Мрачна прича

Ево ме. Дошао сам ти. Смешкаш се. Драго ти је да ме видиш. Донео сам ти цвет. Јесте. Ружа. Од оне мини руже из дворишта. Знам не би требало да је кидам, али ето. Ставићу је одмах у воду да ти дуже траје. Чек да те пољубим. Ниси навикла. Знам. Донео сам ти мало кикирикија и тоник, онај прави. Не чекам да ми кажеш хоћеш ли, сипам ти тоник у чашу и узимам мало кикирикија у шаку, а остатак у кесици стављам испред тебе. Не узимаш. Ћутиш. Нешто недостаје. Чекај. Запалићу свећу. Ето, сад је мало боље.  

Седох наспрам тебе. Гледам те. Смешкаш се и даље. Ја сам намрштен. Знам, не волиш кад сам намрштен, али ја тренутно не могу да се смејем.  Не виђамо се више као некад. Ти мене, верујем, чешће виђаш, ја тебе ретко. Тешко ми је. Сад сам ти близу, а опет сам тако далеко. Ћутимо. Као некад, кад сам ти долазио на јутарњу кафу. Имали смо читав ритуал. Некад би причали, а некад само ћутали. Ћутали, али заједно. Решавали проблеме ћутећи. Проблеми су и сад исти, само што си се ти удаљила. Више их не решаваш. Не стишаваш огањ. Смешкаш се. Волео бих да ми кажеш шта да радим. Нећеш? Не можеш. Ћутиш и даље. Не можеш ништа да ми кажеш, само се смешкаш и даље. 

А ја? Мрштим се све више. Намрштен изглед је постао део мене. Понекад ме чело заболи колико сам намрштен. Често помислим да више не знам да се смејем. Има тренутака кад се смејем, имам и разлога за радост, али мрштење постаје део мене. Некад си ми руком прелазила преко чела и мрштење је престајало. Прошла су та времена. Сада ме не можеш дотаћи, али се зато смејеш. Волео бих да ти сада узвратим осмех, да ти покажем оне две роде на оном дрвету и оног фазана, тамо на ливади, знаш колика су ми опсесија птице биле. Не могу. Ни да се насмејем, а ни птице више нису важне. Они дроздови што су сваке године долазили, ове нису дошли. Ваљда и њима смета што више ниси ту. 

Свећа је изгорела. Идем ја сад. Ето ме за неки дан. Чекај да те пољубим још једном.

 Често ми недостајеш. Заправо, увек ми недостајеш. 

Мајко...

Есеј о најлепшој

                Овај есеј је настао док сам био у војсци. Намењен је био мојој тадашњој девојци, а садашњој жени. Један од мојих суптилних начина за освајање  њеног срца.

 

              Ово није уобичајени есеј, па га зато нећу ни писати по књижевним правилима, која и не знам. Потрудићу се да у овом есеју докажем да је моја девојка најлепша на овом свету. Прво ћу поставити неколико теза, које ће ми помоћи да докажем основну тезу овог есеја. Поновићу је још једном: Моја девојка, Биљана Живановић, је најлепша на овом свету. Све даље написано има циљ да се то и докаже.

            Прва помоћна теза је: На овом свету је само једна најлепша девојка. Ово је апсолутно логично. Може постојати само једна најлепша девојка. Не могу бити две, јер само једна може бити најлепша, осим ако у питању није двојница, што је посебан и специјалан случај, који ћемо игнорисати.

