Глава ме крвнички боли. Не видим на очи. Нека ме
слабост хвата. Морам само на тренутак да затворим очи. Само на тренутак. Биће
боље…
„Буди
се! Еј, буди се!“, зачуо сам глас. Отворим очи. Подигнем главу са стола и
погледам около. Наспрам мене седи мој брат Воја и смеје се. „Каква си ти
будала,“ рече Воја, „заспао си за столом. И још у кафани, а ниси попио ни пола
пива. А овамо причаш да си капацитет!“ Погледам Воју, погледам испред себе,
стварно само пола флаше пива попијено, нека чудна марка. Шта пише ово? Ксирдалан. Које је ово пиво, мајко моја, Ксирдалан? Погледам около, кафана,
махагони намештај, огроман шанк, иза шанка само пиво на располагању.
Изнад шанка назив кафане Бес против машина. Погледам у Воју: „Војо, јеботе,
опет сањам. Је л нам пиво донела сова?“
Воја
ме погледа: „Ало, шта је теби? Попио си два гутљаја пива и закуцао главом у
сто, а сад ме питаш да ли нам је сова донела пиво? Да се не дрогираш ти кад је
не видим?“
„Ма
неки дан сам ово сањао, ову кафану, сова ми донела пиво…“, рекао сам и испио мало
пива. „Није лоше ово пиво Ксирдалан? Сигурно опет сањам, брате“.
„Ниси
нормалан. Шта бре сањаш?“
„Сањам
све ово. Ко зна шта ће још да се појави? Ако не сањам, ајде објасни ми откуд ми
овде?“
„Возио
си ме да купим ауто. И купио сам мерцедеса. Код мене смо залили, попио си две
Баварије, оставио си твој ауто кући и дошли смо у ову нову кафану да залијемо
још мало.“
Гледам
Воју, стварно се сећам свега осим доласка овамо. Можда стварно и не сањам.
„Ко
нам је донео пиво?“
„Па
сигурно није сова, дебилу! Конобарица!“
Попих
оно до краја. Воја попи његово.
„Од
кад ти смеш да пијеш пиво?“, упитао сам.
„Ово
је са нула посто алкохола. Нека Балтика са грејпфрутом.“
„Никад
нисам чуо за ове марке. Хоћемо још по једно?
„Може.
Ево га конобар.“
„Конобар?
Зар ниси рекао конобарица?“
„И
једно и друго има. Сад је наишао конобар.“
Погледам
конобара. Црномањаст неки тип, са подочњацима, у светлуцавом оделу неке сребрнасте
боје, приђе и док је питао шта желимо видео сам да је имао неколико златних
зуба. Један од оних што нервирају на први поглед. Наручили смо туру и он оде.
„Јеси
ли му видео златне зубе? Не могу да верујем да још неко то носи!“
„Видео
сам. То је сад модерно у Америци. Они репери, знаш.“
„Знам,
брате, ал није ово Америка.“
Погледам
ка шанку и видим како нека птица, узлеће ка нама и носи пиво у канџама.
„Војо,
сова нам носи пиво.“
Воја
ме погледа, па погледа ка шанку и рече: „Која сова? То је конобарица. Понашај
се пристојно.“
Погледао
сам и ја поново и стварно, пиво је на тацни носила конобарица. Додуше, имала је
сову нацртану на мајици.
„Изволите
пиво“, рече конобарица. „У овој тури сте добили обичну Балтику без укуса и
Афсану.“
„Чекај
мало, каква су ово пива?“
„Вечерас
је промоција Азербејџана овде. Само њихова пива служимо.“
„Азербејџан.
Војо, јеботе, где си ме довео?“
„Ћути.
Видиш да је добра конобарица.“
„Ма,
брига ме за конобарицу, мада као да је знам однекле.“
„Ма
да, сигурно је знаш. Ало! То што радиш у школи не значи да си свима предавао.
Уосталом, ова није одавде. Дошла је скоро из Америке. Имала је неки добро
плаћен посао, који је оставила, па је живела мало у Америци и сад је дошла овде.
