срећу, не тако скоро. Тада ћемо се и испричати. Ја се теби и овако врло често обраћам, али ти ми не одговараш. Немам повратну информацију. Зато је неопходно да што пре савладаш информационе технологије. Јави се на чету да се мало испричамо.
Или... Или... пошаљи ми мејл са неког твог налога. То ти је можда једноставније. Као да пишеш писмо. Одговорићу ти. Толико бих тога имао да ти напишем.....Верујем да углавном знаш све што ми се дешава, да ме будно пратиш, заправо, да нас све и даље будно пратиш. Али ипак могла би да се јавиш путем овог сајбер-спејса, ионако у њему проводим превише времена, па бих бар могао на тебе да налетим и  да бар за тренутак успоставимо контакт.
            Недостајеш ми...
            Више него икад...
            Мајко...