            Постоји неко универзално схватање о лепоти из којег произилази да је само једна девојка најлепша. Нису сви на овом свету свесни тог универзалног правила по ком се одређује најлепша. То је, да направим поређење, као са истином. Само је једна универзална истина. Постоји гомила различитих тумачења истине, али се свако мора сложити да је само једна права истина. Тако је исто и са лепотом. Постоји више различитих тумачења и о лепоти и о томе која је девојка најлепша. Већина ће рећи: моја је девојка најлепша. Сви ће то приписивати заљубљености и апсолутној необјективности, јер сви сматрају да то чаробно осећање љубави према неком чини да мислиш да је да је твоја вољена особа у свему нај, нај, нај. Наравно у конкуренцију улазе и оне девојке, за које бар неко мисли да су најлепше, па иако није у њих заљубљен. Значи, постоји гомила девојки за које неко мисли да су најлепше. Према овој тези само једна од свих може бити најлепша. То је она која апсолутно одговара универзалном схватању лепоте.

            Е, сад треба да докажем да је моја девојка најлепша по том универзалном схватању. Овде ћу се поново послужити истином. Јако је тешко да се зна шта је права универзална истина о нечему. Још теже је доказати да је нечија истина универзална истина, а још теже је доказати да је нечија истина није та универзална истина. Заправо пошто је за људске прилике немогуће знати шта је права истина, апсолутно је немогуће доказати, да ли је нечија истина универзална или није. Тако је исто немогуће доказати да ли је нека девојка најлепша или није по универзалном схватању лепоте. Због тога се ја нећу ни бавити доказивањем да је моја девојка најлепша по универзалном схватању. Само ћу поставити тврдњу: Моја девојка је најлепша на овом свету по универзалном схватању.

            На другима је да оборе ову тврдњу. Не може је оборити ниједно људско биће, јер ниједном није познато универзално схватање лепоте. Према томе: Моја девојка је најлепша на овом свету.

Инсајдер 2

ЈЖ: Ево нас поново у студију после једног од најдужих блокова реклама у историји телевизије. Са нама је Жељко Јовановић, стварно не знам зашто, али ето..

ЖЈ: Опет ме прозивате!

ЈЖ: Ја? Ма не! Само вам се чини. Да се вратимо на тему емисије. Која је тема ове емисије? А да! Приче једног не тако младог писца.

ЖЈ: Ово превазилази све границе. Шта вам значи не тако млад?

ЈЖ: Нисте баш у цвету младости. Колико оно имате година?

ЖЈ: Зар је то важно?

ЈЖ: 35?

ЖЈ: Не! 34.

ЈЖ: Ма дајте, па овог лета пуните 35.

ЖЈ: Па, да.

ЈЖ: Због чега вас толико погађа тема година?

ЖЈ: Не погађа ме. Немам никакав проблем са годинама.

ЈЖ: Постоји прича да сте се баш губили уз песму Да су мени двадесет и две...

ЖЈ: Ко вам је то рекао? То су најобичније инсинуације!

ЈЖ: Немојте тако. Ми имамо изворе врло блиске вама. Ту се спомиње и неко Мало Злато...

ЖЈ: Знам ко вам је рекао!

ЈЖ: Значи, тачно је! Ипак сте се губили!

ЖЈ: Нисам! Само је та песма навођена због броја година.

ЈЖ: Можете ли да појасните?

ЖЈ: Па била је једна слатка девојка, мало више млађа од мене, приметио сам је у аутобусу и...

ЈЖ: Опет млађе девојке. Зар стварно мислите да су гледаоци наивни? Па која би вас млађа хтела?

ЖЈ: Нисам ни рекао да ме је хтела!

ЈЖ: Али сте јој дали надимак Мало Злато, зато што вас није хтела?

ЖЈ: Тај надимак је настао у разговору између мене и вашег доушника...

ЈЖ: Не! Немоте рећи његово име. Рецимо да се зове Немезис.

ЖЈ: Рецимо. Немезис и ја смо јој дали тај надимак због косе која је била скоро боје злата, а мала, зато што је била мало млађа од мене.

ЈЖ: Мало млађа?

ЖЈ: Мало више млађа.

ЈЖ: Добро. Нека остане на томе да су вас хтеле и мало млађе девојке...

ЖЈ: Опет вам понављам, ја то нисам рекао.