Меган се зове.“
„Дошла
овде из Америке да конобарише? Е, свашта!“
Пописмо
по гутљај пива, кад се зачу шкрипа врата. Погледали смо обојица ка улазу. Кроз
врата, не видећи се јасно, прође једна старица у црном, са штапом у руци. Нека
ме језе прође док сам је гледао. Била ми је нешто позната.
„Војо,
ова иста наша покојна Бајка“.
Бајка
је био надимак мојој и Војиној баби.
„Стварно
личи.“
Старица
се упутила право ка нашем столу. Села је на слободну столицу. Погледали смо се
Воја и ја. Погледали смо и бабу. Поново се погледали и почели да плачемо.
„Жеки,
Локи што плачете?“
Ми
смо одмах престали. Ниједан не проговара. То је била наша Бајка, наша баба
Душанка.
„Лепо
сам ти рекао да сањам.“
„Знам.
Изгледа да и ја сањам.“, рекао је Воја.
„Можда
сањате, можда и не.“, рекла је Бајка и наставила:„ Ја морам да вам дам један
задатак, који вам нисам дала док сам била жива. А врло је важан.“
„Кажи,
Бајка, ваљда те сањам, ваљда нисам пролупао скроз, па халуцинирам.“
„Знаш
ли ти Жеки, шта је то Азербејџан?“
„Знам
Бајка. Држава.“
„Није.
Азербејџан је туга.“
„Туга.
Добро можда јесте таква држава да је права туга.“
„Не
Жеки. Слушај пажљиво. Мој отац је умро у Енглеској. То је твој прадеда. Никада
се није вратио из заробљеништва у Трудово, већ је отишао у Енглеску у
Манчестер. Стално нам је писао писма и слао неке ствари. Оно што нисмо знали
шта значи је било то што је своја писма често завршавао тако што би иза свог
потписа написао Азербејџан. Ми нисмо знали шта то значи, а ОЗНА и УДБА су
мислили да је то шифра нека.
„На
крају смо га у једном писму морали питати шта му то значи, јер су већ почели да
нас оглашавају народним непријатељима. Ионако је пола фамилије било у
четницима. И написао је он шта је то Азербејџан. Азербејџан, вели он, је туга
када не можеш да видиш некога, а можеш да му пишеш писма. И то баш велика туга
која те обузима. Зашто је то звао Азербејџан, нисмо никад сазнали. Писма више
нисмо добијали.“
Погледах
Воју, па Бајку. осврнух се по кафани, нигде никог попих два гутљаја и упитах
Бајку:
„А
који задатак имаш за нас, иако ово сањам сигурно?“
„Ви
знате да ми не знамо тачно где је гроб мога оца. Морате то открити и сахранити
га или у Трудову или у нашој гробници поред мене.“
„Што
морамо Бајка?“
„Не
зна Бајка, Жеки, што морате, али ето ја вам каза, а ви како хоћете.“
Бајка
је то рекла устала и изашла из кафане. Воја и ја остадосмо шокирани, уплакани,
гледајући један у другога. Питали смо се погледом да ли се ово стварно десило.
Конобарица
Меган донесе нову туру Новксани пиво и пшеничну Балтику. Она Бајку није видела.
Каже осим нас двојице, цео дан нико није ушао.
Нисам
видео кад је Воја отишао. Нестао. Остао сам да седим сам у кафани. Једино ме
она Меган гледала од шанка. Позната ми је, баш.
Нешто
ме притисло у грудима. Неиздрживо. Срце се узлупало, хоће да искочи. Сагнем
главу и зажмурим.
Тргнем
се после неког времена и погледам у екран компјутера на коме правим породично
стабло. Доста умрлих и расутих које куда. Погледам и на телефон, нема порука.
Завалим
се на столици, ноге испружим на другој столици, удахнем дубоко и сетим се оне
туге. Оног необјашњивог, изненађујућег осећања које те обухвата изненада, без
видљивог разлога.
И
схватим све…
Азербејџан.