ЈЖ: Значи, ви сте њих хтели?

ЖЈ: Неее! У ствари неке сам хтео...

ЈЖ: Па тако кажите! Сад ће ваљда емисија добити мало занимљивији ток. Кажите нам да ли сте некад нешто остварили код млађих девојки.

ЖЈ: Јесам. Све моје девојке су биле млађе.

ЈЖ: Шта? Ви сте као имали више од једне девојке? Имали сте неку девојку пре ваше садашње супруге?

ЖЈ: Наравно да сам имао!

ЈЖ: Знате да се измишљене девојке не рачунају?

ЖЈ: Е, па ово превазилази сваку меру! Како се скида ова бубица? Одлазим!

ЈЖ: Немојте. Мало се шалим са вама. Немојте нас напустити!

ЖЈ: У реду, али немојте да се ово понавља.

ЈЖ: Неће. Знамо ми да сте имали још неке девојке, неке виђене, неке невиђене...

ЖЈ: Еј!!!!

ЈЖ: Пардон, невиђено лепе!

ЖЈ: Овај пут сте се извукли.

ЈЖ: Пређимо на мало актуелнију тему. Како стојите са момцима?

ЖЈ: Молим?

ЈЖ: Да ли сте некад имали момка?

ЖЈ: Е, свашта. Нисам. Што питате?

ЈЖ: Имамо информацију да су вас једно време ретко виђали са девојкама, око вас су били све дечаци.

ЖЈ: То је донекле тачно.

ЈЖ: Охохо! Докле је тачно?

ЖЈ: Кад сам био у војсци, око мене су били, како би ви рекли све дечаци, али то је нормално за те услове.

ЈЖ: Шта је нормално?

ЖЈ: Нормално је да су у војсци све момци, девојкама није омогућено да служе војску заједно са мушкарцима.

ЈЖ: Да ли је било међу вама тебанске солидарности?

ЖЈ: Не знам на шта мислите?

ЈЖ: Како не знате? Ви сте ваљда некакав историчар? Чули сте за тебанску Свету чету?

ЖЈ: Чуо сам.

ЈЖ: Сигурно знате да су се они међусобно... , како бих рекао, ипак смо ми у ударном вечерњем термину, ...да су се они волели. Знате онако...хомосексуално!

ЖЈ: Ма, немојте молим вас. Ви то користите ове нове теорије. Испаде да су сви били геј и да никад нико није био стрејт. Још ако ми кажете да је Александар Македонски био геј...

ЈЖ: Мислите, Александар Велики?

ЖЈ: Мислим, Александар Македонски, или Велики, свеједно је.

ЈЖ: Немојте. Уопште није свеједно. Мене је мој професор латинског научио да ви историчари немате појма и да је он искључиво Александар Велики, а не Македонски!

ЖЈ: Па, ваљда сам ја историчар! Он предаје латински!

ЈЖ: Добро сте рекли. Ваљда сте ви историчар! Него да се вратимо теми. Да ли је или није било тебанске солидарности у вашој јединици?

ЖЈ: Није!

ЈЖ: Шта, као сви су били стрејт?

ЖЈ: Колико ја знам јесмо!

ЈЖ: Према информацијама које смо добили од једног вашег друга из војске, двојица припадника вашег вода су се редовно закључавала у веце. Да ли је то тачно?

ЖЈ: Мислим да јесте.

ЈЖ: Јесте или није?

ЖЈ: Јесте.

ЈЖ: Па шта су тамо радили, ако нису били Тебанци?

ЖЈ: Дували су.

ЈЖ: НЕЕЕЕЕ! Па какав је то речник? Ипак је ово ударна емисија, па ово и мала деца гледају! Немојте такве перверзарије да изговарате!

ЖЈ: Ма, мотали су џоинте тамо. То сам мислио.

ЈЖ: Аха. Наркоманија у војсци. Мислио сам да је то било само у време старе Југе. А шта сте ви мотали?

ЖЈ: Ма, смотаћу ти шамарчину, кад те сад ухватим!

Глас из позадине: Обезбеђење!!!! Пуштај рекламе!

Инсајдер 1

Глас из позадине:  Вечерас на вашој омиљеној телевизији, најбољи talk
show и најбољи водитељ Јован Жељић угостиће новог писца, професора историје Жељка Јовановића.Јован Жељић: Добро вече драги гледаоци, ево нас по ко зна који пут у најбољој емисији на свету под називом...

Публика: У вашој глави!!!!

ЈЖ: Вечерас је са нама нова звезда наше књижевности, мајстор писане 
речи, који своје приче објављује само путем интернета на свом блогу, иначе професор историје Гимназије у Обреновцу...Жељко Јовановић. Добро вече професоре, могу ли да вас зовем професоре?

Жељко Јовановић: Добро вече, Јоване. Нема потребе да ме зовете 
професоре, ипак смо ми, чини ми се истих година. Можете слободно да ме зовете Жељко.

Ј.Ж: Не бих баш рекао да смо истих година, али добро, нека 
буде.Жељко, кажите нам, како сте почели да пишете?

Ж.Ј: Па, пре десетак година један мој пријатељ је отпутовао у Америку...

Ј.Ж: Немојте одмах са Америком. Шта мислите да само ви имате пријатеља у Америци?

Ж.Ј: Немам пријатеља у Америци...

Ј.Ж: Зар нисте сад рекли да је отпутовао у Америку?

ЖЈ: Јесам, али се недавно вратио.

ЈЖ: Из Америке?

ЖЈ: Не, из Аустралије.

ЈЖ: Чекајте, зар нисте рекли  да је отпутовао у Америку?

ЖЈ: Јесам.

ЈЖ: Па како онда из Аустралије?

ЖЈ: Пустите ме да кажем.

ЈЖ: Изволите.

ЖЈ: Отпутовао је на студије у Америку, па је после отишао у Аустралију.

ЈЖ: Студије?

ЖЈ: Да. Астро-физике.

ЈЖ: Астролог значи.

ЖЈ: Не. Астроном, заправо астро-физичар.

ЈЖ: Зар то није исто? И једни и други се баве звездама.

ЖЈ: Није баш тако...

ЈЖ: Добро. Маните науку. Какве то везе има са вашим причама?

ЖЈ: Ми смо се дописивали преко интернета и тако кад сам схватио да не
знам шта бих му писао и написао сам неколико кратких прича.

ЈЖ: Које од ових објављених?

ЖЈ: Бојим се да није ниједна.

ЈЖ: Ниједна? Због чега? Мислите ли да те прве приче нису довољно 
добре? Ни ове вам нису бог зна какве.

ЖЈ:Извините, молим вас. Мислим да су прилично добре. Неке мање 
неке више, али свакако нису лоше.

ЈЖ: Нек вам буде.

ЖЈ: Те прве приче нисам сад објавио зато што сам их поклонио.

ЈЖ: Поклонили сте их?

ЖЈ: Да.

ЈЖ: Коме? Због чега?

ЖЈ: Не бих вам то рекао....

ЈЖ: Али наша јавност има право да зна.

ЖЈ: Мислим да нема.

ЈЖ: Много нешто мислите. Да нисте ви можда те приче продали 
па су искоришћене под туђим именом?

ЖЈ: Не. Приче се не продају. Поклонио сам их.

ЈЖ: Никад не бисте продали причу да буде искоришћена од неког другог?

ЖЈ: Никад.

ЈЖ: Ми имамо податак да сте извесном М.Д-у продали своју причу још 1989. године.

ЖЈ: Не сећам се.

ЈЖ: Немојте тако. Па ви сте историчар. Професија вам је таква 
да се сећате и најмањих ситница. Били сте шести разред, вашем 
другу сте продали причу, коју је он потом потурио на писменом 
из српског и добио 5. Прича је била о брању шљива и о томе како 
се пече ракија. Да ли вам се враћа сећање?

ЖЈ: Нешто као кроз маглу. Помогао сам му да напише. Нисам му продао...

ЈЖ: Нисте му помогли! После писменог вам је купио сладолед.

ЖЈ: Не сећам се. Уосталом, како ви то знате?!

ЈЖ: Зато што је име ове емисије...

Публика: У вашој глави!!!!

ЖЈ: Добро. Видим да сте урадили домаћи. Ипак ове приче нисам продао него поклонио.

ЈЖ: Све из тог периода.

ЖЈ: Све.

ЈЖ: Ми имамо информацију да имате у поседу још две приче настале у том периоду, а да нећете 

да их објавите.

ЖЈ: Ко вам је то рекао?

ЈЖ: Није важно. Да ли је то истина?

ЖЈ: Јесте.

ЈЖ: Кажите нам, због чега не желите да их поделите са вашим верним читаоцима.

ЖЈ: Мислим да нису довољно добре.

ЈЖ: Као да ове јесу.

ЖЈ: Опет ви!

ЈЖ: Извините. Ми имамо информацију да су те приче ласцивне.

ЖЈ: Ма, ко вам је то рекао!!!

ЈЖ: Па је ли то истина или није?

ЖЈ: Није. Приче су о неким мојим дилемама у вези неких млађих девојки кад сам био студент.

ЈЖ: Каквих дилема?

ЖЈ: Па, био сам врло популаран својевремено и било је девојки које су хтеле...

ЈЖ: Шта су хтеле?

ЖЈ: Па, да постанемо мало приснији.

ЈЖ: Са вама?

ЖЈ: Са мном.

ЈЖ: Ма ајте молим вас. Па сви знамо на шта сте личили тада? 
Ко би вас хтео са оном дугом косом?

ЖЈ: Што? Баш ми је добро стајала.

ЈЖ: Нек вам буде. А и оне огромне наочари...

ЖЈ: Па није било другачијих!

ЈЖ: Немојте. Ево, вероваћемо вам. Кажете били сте популарни?

ЖЈ: Да.

ЈЖ: И? Шта је проблем са причама? Да нису пуне дивљег и необузданог сек.....

ЖЈ: Неееееее!!! Само нека двоумљења око неких питања.

ЈЖ: Којих?

ЖЈ: Да ли је у реду бити у вези са девојком 5-6 година млађом, на пример.

ЈЖ: Ма као да вас је нека млађа хтела...

ЖЈ: Опет ви! Било је и таквих. Нисам хтео ништа са њима, 
али сам њихове покушаје преточио у приче.

ЈЖ: Можете сад да их објавите.

ЖЈ: Не. Мало су застареле и више не приличе једном ожењеном 
човеку, оцу једног детета. Хтео бих овом приликом да поздравим 
жену и сина који нас гледају....

ЈЖ: Не! Нису вам ово жеље и поздрави. Мало сте нас сморили, па зато – РЕКЛАМЕ!!!!

Ослободиоци - Епилог

                После оне приче о Ослободиоцима доста сам размишљао о свима које сам споменуо. После скоро 17 година од кад се десила већина мојих доживљаја из приче просто је невероватно како су се многе ствари измениле. У то време сам био сигуран да су неке ствари непроменљиве и да ће заувек трајати. Ево шта се касније збило са ликовима.

                У причи су споменуте три професорке, моја разредна, Даца и Веца. Са разредном сам још једном био на екскурзији, али овог пута сам и ја био разредни. Нисам се напио, али сам се опет посвађао са разредном. После је та свађа прерасла у нешто много горе, али то је тема за неку другу причу.  Са Дацом и Вецом радим у истој школи. Нису се удале за оног Црногорца. И даље знам оно што ме Веца научила и понекад то показујем ђацима иако то није мој предмет.

                Она моја коврџава ме мамила још неко време, а после сам оладио. Она је завршила у браку са Тиком, а он је свој капитал још више увећао.

                С Новицом сам се после још дружио. Излазили по Београду, са Даретом, али кад се он бацио у бизнис, полако смо се удаљили. Сад се понекад сретнемо у Дому здравља кад одведемо клинце на преглед.

                Даре је завршио у мајчици Русији. Дружили смо се још неко  време, а после неколико година све је пукло уз велики прасак. После смо обновили контакт, али то је сада само преко нета, због даљине. Она његова шетња до Бечића је делимично уродила плодом. Једино што се није примила она девојка којој је причао, него њена другарица која је ишла са њима. После га је јурила, али ништа...

                Велибор је постао подофицир, Пантић конобар на неком броду на Карибима, а Радослав, како сам чуо, чак и подводач.

                Моја стара пријатељица Тијана је и даље важна у мом животу. Не виђамо се баш колико би требало, али то је нераскидиво другарство.

                Моја и Јованина веза је после дроце почела да тоне. Није то било у вези с тим, већ са непремостивим разликама у начину размишљања. Веза је почела нагло да губи на снази од оног тренутка када је она поново почела да се дружи са Маријаном. Заправо ја сам тад схватио да је готово, а после је било само питање тренутка кад ће све да пукне. У почетку наше везе она се редовно дружила са Маријаном, док је ја нисам подносио. Њено друштво је баш волело Маријану. Кад су с њом, опусте се, буде им боље, лепше, мада не увек. Њена другарица Ана је плакала скоро сваки пут кад би се дружила са Маријаном. Кад сам је питао, па што се дружиш с њом више, па сваки пети пут ми буде добро, и баш се исмејем. Мени је у вези те Маријане пукао филм врло брзо. Изађемо у КСТ, а Јована одмах с Маријаном, као и сви њени. И врло брзо хихихих и хахахах, а мене баш нервира. Понашам се нормално с Јованом као и увек, не обраћам пажњу на Маријану, али одједном моја девојка, поче да ми продаје памет, као то што ја покушавам да урадим и да искористим што је она под Маријаниним утицајем, неће проћи. Е, ту ја мало попиздим и она је из мог умиљатог погледа схватила да ми је пукао филм. Потом је почела да ми објашњава да је, кад је с Маријаном, мало осетљивија, да јој чула мало боље раде и тако то. После се више није дружила с Маријаном, све до после дроце. Одемо ми на неку седељку, кад после неког времена, ето ти Маријане, крене по друштву од једног до другог, нешто им шапуће, умиљава се, ја већ преврћем очима, почиње да их ради, они се клибере без потребе, прилази Јовани и она је прихвата, увлачи јој се у поре, чини ми се да постају једно, у Јованином погледу видим Маријанин, ова прилази и мени, кажем јој одјеби од мене сестро, и она наставља даље прескачући ме, један тип ми каже, немој да си такав, она нам помаже да се опустимо, то је ваш проблем, мени она не треба. Веза нам је после брзо тонула све даље са ситним узлетима. Ускоро смо раскинули. Више није било разлога за нас.

                Онај ученик што ме замало није лупио колима, кад не продаје цвеће, дрнда гитару у неком бенду и сања о слави. Ломићева ме слуша два пута недељно на часу и понекад ми пусти неки линк хладног пива.

                Моја стара мајка не слуша више рескирај и Ослободиоце. На небеској ливади бере само за њу изникле гербере и руже.

                А ја? Имам живот скоро савршен. Оженио сам ону коју сам хтео и није ми жао. Направио дете какво сам хтео. Јуримо диносаурусе и Шир Кана. И нема ништа лепше него кад чујем: Тата, где си?

 Пишем и јурим неке своје ветрењаче.